NOVI FILM VUDI ALENA/ Srećan rođendan, gospodine Alen! Ostanite pesimista

Nakon nekoliko promašaja, Vudi Alen se vratio u staru formu. "You Will Meet a Tall Dark Stranger"/„Srešćeš visokog tamnoputog stranca“, mešavina metafizike i malih životnih istina, i najbolji poklon koji nam je Vudi mogao pokloniti za svoj 75. Rođendan.

Život više nije tako ludo komplikovan. U suštini, sve težnje i zahtevi čovečanstva  mogu se svesti na jedno: čovek proviri kroz prozor i poželi stan svog suseda. A već sutra želi da se vrati u svoj. Životi drugih uvek izgledaju tako primamljivo. I uvek se čezne za jednostavnim slikama.  

Vudi se u svojoj tragi–komediji bavi ovim saznanjem. Na početku vidimo nesrećnog pisca iz Londona Roja (Džoš Brolin), kako iz svoje radne sobe posmatra apartman preko puta, u kom mlada Indijanka Dia (Freida Pinto) svlači crveni veš. Kasnije, kako se radnja razvija on završava u spavaćoj sobi ove lepotice, ali sad zuri, ništa manje opčinjen, u svoj nekadašnji stan, u kom njegova bivša Sali (Naomi Vots) skida crne najlonke.

Kakav nesklad: uvek nam se čini da bi trebalo da budemo tamo gde nismo.

Potpuno bez napora, Vudi sledi grupu uzročno povezanih likova, juri za njihovim iluzijama, zabludama i proricanjima iz šoljice kafe, dok odbacuje realne mogućnosti.

Izgleda kao da je svu tragiku poslednjih nekoliko godina svog umetničkom života hteo na prenese na platno. Poslednjih godina bio je u stalnom nemiru da bi ispunio iluziju o savršenom narednom filmu. I pritom jedva da se drugačije ponašao od likova iz „Upoznaćeš visokog tamnoputog stranca“: nervozan, nedosledan sebi, i nezadovoljan, tragajući za novom produkcijom, a da se prethodna nije ni pojavila u bioskopu.

A na rezultate smo se mogli samo ljutiti: potpuno uvrnuta tragi-komedija o londonskom polusvetu „Cassandras Dream“ (2007), mini drama i izlet u Barselonu „Vicky Cristina Barcelona“ (2008) i mizantropski portret „Whatever Works“ (2009) u kome Alen sa jevrejskim scenaristom, glumcem i svestranim umetnikom Larijem Dejvidom pred kamerom  spaljuje hard-core verziju svog pseudo-liberalnog feel-good filma.

Sa ovim filmom ponovo uspostavlja ravnotežu nakon „Match Pointa“ iz 2005. Ali neformalnost kojom on velike teme predstavlja kao posledice malih pančlajnova podseća na njegove najbolje dane. Osnovna poruka je: mi smo tvorci svojih sudbina. Ali što više pokušavamo da je usmeravamo, to nas ona dublje uvlači u haos.

Kada sveže ostavljenoj udovici Heleni vračara prodaje maglu, skoč i šeri joj pomažu u produžavanju maštarija. I druge ličnosti, koje tvrdoglavo hoće da implementiraju u realnost sreću, na koju nemaju pravo. Njenom sinu Roju, neuspešnom piscu, polazi za rukom da zameni žene, ali kada zameni roman sa kolegom koji je u komi, izlaže se riziku. Kada njegova bivša žena konačno nakon dugog vremena prizna ljubav svom šefu, on je odbija.

To su sve scene srušenih iluzija u kojima  se proteže ukorenjeni pesimizam kao u najozbiljnijim danima Vudi Alena. Jedna od najtužnijih ali i najzabavnijih scena je kad Entoni Hopkins, koji igra Salinog oca – dok mu se upola mlađa ljubavnica ogleda u bundi koju joj je kupio – broji minute do delovanja viagre.

„Ponekad iluzije deluju bolje od pilula“, reče neko u ovom filmu, kojim je mrzovoljni Vudi spasao sebe a i nas. Srećan rođendan, gospodine Alen, ostanite pesimista!

Prevod: Marina Milićević

Džoker u novom Betmenu?!

Zvuči prilično jezivo. Ali uskrsnućem Hita Ledžera za treći deo Betmena Kristofer Nolan ne bi morao da plati najsavršenijem Džokeru svih vremena.

