Povratak Šerloka Holmsa

U enigmatskom i virtuoznom romanu Majkla Šejbona  Konačno rešenje najpoznatiji detektiv svih vremena se pojavljuje kao starac za vreme Drugog svetskog rata.

Nezaboravno veče miholjskog leta 1889. Agent iz Kalifornije je došao u London da pokupi interesantne spise dva prominentna autora za svoj magazin. Oskar Vajld je isporučio  Sliku Dorijana Greja,  Artur Konan Dojl koji je dve godine pre toga ustrojio izuzetnu detektivsku figuru prepunu samopouzdanja (Poov Dupin je za njega „podređeni“) bio je spreman da napiše još priča o ovom detektivu.

Dojl i Vajld su dobro razumeli jedan drugog: susret takozvane visoke i popularne literature, high i low, klasične i trivijalne. Ali i Dojlove priče su vrlo klasične na svoj način: one su ga proslavile širom sveta, iako ih je i sam pisac  gotovo sa prezirom posmatrao kao nebitna dela, a isticao svoje istorijske romane.

Od svih likova u literaturi, Šerlok je iznova i iznova. Mnogi pisci nastavljaju da pišu ovu sagu. Samo pomenuta priča Holmsovog  asistenta Džinovski pacov sa Sumatre je mnogo puta doživela uobličavanja.  Svi ovi literarni pokušaji su sledili logiku pomešati sve i svašta kao u svetu bogova kasne antike.

Holms se bori protiv marsovca u Šerlok Holmsovom ratu svetova (H.G. Vels) ili se pojavljuje sa Zigmudom Frojdom u Beču (Nikolas Majer, Sedmoprocetno rešenje) i  Šerlokov susret sa Džek Trbosekom koji pokazuje da su vrlo slični (Majkl Dibdin: Poslednja priča o Šerloku Holmsu).

Ono što je Malkl Šejbon učinio u svom krimiću prevazilazi sva očekivanja žanra, svu žanrovsku  ušuškanost, i namiguje postojećim trikovima. Uspeo je da napravi ozbiljan roman i da šarm trivijalne forme literarno uobliči. Kako je to već i uradio, ali na drugi način u svom romanu o stripu  za koji je dobio Pulicerovu nagradu -  Čudesne  avanture Kavalijera i Kleja.

Veliki detektiv, senilno star, živi na seoskom imanju, izolovan, i gaji pčele. Za vreme Drugog svetskog rata iz svoje kuće ugleda dečaka kako ide prugom.  Kako se ispostavi,  devetogodišnji dečak je pobegao iz Nemačke i zbog svih ratnih užasa prestao je da govori. Oko ovog dečaka i njegovog papagaja događaju se čudne, čak smrtonosne stvari.

Nije novina da Holms dobija slučaj  u Drugom svetskom ratu. Neumorni žanrovski producent, pomenut na početku članka, pronašao je 1941. priču jednog naci-komadanta: odbegli agent pada padobranom pred kuću starog Holmsa. Ali Šejbon piše o susretu Holmsa sa užasima Drugog svetskog rata i implicitno sa užasima u koncentracionim logorima. Rekviziti za priću već postoje, ali je perspektiva drugačija: monstruozni 20. vek iz perspektive nevinog 19. veka. Holms je još jednom imao sreće sa nerado prihvaćenim slučajem, ali on zna da je star, ali ne zbog njegove fizičke slabosti  već zato što mu je savremeni svet potpuno stran. Junak je definisan bolovima u zglobovima i nerazumevanjem današnjeg sveta, i bolnim saznanjem koje donosi budući.

Centralna tajna u romanu su šifre koje izgovara papagaj. Šta bi trebalo da znače ove šifre? Jel reč o političkoj špijunaži ili o računima švajcarske banke? Rešenje je duboko ironično. Ali priča se sve u svemu dobro odvija, slučaj se razrešava. Nacisti će (kao što mi znamo) izgubiti rat. Ali na primeru starog detektiva čini se da smo i mi sve izgubili. Jer ne živimo u 19. veku.

Šejbonov originalni naslov je teško prevesti. U njemu je sadržan varvarsko birokratski užas Endlosunga (Konačnog rešenja) i Holmsova oštroumnost. Šejbonov naslov oslanja se i na Dojlovu čuvenu priču The final Problem (Konačni problem), u kojoj Šerlok umire. Ali ne zadugo, jer je publika bila toliko ljuta i tužna i zahtevala od Dojla da ga oživi.

