IZRAZ LICA JE UVEK ISTI KAD SE PLAČE- Intervju sa Marjane Satrapi

Iranka Marjane Satrapi je svojim autobiografskim stripom „Persepolis“ postigla internacionalni uspeh. Govori nam o mula režimu, evropskom cinizmu i oslobađajućem efektu kulture.

Gospođo Satrapi, Vaš strip „Persepolis“ je vrlo lična knjiga o Vašoj porodici, nesrećnim ljubavnim pričama, ali takođe i o ratu između Iraka i Irana. Da li pisanje bilo neka vrsta lične terapije?

Satrapi: Ne, jednim stripom ne mogu se rešiti životni problemi. Samo sam opisala jednu situaciju. Ali ne iz perspektive političara niti iz perspektive istoričara već kao čovek, kao svedok revolucije i rata. Zauzela sam vrlo subjektivan stav i ispričala priču o Iranu kako sam je doživela.

Strip je postao vrlo popularan medij za prikazivanje istorije. Vaš strip je dokaz, kao i „Palestina“ Joe Saccova i Spigelmanov „Maus“. Kako to da stripovi prikazuju nimalo naivne teme?

S: „Maus“ nije samo analiza, radi se o konkretnim ljudima. Osim toga ne postoji internacionalniji jezik od  slike. Nebitno da li priča Iranac, Nemac ili Amerikanac. Izraz lica je uvek isti kad se plače. Strip to može da prenese direktno i izvan granica.

U „Persepolisu“ se susrećemo sa svakodnevnim brigama i radostima Iranaca. Vi ste hteli da nam predstavite neki drugačiji Iran. Koje predrasude i klišei o Iranu Vas najviše ljute?

S: Do 1979. moja zemlja je bila zemlja iz „1001 noći“. Preko noći smo postali zemlja terorista. A nismo ni jedno ni drugo. Važno mi je da naglasim, da čak i u demokratiji vlada ne reprezentuje svoje građane. Buš nije stajao iza svih Amerikanaca. Ono što se danas dešava u Iranu je tužan deo istorije, ali nije kultura moje zemlje. Predrasuda je takođe da se to dešava samo u muslimanskim zemljama. Ja isto tako nemam ništa zajedničko sa  nekim iz Saudijske Arabije. Čitav vek smo se trudili da napravimo sekularno društvo, sad se opet vratila religija i to u bolesnoj formi, jer se ne zalaže za zajednicu i oproštaj već za rat i smrt. To je vrlo opasno.

Da li su Iranci zaista antizapadno orjentisani ili je i to kliše?

S: Kada Madona promeni frizru, to čine i devojčice iz Irana. Ali i u tome vidim problem. Ljudi se orjentišu ka zapadu i misle da čine pravu stvar. Mi bismo mogli da kopiramo demokratsku strukturu zapada, ali ne bismo mogli da joj verujemo. Moramo se osloniti samo na sebe.

Koju ulogu Islam ima u Iranu danas?

S: Šezdeset procenata Iranaca su mlađi od trideset. Ova nova generacija je više okrenuta zapadu nego moja, recimo. Oni su doživeli šta znači ekstremna religioznost i žele sekularnu državu. Iranski zakoni su protiv žena, a šezdeset četiri procenata onih koji studiraju su žene. Za nekoliko godina one će diplomirati, pa očekujem promenu. U tom pogledu sam optimista.

Nove, mlade generacije su doživele propast reformatora. Razočarali su se i vratili kućama.

S: Ta deca je trebalo da postanu „pravi“ muslimani putem ispiranja mozgova, ali nisu postala „pravi“. To znači da ni jedna diktatura ne može da traje. Ljudi teže za slobodom. Iz ovog razloga sam protiv intervencija u Avganistanu i Iraku. Demokratija nije farba kojom se zidovi oboje, pa se dobije demokratska država. Demokratija je socijalna evolucija.

Politička promena devedesetih je takođe propala, jer su reformatori prekasno i nesigurno ustali protiv verskog sistema.

S: Da, ali to će se ponoviti, ako ne i vrlo brzo. I to me veoma boli, jer to znači da se ne mogu vratiti u svoju zemlju. Ali ako pogledamo prošli vek, Amerikanci nisu hteli da nas demokratizuju zbog simpatija, već zbog nafte. A kad nafte više ne bude, ostaviće nas na ulici kao neku prostitutku koja je prestarila. Ako želimo demokratiju, moramo sami da odlučimo o tome.

