Povratak Šerloka Holmsa

U enigmatskom i virtuoznom romanu Majkla Šejbona  Konačno rešenje najpoznatiji detektiv svih vremena se pojavljuje kao starac za vreme Drugog svetskog rata.

Nezaboravno veče miholjskog leta 1889. Agent iz Kalifornije je došao u London da pokupi interesantne spise dva prominentna autora za svoj magazin. Oskar Vajld je isporučio  Sliku Dorijana Greja,  Artur Konan Dojl koji je dve godine pre toga ustrojio izuzetnu detektivsku figuru prepunu samopouzdanja (Poov Dupin je za njega „podređeni“) bio je spreman da napiše još priča o ovom detektivu.

Dojl i Vajld su dobro razumeli jedan drugog: susret takozvane visoke i popularne literature, high i low, klasične i trivijalne. Ali i Dojlove priče su vrlo klasične na svoj način: one su ga proslavile širom sveta, iako ih je i sam pisac  gotovo sa prezirom posmatrao kao nebitna dela, a isticao svoje istorijske romane.

Od svih likova u literaturi, Šerlok je iznova i iznova. Mnogi pisci nastavljaju da pišu ovu sagu. Samo pomenuta priča Holmsovog  asistenta Džinovski pacov sa Sumatre je mnogo puta doživela uobličavanja.  Svi ovi literarni pokušaji su sledili logiku pomešati sve i svašta kao u svetu bogova kasne antike.

Holms se bori protiv marsovca u Šerlok Holmsovom ratu svetova (H.G. Vels) ili se pojavljuje sa Zigmudom Frojdom u Beču (Nikolas Majer, Sedmoprocetno rešenje) i  Šerlokov susret sa Džek Trbosekom koji pokazuje da su vrlo slični (Majkl Dibdin: Poslednja priča o Šerloku Holmsu).

Ono što je Malkl Šejbon učinio u svom krimiću prevazilazi sva očekivanja žanra, svu žanrovsku  ušuškanost, i namiguje postojećim trikovima. Uspeo je da napravi ozbiljan roman i da šarm trivijalne forme literarno uobliči. Kako je to već i uradio, ali na drugi način u svom romanu o stripu  za koji je dobio Pulicerovu nagradu -  Čudesne  avanture Kavalijera i Kleja.

Veliki detektiv, senilno star, živi na seoskom imanju, izolovan, i gaji pčele. Za vreme Drugog svetskog rata iz svoje kuće ugleda dečaka kako ide prugom.  Kako se ispostavi,  devetogodišnji dečak je pobegao iz Nemačke i zbog svih ratnih užasa prestao je da govori. Oko ovog dečaka i njegovog papagaja događaju se čudne, čak smrtonosne stvari.

Nije novina da Holms dobija slučaj  u Drugom svetskom ratu. Neumorni žanrovski producent, pomenut na početku članka, pronašao je 1941. priču jednog naci-komadanta: odbegli agent pada padobranom pred kuću starog Holmsa. Ali Šejbon piše o susretu Holmsa sa užasima Drugog svetskog rata i implicitno sa užasima u koncentracionim logorima. Rekviziti za priću već postoje, ali je perspektiva drugačija: monstruozni 20. vek iz perspektive nevinog 19. veka. Holms je još jednom imao sreće sa nerado prihvaćenim slučajem, ali on zna da je star, ali ne zbog njegove fizičke slabosti  već zato što mu je savremeni svet potpuno stran. Junak je definisan bolovima u zglobovima i nerazumevanjem današnjeg sveta, i bolnim saznanjem koje donosi budući.

Centralna tajna u romanu su šifre koje izgovara papagaj. Šta bi trebalo da znače ove šifre? Jel reč o političkoj špijunaži ili o računima švajcarske banke? Rešenje je duboko ironično. Ali priča se sve u svemu dobro odvija, slučaj se razrešava. Nacisti će (kao što mi znamo) izgubiti rat. Ali na primeru starog detektiva čini se da smo i mi sve izgubili. Jer ne živimo u 19. veku.

Šejbonov originalni naslov je teško prevesti. U njemu je sadržan varvarsko birokratski užas Endlosunga (Konačnog rešenja) i Holmsova oštroumnost. Šejbonov naslov oslanja se i na Dojlovu čuvenu priču The final Problem (Konačni problem), u kojoj Šerlok umire. Ali ne zadugo, jer je publika bila toliko ljuta i tužna i zahtevala od Dojla da ga oživi.

Šerlokova magija i aura su neiscrpne. One se prenose i na autore. Džulijan Barns je objavio sjajan roman Artur i Džordž. U njemu je pisao o istorijskom događaju iz 1903., u koji je Dojl bio i sam uključen. Pošto je zbog svojih priča o Šerloku važio za vrlo oštroumnog čoveka želeo je da dokaže nevinost jednog pravedno osuđenog autsajdera po imenu Džordž Edalji. Ali to je kao što su pokazali i Šejbon i Barns, to je komplikovanije nego što je mislio.