Šerlokova magija i aura su neiscrpne. One se prenose i na autore. Džulijan Barns je objavio sjajan roman Artur i Džordž. U njemu je pisao o istorijskom događaju iz 1903., u koji je Dojl bio i sam uključen. Pošto je zbog svojih priča o Šerloku važio za vrlo oštroumnog čoveka želeo je da dokaže nevinost jednog pravedno osuđenog autsajdera po imenu Džordž Edalji. Ali to je kao što su pokazali i Šejbon i Barns, to je komplikovanije nego što je mislio.

Magija čistog razuma i dalje deluje. Snaga Šejbonove briljantne fikcije leži u oživljavanju Šerloka – senilnog, krhkog, jedinstvenog.

IZRAZ LICA JE UVEK ISTI KAD SE PLAČE- Intervju sa Marjane Satrapi

Iranka Marjane Satrapi je svojim autobiografskim stripom „Persepolis“ postigla internacionalni uspeh. Govori nam o mula režimu, evropskom cinizmu i oslobađajućem efektu kulture.

Gospođo Satrapi, Vaš strip „Persepolis“ je vrlo lična knjiga o Vašoj porodici, nesrećnim ljubavnim pričama, ali takođe i o ratu između Iraka i Irana. Da li pisanje bilo neka vrsta lične terapije?

Satrapi: Ne, jednim stripom ne mogu se rešiti životni problemi. Samo sam opisala jednu situaciju. Ali ne iz perspektive političara niti iz perspektive istoričara već kao čovek, kao svedok revolucije i rata. Zauzela sam vrlo subjektivan stav i ispričala priču o Iranu kako sam je doživela.

Strip je postao vrlo popularan medij za prikazivanje istorije. Vaš strip je dokaz, kao i „Palestina“ Joe Saccova i Spigelmanov „Maus“. Kako to da stripovi prikazuju nimalo naivne teme?

S: „Maus“ nije samo analiza, radi se o konkretnim ljudima. Osim toga ne postoji internacionalniji jezik od  slike. Nebitno da li priča Iranac, Nemac ili Amerikanac. Izraz lica je uvek isti kad se plače. Strip to može da prenese direktno i izvan granica.

U „Persepolisu“ se susrećemo sa svakodnevnim brigama i radostima Iranaca. Vi ste hteli da nam predstavite neki drugačiji Iran. Koje predrasude i klišei o Iranu Vas najviše ljute?

S: Do 1979. moja zemlja je bila zemlja iz „1001 noći“. Preko noći smo postali zemlja terorista. A nismo ni jedno ni drugo. Važno mi je da naglasim, da čak i u demokratiji vlada ne reprezentuje svoje građane. Buš nije stajao iza svih Amerikanaca. Ono što se danas dešava u Iranu je tužan deo istorije, ali nije kultura moje zemlje. Predrasuda je takođe da se to dešava samo u muslimanskim zemljama. Ja isto tako nemam ništa zajedničko sa  nekim iz Saudijske Arabije. Čitav vek smo se trudili da napravimo sekularno društvo, sad se opet vratila religija i to u bolesnoj formi, jer se ne zalaže za zajednicu i oproštaj već za rat i smrt. To je vrlo opasno.

Da li su Iranci zaista antizapadno orjentisani ili je i to kliše?

S: Kada Madona promeni frizru, to čine i devojčice iz Irana. Ali i u tome vidim problem. Ljudi se orjentišu ka zapadu i misle da čine pravu stvar. Mi bismo mogli da kopiramo demokratsku strukturu zapada, ali ne bismo mogli da joj verujemo. Moramo se osloniti samo na sebe.

Koju ulogu Islam ima u Iranu danas?

S: Šezdeset procenata Iranaca su mlađi od trideset. Ova nova generacija je više okrenuta zapadu nego moja, recimo. Oni su doživeli šta znači ekstremna religioznost i žele sekularnu državu. Iranski zakoni su protiv žena, a šezdeset četiri procenata onih koji studiraju su žene. Za nekoliko godina one će diplomirati, pa očekujem promenu. U tom pogledu sam optimista.

Nove, mlade generacije su doživele propast reformatora. Razočarali su se i vratili kućama.

S: Ta deca je trebalo da postanu „pravi“ muslimani putem ispiranja mozgova, ali nisu postala „pravi“. To znači da ni jedna diktatura ne može da traje. Ljudi teže za slobodom. Iz ovog razloga sam protiv intervencija u Avganistanu i Iraku. Demokratija nije farba kojom se zidovi oboje, pa se dobije demokratska država. Demokratija je socijalna evolucija.