Može li Iran da računa na Evropu?

S: Naravno da ne. Evropa je ciničnija od Amerike. Evropljani se samo površno bore za ljudska prava. Ako Evropa zaključi ugovor sa Iranom oko nafte, više se neće pominjati ljudska prava. Politika Evrope je doduše u osnovi bolja, ali kad se radi o novcu i tu je sve moguće. Ja pritom ne mislim na građane Evrope. Oni su probuđeni i mogu se osloniti na njih ovde, ali na vlast ne.

Kako je živeti u stalnom strahu?

S: Iranci su postali šizofreni. Izvan kuće morate da se ponašate, oblačite i pričate na jedan način, kod kuće na drugi. Stalno se smenjuju dve uloge, potputo različite.

Taj raskol se dešava osamdesetih i dešava se Marji iz Vašeg stripa. Napolju  slave revolucionari, a u kući se pleše i slavi iza navučenih zavesa.

S: Taj režim ispira mozgove. Menja karaktere jednako kao Orvelova „1984.“. Mule ubijaju naše snove.

Ako se ne treba mešati, a Iranci nisu sami u stanju za se izbore za slobodu, gde je izlaz?

S: Jedino rešenje je menjati kulturu širom sveta. I sav taj novac prikupljen za oružje dati deci iz zemalja poput Irana da putuju po Evropi i Americi. Jer ako upoznaju nekog Amerikanca i spijatelje se, neće želeti više da bombarduje Ameriku, niti obrnuto.

Prevod: Marina Milićević

LJUBAV NIJE DOVOLJNA

Razgovor sa Michael Hakene o represivnom vaspitanju i o njegovom filmu „Bela traka“

Gospodine Haneke, u Vašem novom filmu prikazana su dva sveta, dečiji i svet odraslih. Oni zajedno žive na selu, na malom prostoru, ali čini se da su potpuno odvojeni jedni od drugih. Zašto?

M.H: Tako je i inače u detinjstvu. Retko da zaista postoji veza. Naravno da postoji odnos deca-roditelji, ali kada su deca u svom svetu, tu nema prilaza za starije.

Dok sam gledala film, imala sam na umu „Decu kukuruza“.

M.H: Ne znam šta je to. Od kada je?

To je ekranizacija Stivena Kinga iz 1984. Dešava je u seoskom ambijentu i unutar stroge religiozne zajednice.

M.H: „Deca kukuruza“ zvuči dobro, dobar naslov.

I u predhodnim ostvarenjima, kao što su „Bennys Video“ ili „Funny Games“ opisali ste gubitak nedužnosti dečjeg doba.

M.H: Još od Frojda je opšte poznato da je dečja nevinost relativna stvar. Kao i u svakom čoveku, i u svakom detetu krije se doza okrutnosti. Pogledajte kako se jedni prema drugima ponašaju u vrtiću. Dečja nevinost je projekcija odraslih. Svaki čovek ima to u sebi, od okolnosti zavisi da li će se ispoljiti.

I fašizam?

M.H: Naravno da je najočigledniji primer nemačkog fašizma, ali fašizam u filmu je prisutan da pokaže pod kojim uslovima je čovek spreman da sledi ideologiju. I uvek tamo gde je nezadovoljstvo, očaj i beznađe. Tu se svako hvata za slamku koju mu daju. Najčešće su to ideje, koje ne moraju biti loše. Komunizam je, na primer, sjajna ideja. Ali ukoliko jedna ideja teži ideologiji, ona je opasna po život. Tako je sa svim idejama. Film bi se mogao smestiti i u neku arapsku zemlju, da pokaže kako dolazi do islamskog terorizma. Film bi bio potpuno drugačiji, ali osnovni model bi ostao isti.

Je l’ ključ u vaspitanju?

M.H: Vaspitanje je problem čovečanstva, od vajkada do dan danas. Vaspitne metode prikazane u filmu, koje su danas strašne i brutalne, tad su bile zvanično odobrene. Sveštenik nije srdit čovek, on je istinski ubeđen da postupa ispravno. Ako čitate vaspitnu literaturu iz ovog perioda, spoznaćete njena modričasta čuda.

Dakle, danas bi se problem mogao rešiti ako bi se oslanjali na metode bez kažnjavanja?