Kada je Hit Ledžer 2008 umro od predoziranja drogom, za vreme snimanja „The Imaginarium  of Doctor Parnassus“, holivudske zvezde Džoni  Dep, Džad Lou i Kolin Farel su preuzele ulogu. To je bilo prinudno sredstvo koje je filmu ipak dalo poseban žar. Glasine koje sad kruže su potpuno drugačije. Priča se da će Nolan oživeti Ledžera za „The Dark Knight Rises“.

Prema vestima sa Stuff.co.nz, Nolan će neiskorišćene materijale sa snimanja drugog dela iskoristiti za snimanje trećeg. Anonimni izvori otkrivaju koju bi ulogu igrale digitalne mogućnosti. Pošto je Nolanu važan kontinuitet i  pošto se na početku drugog dela pojavljuje strašilo, slično bi trebao da počne treći deo, pojavljivanjem Džokera.

Ono što je na početku zvučalo jezivo, sad i nije tako loše. Niko nije tako savršeno igrao Džokera kao Hit. Posthumno je i dobio oskara za tu ulogu.  Ovo bi bilo tehnički inteligento i umetnički smisleno. Samo da odobri njegova porodica.

 Prevod: Marina Milićević

Barbarela: Plavi zečevi i striptiz u svemiru

Plavi zečevi i striptiz u svemiru. Avantura u svemiru „Barbarela“ je jedan od najluđih dokumenata generacije 68. i uticala je na pop kulturu kao nijedan drugi film.

Počinje striptizom u svemiru. Žena astronaut se lascivno razgolićuje, prvo skida crne rukavice, zatim svemirsko odelo i kacigu, ona lebdi u svemirskom prostoru, obučenom u kožu i krzno, plave lokne vijore, ljupko lice. Zatim – poziv. Obraća joj se predsednik zemlje. Ima misiju za Barbarelu.

Svemirski agent treba da pronađe naučnika koji je na drugom kraju univerzuma napravio tajno oružje i time preti da ugrozi intergalaktički prostor. Potraga za pomahnitalim naučnikom pretvara se u odiseju seksualnih avantura sa čupavim muškarcima, lezbo – tiraninom, slepim anđelima i excess mašinom.

Pritom, Barbarela nije sinematsko remek-delo. Prepun fantazija, ali jeftin prikaz svemira i više nego smeli dijalozi jedva da ga razlikuju od ostalih B- filmova. I lik Barbarele je samo siromašno ostvarenje muških masturbacijskih fantazija. Uprkos svemu, ovaj film je doneo centralni deo slagalice o pop-kulturi. Jer je fenomene svog vremena prikazao na ironičan i lucidan način kao ni jedan drugi.

Međuzvezdani sex turizam

I vreme je bilo pomereno. Dok se film snimao u Francuskoj, Flower-Power pokret je bio u punoj snazi. Misli o ljubavi i miru obilazile su svet. Skot Mekenzi je pevao: „Ako odete u San Francisko...“, slavilo se „leto ljubavi“. Metalne naočare su bile aktuelne kao i cveće u raskošnim, dugim kosama. Pokret se primio i u Nemačkoj. U Berlinu je osnovana Komuna I i formiran je mirovni pokret. U međuvremenu su SAD, Rusija, Velika Britanija i još 60 drugih zemalja potpisale ugovor o mirnom korišćenju svemira. Kreator BARBARELE je uzeo sve ove uticaje i napravio miks od seksi garderobe, tripova i međusvemirske mirovne fantazije.

Nevina je, sa zemlje, i orgazme doživljava samo uz pomoć ekstazija. Ipak ona na svojoj misiji vrlo brzo nauči o radostima telesne ljubavi na vrlo staromodan način. Agentica postaje međuzvezdani seks turista.

Kulise izgledaju kao viđene okom korisnika LSD-a. Radi se o drogom opsednutoj 1968.

Alisa u zemlji čuda sreće Dildana

U gradu Sogo, žene oskudno obučene u kožu i lateks puše nargile sa ukusom muškarca. Podzemni borac sa dvosmislenim imenom Dildano otkriva Barbareli tajnu lozinku   “Lanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch" (to je inače ime jednog velškog sela). Ovim je režiser od svoje junakinje hteo da napravi Alisu iz budućnosti.

