четвртак, 6. фебруар 2020.

OD KALIGARIJA DO HITLERA - FILM I RAT

Kako se društvo suočava sa posledicama rata? Kako šok zbog poraza utiče na identitet nacije?
Klasičnu filmografiju Vajmarske republike proganjalo je sećanje na rat, čiji traumatski ishod nikad nije ni bio zvanično priznat, a kamoli prihvaćen. Sve ovo je uticalo na prvu nemačku demokratiju i kulturu. Nemačka je okončala rat tek kad su borci počeli da dezertiraju i kada je car saopštio da ekonomski bilans ne dozvoljava dalju borbu. Za četiri godine je sedamdeset miliona ljudi pozvano u rat, a blizu devet miliona umrlo je na bojnom polju. Dva miliona Nemaca se nikada nije vratilo kući. Dvanaest miliona vojnika se vratilo kao invalidi. A toliko njih je imalo i psihičke posledice. Ovaj rad nije o Velikom ratu, već o njegovim posledicama. Termin šok od granate, koji su lekari koristili za dijagnozu kod vojnika sa fronta, manifestovao se kao trajna psihološka rana. Kao što ova dijagnoza obuhvata širok spektar simptoma, filmovi ovog doba imaju različite forme i na različite načine se bave posledicama rata – traumom, izdajom, žrtvovanjem, ranjenim ponosom, mitom ili naučnom fantastikom. Ovi filmovi prikazuju serijske ubice, lude naučnike, naivne mlade ljude traumatizovane zbog susreta sa smrću i nasiljem. Pokazuju protagoniste koji se oporavljaju od neizrecivih događaja, kako stvarnih tako i umišljenih, i dokumentuju zajednicu u stanju šoka. „Vajmarska kultura je koliko
posttraumatska, toliko i prefašistička.“

Razvoj i napredak nalazili su se na jednoj strani, a čežnja zbog izgubljenog rata na drugoj. Da bi najbolje dočarali ova stanja, režiseri i scenografi su koristili ekspresionističke elemente.
Ekspresionizam je umetnički pravac koji se javlja u Nemačkoj 1905. godine, najpre u slikarstvu i književnosti, a zatim se razvija i ekspresionistička struja i u nemačkom filmu. U francuskom jeziku reč expression, znači izražaj. Ekspresionistički film je bio pod snažnim uticajem ekspresionističkog slikarstva. Za ekspresionistički film su karakteristični oštri svetlosni kontrasti, česti prikazi klaustrofobičnih prostora, izobličavanje scenografije, nastojanje da se prikaže čovekov unutrašnji život ispunjen strašću, strahom, potisnutim htenjima, fatalizmom, likom dvojnika, ekspresionističkim grčem u glumi. Najveći dometi ostvaruju se na području filmske fantastike. Najistaknutiji reditelji bili su Vilhelm Fridrih Murnau, Robert Vine i Fric Lang. Vilhelm Fridrih Murnau je bio vizionar i kinematografski genije čiji je talenat bio u stanju da na platno prenese onostrano, fantastično i metafizičko. On je uvek iznova prikazivao muškarce, ljude na ivici nervnog sloma pod pritiskom i stresom, bogate ljude u krizi. Murnau je režiser društva, ali i predela i mitova, romantičar kod kojeg se mešaju melanholija i čežnja. Njegov film Nosferatu (1922) je obrada popularnog romana Brema Stokera Drakula. Ime Nosferatu potiče od grčke reči nosophoros, što znači "donosilac bolesti". Nosferatu (grof Orlok) je vampir, koji donosi kugu u mali nemački grad. To je priča o vampiru koji pije krv živima. Ali i priča o masovnoj smrti i samožrtvovanju. On funkcioniše kroz iskustvo rata u
vreme kada je nemačko društvo tek počelo da oplakuje svoje mrtve. To je u stvari nemački film posleratnog perioda. Malo je falilo da Nosferatu bude uništen zbog nepoštovanja autorskih prava Brema Stokera.
Naivni mladić se susreće sa hororom. Kao što mladić prekoračuje svoje granice i odlazi u Transilvaniju, tako zlo, Nosferatu, dolazi u Nemačku. Autor filma je pokušao da emocije predstavi slikama, da psihološke procese prikaže na ekranu. Lik Hutera, eho miliona vojnika iz Prvog svetskog rata, putuje na istok i vraća se kući u neurotičnu zemlju. Mali nemački grad iz 19.veka, simbolizuje iskustvo masovne smrti koja se oseća na svakom koraku, dok kuga, koju je doneo Nosferatu, vlada gradom. Nakon umetnički i komercijalno uspešnih filmova u ranim dvadesetim, kakvi su bili Nosferatu i Poslednji smeh (1924) Murnau je imao odrešene ruke kod UFA studija, što je i iskoristio, iznedrivši jedno od svojih vrhunskih ostvarenja – Faust (1926). To je poslednji film ovog režisera snimljen u Nemačkoj.
Istoričar kulture Modris Ekstajns tvrdi da jedino film kao medij može da prikaže užase novog doba.