Politička promena devedesetih je takođe propala, jer su reformatori prekasno i nesigurno ustali protiv verskog sistema.

S: Da, ali to će se ponoviti, ako ne i vrlo brzo. I to me veoma boli, jer to znači da se ne mogu vratiti u svoju zemlju. Ali ako pogledamo prošli vek, Amerikanci nisu hteli da nas demokratizuju zbog simpatija, već zbog nafte. A kad nafte više ne bude, ostaviće nas na ulici kao neku prostitutku koja je prestarila. Ako želimo demokratiju, moramo sami da odlučimo o tome.

Može li Iran da računa na Evropu?

S: Naravno da ne. Evropa je ciničnija od Amerike. Evropljani se samo površno bore za ljudska prava. Ako Evropa zaključi ugovor sa Iranom oko nafte, više se neće pominjati ljudska prava. Politika Evrope je doduše u osnovi bolja, ali kad se radi o novcu i tu je sve moguće. Ja pritom ne mislim na građane Evrope. Oni su probuđeni i mogu se osloniti na njih ovde, ali na vlast ne.

Kako je živeti u stalnom strahu?

S: Iranci su postali šizofreni. Izvan kuće morate da se ponašate, oblačite i pričate na jedan način, kod kuće na drugi. Stalno se smenjuju dve uloge, potputo različite.

Taj raskol se dešava osamdesetih i dešava se Marji iz Vašeg stripa. Napolju  slave revolucionari, a u kući se pleše i slavi iza navučenih zavesa.

S: Taj režim ispira mozgove. Menja karaktere jednako kao Orvelova „1984.“. Mule ubijaju naše snove.

Ako se ne treba mešati, a Iranci nisu sami u stanju za se izbore za slobodu, gde je izlaz?

S: Jedino rešenje je menjati kulturu širom sveta. I sav taj novac prikupljen za oružje dati deci iz zemalja poput Irana da putuju po Evropi i Americi. Jer ako upoznaju nekog Amerikanca i spijatelje se, neće želeti više da bombarduje Ameriku, niti obrnuto.

Prevod: Marina Milićević

Džoker u novom Betmenu?!

Zvuči prilično jezivo. Ali uskrsnućem Hita Ledžera za treći deo Betmena Kristofer Nolan ne bi morao da plati najsavršenijem Džokeru svih vremena.

Kada je Hit Ledžer 2008 umro od predoziranja drogom, za vreme snimanja „The Imaginarium  of Doctor Parnassus“, holivudske zvezde Džoni  Dep, Džad Lou i Kolin Farel su preuzele ulogu. To je bilo prinudno sredstvo koje je filmu ipak dalo poseban žar. Glasine koje sad kruže su potpuno drugačije. Priča se da će Nolan oživeti Ledžera za „The Dark Knight Rises“.

Prema vestima sa Stuff.co.nz, Nolan će neiskorišćene materijale sa snimanja drugog dela iskoristiti za snimanje trećeg. Anonimni izvori otkrivaju koju bi ulogu igrale digitalne mogućnosti. Pošto je Nolanu važan kontinuitet i  pošto se na početku drugog dela pojavljuje strašilo, slično bi trebao da počne treći deo, pojavljivanjem Džokera.

Ono što je na početku zvučalo jezivo, sad i nije tako loše. Niko nije tako savršeno igrao Džokera kao Hit. Posthumno je i dobio oskara za tu ulogu.  Ovo bi bilo tehnički inteligento i umetnički smisleno. Samo da odobri njegova porodica.

 Prevod: Marina Milićević

Barbarela: Plavi zečevi i striptiz u svemiru

Plavi zečevi i striptiz u svemiru. Avantura u svemiru „Barbarela“ je jedan od najluđih dokumenata generacije 68. i uticala je na pop kulturu kao nijedan drugi film.

Počinje striptizom u svemiru. Žena astronaut se lascivno razgolićuje, prvo skida crne rukavice, zatim svemirsko odelo i kacigu, ona lebdi u svemirskom prostoru, obučenom u kožu i krzno, plave lokne vijore, ljupko lice. Zatim – poziv. Obraća joj se predsednik zemlje. Ima misiju za Barbarelu.