M.H: Ne. Ja pripadam generaciji iz 68. i mnogo mojih poznanika je neautoritarno vaspitavalo svoja pokolenja. Deca su imala prilično teškoća prilikom stupanja u svet odraslih. Kad čujem da danas nastavnici imaju strah od dece, ni to ne smatram ispravnim. Nemam recept kako bi moglo biti bolje. Ljubav je uvek dobra, ali samo ljubav nije dovoljna. Sveštenik takođe voli svoju decu.

U „Beloj traci“ se malo priča o ljubavi, svi odnosi su prožeti latentnim ili otvorenim nasiljem.

M.H.: Meni kao režiseru uvek kače etiketu da sam opsednut nasiljem, da konstantno prikazujem nasilje. Što nije tačno. U svim mojim filmovima zajedno pronaći ćete manje očiglednih scena nasilja, nego u omiljenoj krimi TV-seriji. Prvo, prikazivanje nečeg takvog smatram obscenim. Drugo, i to važi uopšte, sve bitne stvari u filmu, ukoliko je to moguće, prikazuju se iz off-a. Jer se tako igrate sa maštom gledaoca. Scena u kojoj tuku decu dramaturški je znatno efektnija ako se ništa ne vidi, nego se samo čuju krici. Ako bi kamera ušetala u sobu u kojoj mladić dobija po zadnjici, svako bi znao da je glumac dobro zaštićen sunđerom.

Kamera često ostaje distancirana i suzdržana. U neke sobe ne ulazi, neke perspektive krije od nas, kao npr. telo mrtve seljanke ili samoubistvo seljaka.

M.H: Uvek pokušavam da pokrenem maštu. Razlika između knijiževnosti i filma je u činjenici da književnost oživljava u glavama čitalaca. Dok film gledaocu uskraćuje te slike, jer ih servira gotove. Ako se film želi emancipovati, gledaocu se mora dati više slobode – što je zadatak svake umetnosti. To muziku čini velikom. Kako da gledaocu pružim mogućnost da dođe do sopstvene zamisli? Ili putem off-a, pod off-om podrazumevam sve što se odvija izvan okvira slike. Ili dramskom strukturom, gde pitanja ostaju otvorena, tako da ih gledalac mora sam postavljati da bi dobio odgovore na njih.

Otvorena pitanja su vrlo česta. Film nije samo istorijska drama, več sadrži i klasične elemente whodunit.

M.H: U svim filmovima koristim elemenat saspensa. Sredstvo i trikovi žanra su jednostavno lepak na koji gledalac treba da se zalepi. U suprotnom su filmovi didaktički, a oni su užasni.

Film je urađen u boji, ali prebačen je u crno-belo. Zašto?

H.M: Dva su razloga. Prvi, period oko 1900. istorijska je epoha, koja u sećanju uglavnom asocira na crno-belo. Drugi, crno-belo donosi distancu i otuđenje. Crno-belo ima istu funkciju kao i narator, koji kaže: “Ne znam da li je sve što vam pričam istinito“. Stoga ceo ovaj artefakt, koji imamo pred sobom, treba razumeti na taj način.

Seljaci žive u začaranom krugu: konformacija, žetva, leto, jesen, zima. Šta god da se desi, ljudi kažu: „Nije smak sveta.“ Pritom se dešavaju užasne stvari, ali niko ozbiljno ne brine zbog toga. Da li se društvo toliko naviklo na rutinu da ne mogu da se nose sa događajima koji iznenada nastupaju, kao što je Prvi Svetski Rat?

M.H: Rat i jeste i nije došao neočekivano. Učitelj je rekao da ako neko pomene reč rat, ona se širi ko šumski požar. I na kraju filma, kada se sveže obećani sa kićevinom na reverima opraštaju u crkvi, on kaže: “Sad se sve menja, čak i ako ste do sada živeli u uverenju da je život lep i bogougodan.“ Naročito na selu, a tada je na selu živelo 80% stanovništva, gde je feudalni sistem, prisutan više od 10 vekova, jedino bio zamisliv.

Neusaglašenost je kvalitet filma. On je istorijski tačno određen, ali se stiče utisak da u ovom selu nema napretka i da je vreme stalo. Niko ne priča o komunizmu i revoluciji, niko ne dovodi u pitanje baronovu vlast.

M.H: 1914. je godina kraha vekovima starog evropskog sveta. Sve što sledi je posledica toga. Niče je nekoliko godina pre toga postao poznat izjavom da je Bog mrtav. Ali ovo je tek tada dobilo odjek.

Prevod: Marina Milićević