Robert Vine je 1920. režirao ekspresionistički nemi film Kabinet doktora Kaligarija. Film je o ratu, o tome da vrednost i identitet više ne važe, o tome da ništa nije kao što je bilo. Da li je on poludeli naučnik ili leči ludake? Film to vrlo svesno odbija da objasni. Zamagljuje linije između autoriteta i ludila. Filmski kritičar Zigfrid Krakauer video je film kao podsvesno očekivanje fašizma. Diktator je već tu. U unutrašnjosti kolektivne psihe. Kaligari se zalaže za neograničen autoritet koji idealizuje moć kao takvu, da bi  zadovoljio svoju požudu za dominacijom, bezobzirno krši sva ljudska prava i vrednosti. Ovu temu je obradio i Tomas Man u svojoj noveli Mario i mađioničar, u kojoj je Mario,
zaveden, manipulisan i iskorišćen od strane mađioničara. Priča je alegorija na narastajući nacizam u Nemačkoj.

Film Nervi (1919) Roberta Rajnerta je ekspresionistički film koji prikazuje život dvadesetih, proteste, revolucionare, oštećene vojnike, ludilo bolesti nakon Prvog svetskog rata. Film pokazuje posleratnu preokupaciju ratnim neurozama i sudbine ljudi iz različitih društvenih slojeva. „Moji nervi su ogledalo nerava celog sveta“, kaže jedan lik iz filma. Napredovanje civilizacije, borba za opstanak, anksioznost brinuli su ljude posleratnog doba. Frojd to naziva ratnom neurozom. U normalnom životu, čovek drži snažne instikte pod kontrolom. Ako u


ratu odbije da dopusti primitivnoj strani svoje psihe da izađe na površinu, onda je mentalni slom u obliku ratne neuroze neizbežan. Kod pojedinca se javlja sukob između njegove dužnosti prema državi i brige za vlastiti opstanak. Lekari su definisali vojnike koji nisu hteli dalje da se bore kao histerične i sa nedovoljno volje za borbom. Uprkos posleratnoj kritici neetičkih metoda, medicinski diskurs je bio jasan po pitanju ratnih neuroza – smatrali su da je bolesnik sam kriv za bolest. Najbolji muškarci su umirali na bojnom polju, a bolesni histerici ostavljeni po strani i proglašeni neprikladnima za ratnu službu. Lekari su strahovali da će svoje simptome širiti ne samo na druge vojnike već i na celu zajednicu. Zlikovci i masovne ubice, manipulatori i čarobnjaci, sveznajući i svemogući, potencijalni
vladari sveta, sa zavodljivim, misterioznim snagama nalazili su se na jednoj strani. Dok su na drugoj strani njihove kreature, mesečari, gonjeni, uvek spremni da izvrše naredbe svojih učitelja. Antiratni film Zapadni front 1918 je premijerno prikazan 1930. godine i prenosi iskustvo iz ratnih rovova. Pronašla sam činjenice da su lokacije na kojima je sniman film autentične i da su tri glavna glumca zapravo služila vojsku tokom rata. „Svojim realizmom i antiratnom porukom Zapadni front 1918 postavlja se protiv onoga što zovemo mobilizacijski žanr, rekonfigurirajući tipične tehnike, teme i ikonografiju žanra, razvija nove perspektive.“


Posle Prvog svetskog rata cela generacija bila je pod psihičkom traumom koja je nastala zbog smrti deset miliona stanovnika na bojnom polju. Ova trauma bila je posebno vidljiva u Nemačkoj, gde je ubijeno dva miliona stanovnika. „Nemački dramatičar Karl Cukmajer je komentarisao razumljivu traumu generacije koja je podvrgnuta ovoj vrsti fizičkog i emocionalnog napada kako živi zajedno sa svojim mrtvima, podižu njihove glave, njihove razbacane udove, polako, nestabilno, posrćući.“

nastaviće se...

Нема коментара:

Постави коментар