Ova zbunjujuća priča o spasavanju sveta nije proistekla iz Vadimovog pera. Kao model za scenario, na kome je radilo osam scenarista, poslužila je avantura istoimene strip junakinje francuskog pisca Žan Kloda Foresta. Priče su izlazile u francuskom V magazinu od 1962. Stil je bio drečav, šaren i trendi.

Usledio je i mali skandal. Zbog erotskih predstavljanja 1964. kada je izašao album od prvih osam epizoda, strip je zabranjen. Javnost se pobunila, interesovanje je raslo, i zabrana više nije važila. 

Iako je film propao i kod kritike i kod publike, posledice su više nego očigledno, naročito u modi. Barbarelin space look je pomogao kreatoru Pako Rabanu da se probije. Za film je kreirao korsete od krzna i miniće sa štrasom. Haljine su bile kratke, štikle ogromne i materijali neobični. Nije samo on profitirao od filma. Do danas je pop kultura prepuna referenci iz BARBARELE. Grupa DURAN DURAN nazvala se po naučniku iz filma, Kajli se skidala u beztežinskom prostoru 1994. u spotu za pesmu „Stavi se na moje mesto“. U Beču je 2004. postavljen istoimeni mjuzikl, uticaji se prepoznaju i u filmovima „Konan varvarin“, „Ostin Pauvers, „Tuđin“, „Peti element“.

Samo glumica Džejn Fonda nije znala šta da radi sa Barbarelom. Ona je pokušavala da izađe iz senke slavnog oca, 1965. se udala za Vadima i dozvolila mu da od nje napravi Barbarelu, pin up iz snova. Konačno je postala poznata, ali nije bila ponosna na tu ulogu. Ona je stavlja u svoje mladalačke grehove, iako je imala 30 godina kad je film sniman. Ubrzo se razvela. Za nju sledi era traganja za identitetom, doba kada je bila kraljica aerobika osamdesetih. Džejn Fonda je puno toga: borac protiv rata, glumica, tri puta bivša supruga i majka troje dece. Ipak je uloga Barbarele svuda prati. „Svi pravimo greške“, rekla je jednom prilikom, „al moju moraju stalno da mi guraju pod nos.“

Prevod: Marina Milićević 

GORDOST, PREDRASUDE I ZOMBIJI

Amerikanac  Seth Grahame-Smith  je klasik Džejn Ostin „Gordost i predrasude“ transformisao u zombi avanturu, koja je postala bestseler.  I drugi autori pokušavaju da slede njegov recept za uspeh.

Verovatno postoji gomila tinejdžera koja bi se rado osvetila visokoj literaturi i koja se  kroz školovanje muči sa prašnjavim stranicama svetskih klasika.

Seth Grahame-Smith  je nekada bio jedan od njiih. Sa 14 se susreo sa Džejn Ostin i njenim klasikom „Gordost i predrasude“. „ Bio mi je dosadan i spor“, kaže ovaj tridesetčetvorogodišnjak, koji je u međuvremenu postao scenarista i smislio  vrlo zabavnu osvetu za Ostinovu.

„Gordost, predrasude i zombiji“ zove se knjiga, za koju je on odgovoran. Ona sadrži baš ono što se nalazi u naslovu: čuveni britanski roman kao zombi avanturu. Dok se  u originalu Elizabet Benet i Darsi vrte oko miraza, klasnih razlika i zaruka, Smith ih je načinio borcima protiv invazije zombija. Trash i klasika odlično spojeni, ubacivši zombije a ne neremetivši jezik, ton i strukturu originala. Na koricama stoje ravnopravno dva autora.

U originalu stoji rečenica: „ Opšte je poznato da jednom samcu, koji poseduje dragoceno imanje, treba žena. Grahame-Smith izvodi iz toga: „Opšte je poznato da jedan zombi, koji poseduje samo mozak, žudi samo za jednim: mnogo mozgova. Kome ovakve gluposti čine zadovoljstvo, voleće knjigu. Književni čistunci su zgroženi.

Takozvana MASH UP-tehnika je odavno poznata u pop kulturi. U pop muzici je sredinom devedesetih bilo u modi da dovitljivi amateri i DJ-evi miksuju poznate pesme u  BASTARD POP kolaž. U književnosti je William S. Burroughs učinio tzv. CUT-UP tehniku poznatom.

Pored  ovog, u Americi su se pojavili i sledeći naslovi: „Razum, osećajnost i morske nemani“ i „Android Karenjina“.