Magija čistog razuma i dalje deluje. Snaga Šejbonove briljantne fikcije leži u oživljavanju Šerloka – senilnog, krhkog, jedinstvenog.

Holokaust i pornografija - Između Ajhmana i “Inglourious Basterds”: dokumentarac “Stalags” (stalag je skraćenica za zatvorenike u logorima) bavi se petparačkim romanima koji su početkom šezdesetih izlazili u Izraelu – i opisuju eksplicitan seks iza kulisa koncentracionih logora.

U Izraelu su ovi romani početkom šezdesetih bili čitani kao “Playboy” u zapadnim zemljama. Muška omladina kojoj je često prava žena bila nepoznanica, ovde je učila o seksu. Ali umesto obnaženih žena, „Stalag“ je nudio SM seks, i tako mnogo više menjao percepciju muškog roda nego „Playboy“. 80 000 hiljada primeraka se prodavalo po broju.  Za jednu malu zemlju poput Izraela ovaj broj bi samo mogla da sanja većina izdavača.

Priče su na principima žanra bile uvek iste: ugledni američki ili britanski padobranac dospeva u Nemačku za vreme Drugog svetskog rata i nacisti ga zatvaraju u logor. Ali stražari nisu muškarci, već ženski SS-oficiri sa otkopčanim  crnim bluzama i lakovanim crnim čizmama, koje oficire seksualno ponižavaju, muče, i na kraju ih ubiju. Sočne naslovnice sa opasnim nacistickim nevestama kopirane su sa američkih naslovnica, a i pseudonimi autora sugerišu na američko poreklo, na primer Ralph Longshot. Stil je prepoznatljiv jer je prevod sa engleskog bio vrlo nespretan, ali kao autori su se predstavljali samo mladi Izraelci i uglavnom deca preživelih u Holokaustu.

Jedan od njih je i Eli Kajdar koji je napisao prvi „Stalag“ roman i on u filmu „Stalags“ priča o počecima ovih romana. Njegova majka je u koncentracionom logoru izgubila čitavu porodicu. Ona nikad ne priča o tome, plače pri pomenu ove teme i kada njen sin kaže nešto pogrešno. Genocid može biti tema da se okrutnim zločinima nađe ventil. Moto kreativnih ljudi iz Stalag produkcije je glasio: „Udišite vazduh ugnjetavanih, potlačenih.“

Preteča „Inglourius basterds“

Da li su pornografske slike zapravo odraz kolektivne traume? Režiser Ari Libsker, rođen 1972. je mogao da analiza ovu temu sa istorijske distance. Nije mogao da ne dovede u vezu  izlazak prve sveske 1961. sa Ajhmanovim procesom u Tel Avivu iste godine. Tokom dugih suđenja o zločinima prvi put je u  izraelskoj javnosti tema bila genocid u logorima.  Sado-mazo scenarija „Stalag“ literature mogu se čitati kao erotizacija dugogodišnjih potisnutih trauma.

Sprovođenje zločina bez ikakvog morala u Ajhmanovom „Konačnom rešenju“ i pomešani krv i sperma „Stalag“ magazina bile su dve slike iste društvene epidemije. 1962., nakon Ajhmanovog hapšenja to je postalo još jasnije na naslovnici najpopularnijeg  magazina: slavljeno je vešanje nacističkog menadžera.

Izraelsko društvo, koje je pedesetih bilo veoma kruto u pogledu seksualnog morala, iznenada se suočavalo sa dve različite stvari: na površinu su prodrli zločini Drugog svetskog rata, ali su se manifestovale i potisnute seksualne želje. I jedno i drugo je imalo jak podkontekst.

Ali, ko je konzumirao „Stalag“ romane i iz kog razloga? Režiser Libsker se potrudio da u svom devedesetominutnom dokumentarcu da odgovor. Preživeli iz logara mogu svoju seksualnost da dožive samo preko erotizovanja preživljenih strahova, dakle preko dobrovoljnog  sado-mazo tlačenja. Libsker postavlja pitanje sa kom se mlađi identifikuju. Zamišljaju li pri čitanju da su u ulozi nasilnika?  

Bilo kako bilo, mladi Izraelci su ovim romanima uspeli da isprovociraju. Nasilje utkano  u žanr je još jednom drastično prikazano. Dela kao što je „Ja sam pukovnik Šulc kučka“ dovela su do nastanka Stalag pod-žanra, skoro pedeset godina pre Tarantinovog filma koji je prikazivao zlostavljanja i ubijanja Nemaca od strane Jevreja.

Ari Libsker filmom mnogo manje pompeznijeg naslova “Stalags” prikazuje svu kompleksnost i višeznačnost ovih pornografskih romana. Oni su za vrlo krhko  izraelsko društvo bili i spas i opasnost.