Svemirski agent treba da pronađe naučnika koji je na drugom kraju univerzuma napravio tajno oružje i time preti da ugrozi intergalaktički prostor. Potraga za pomahnitalim naučnikom pretvara se u odiseju seksualnih avantura sa čupavim muškarcima, lezbo – tiraninom, slepim anđelima i excess mašinom.

Pritom, Barbarela nije sinematsko remek-delo. Prepun fantazija, ali jeftin prikaz svemira i više nego smeli dijalozi jedva da ga razlikuju od ostalih B- filmova. I lik Barbarele je samo siromašno ostvarenje muških masturbacijskih fantazija. Uprkos svemu, ovaj film je doneo centralni deo slagalice o pop-kulturi. Jer je fenomene svog vremena prikazao na ironičan i lucidan način kao ni jedan drugi.

Međuzvezdani sex turizam

I vreme je bilo pomereno. Dok se film snimao u Francuskoj, Flower-Power pokret je bio u punoj snazi. Misli o ljubavi i miru obilazile su svet. Skot Mekenzi je pevao: „Ako odete u San Francisko...“, slavilo se „leto ljubavi“. Metalne naočare su bile aktuelne kao i cveće u raskošnim, dugim kosama. Pokret se primio i u Nemačkoj. U Berlinu je osnovana Komuna I i formiran je mirovni pokret. U međuvremenu su SAD, Rusija, Velika Britanija i još 60 drugih zemalja potpisale ugovor o mirnom korišćenju svemira. Kreator BARBARELE je uzeo sve ove uticaje i napravio miks od seksi garderobe, tripova i međusvemirske mirovne fantazije.

Nevina je, sa zemlje, i orgazme doživljava samo uz pomoć ekstazija. Ipak ona na svojoj misiji vrlo brzo nauči o radostima telesne ljubavi na vrlo staromodan način. Agentica postaje međuzvezdani seks turista.

Kulise izgledaju kao viđene okom korisnika LSD-a. Radi se o drogom opsednutoj 1968.

Alisa u zemlji čuda sreće Dildana

U gradu Sogo, žene oskudno obučene u kožu i lateks puše nargile sa ukusom muškarca. Podzemni borac sa dvosmislenim imenom Dildano otkriva Barbareli tajnu lozinku   “Lanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch" (to je inače ime jednog velškog sela). Ovim je režiser od svoje junakinje hteo da napravi Alisu iz budućnosti.

Ova zbunjujuća priča o spasavanju sveta nije proistekla iz Vadimovog pera. Kao model za scenario, na kome je radilo osam scenarista, poslužila je avantura istoimene strip junakinje francuskog pisca Žan Kloda Foresta. Priče su izlazile u francuskom V magazinu od 1962. Stil je bio drečav, šaren i trendi.

Usledio je i mali skandal. Zbog erotskih predstavljanja 1964. kada je izašao album od prvih osam epizoda, strip je zabranjen. Javnost se pobunila, interesovanje je raslo, i zabrana više nije važila. 

Iako je film propao i kod kritike i kod publike, posledice su više nego očigledno, naročito u modi. Barbarelin space look je pomogao kreatoru Pako Rabanu da se probije. Za film je kreirao korsete od krzna i miniće sa štrasom. Haljine su bile kratke, štikle ogromne i materijali neobični. Nije samo on profitirao od filma. Do danas je pop kultura prepuna referenci iz BARBARELE. Grupa DURAN DURAN nazvala se po naučniku iz filma, Kajli se skidala u beztežinskom prostoru 1994. u spotu za pesmu „Stavi se na moje mesto“. U Beču je 2004. postavljen istoimeni mjuzikl, uticaji se prepoznaju i u filmovima „Konan varvarin“, „Ostin Pauvers, „Tuđin“, „Peti element“.

Samo glumica Džejn Fonda nije znala šta da radi sa Barbarelom. Ona je pokušavala da izađe iz senke slavnog oca, 1965. se udala za Vadima i dozvolila mu da od nje napravi Barbarelu, pin up iz snova. Konačno je postala poznata, ali nije bila ponosna na tu ulogu. Ona je stavlja u svoje mladalačke grehove, iako je imala 30 godina kad je film sniman. Ubrzo se razvela. Za nju sledi era traganja za identitetom, doba kada je bila kraljica aerobika osamdesetih. Džejn Fonda je puno toga: borac protiv rata, glumica, tri puta bivša supruga i majka troje dece. Ipak je uloga Barbarele svuda prati. „Svi pravimo greške“, rekla je jednom prilikom, „al moju moraju stalno da mi guraju pod nos.“

Prevod: Marina Milićević