Prevod: Marina Milićević 

Walking Dead

Zakuvalo se. Američka serija Walking Dead pustila je gomilu zombija na šačicu glavnih junaka i proučavala zajednicu suočenu sa apokalipsom. Adaptacija popularnog stripa o kojoj se uveliko priča dokazuje: zombiji su kultne figure.

Kad je Robert Kirkman pre sedam godina odlučio da napiše strip o zombijima, nije mi u glavi bio samo uspeh. “Možda  sam u razmišljao o  stripu bez kraja”, kaže ovaj tridesetjednogodišnjak, “ali sam pretpostavljao da ni prva epizoda neće imati uspeha.”

Loša procena. Upravo je izašao sedamdeset peti broj Kirkmanovog stripa o lokalnom policajcu Rick Grimesu.

Nakon što se probudi iz kome u koju je dospeo zbog teške povrede od metka, Rick nalazi svet u kome  malobrojni preživeli moraju da se bore protiv hordi zombija. Materijal, u kom se mnogo toga krije, smatrali su odgovorni u AMC-u. Oni su napravili seriju po stripu, televizijski projekat o kome se najviše priča ove jeseni.

Jer se Kirkmanovo delo ne odnosi samo na zombije, već  na ljudi i njihove odnose kada su suočeni sa zlom. “ Zombiji su samo prateći elementi”, kaže autor, “oni daju saspens drami, ali važno je šta se dešava sa ljudima.” Na konkretnom primeru: Rickov sedmogodišnji sin dobija oružje da bi mogao da se brani od zombija, ali on ubija jednog čoveka. Ili farmer, koji zatvara grupu zombija u svoju štalu, jer ih nije mogao ubiti.

Kako preživeli pod pritiskom postaju sadistički monstrumi, i kako okolnosti i spoljni svet razaraju unutrašnjost pojedinca su centralne teme serije. Štivo je zapravo pretendovalo na bioskop, ali Kirkman nije bio saglasan. “Strip serijal bez potencijalnog kraja oblikovati u film je potpuno besmisleno”, rekao je.

Frank Darabont, režiser filma “Bekstvo iz Šošenka”, je godinama tragao za nekim štivom o zombijima. Kirkmanov strip mu je savršeno odgovarao. Tu se našla i Gale Annne Hurd, producentkinja filmova “Terminator”,” Aliens” i brojnih B-filmova.

Kuća AMC ima njuh  za neobične ideje. Njihove serije “Mad Men” o marketinških stručnjacima šesdesetih, pre početka ženskih pokreta i “Breaking Bad”, o nastavniku hemije koji pravi drogu, su nešto najbolje što se trenutno prikazuje. Na sajmu stripa prošle godine u San Dijegu su počeli pregovori za “Walking dead”.

UTOPLJAVALJE LEDENO KRVAVOG

Seriji su odobrena neka odstupanja od stripa. Snimanja prvih pet epizoda startuju ovih dana u Atlanti. Rickov službeni partner Shane, koji u stripu umire već u prvoj knjizi, nastavlja da živi. Ubačeni su i likovi koji ne potiču od Kirkmana.

Ipak je dao blagoslov. “Jasno mi je da su mnogi od vas čitali strip”, rekao je fanovima na Comic-Conu u San Dijegu, ”ali mislim da je bez veze da  gledate i kažete, aha, znam šta sledi. Želim da serija i strip vode odvojene živote i da serija što više iznenađuje.”

Darabant je pre tri godine razgovarao sa ljudima iz NBC-ja o zombi-projektu, ali bezuspešno. Nije bilo vreme. Ali u međuvremenu su vukodlaci, vampiri i ostala čudovišta razvili milionsku industriju. “Danas čak i baba kupuje “Vodič za preživljavanje od zombija””, kaže Darabont, tvrdokorni zombi fan još od svoje četrnaeste, kada je prvi put video Romerov “Noć živih mrtvaca”.

Režiser se ne izvinjava zbog slobode i odstupanja od stripa. Razlog zašto Rikov partner nikako ne sme da umre da početku: “ Momak je deo komplikovanih odnosa. Držaću ga toplog do treće sezone.”

Kirkman je koproducent. Čak je i napisao četvrtu epizodu prve sezone. ”Veoma mi se zabavno”, kaže on, “ovo je šansa da se vratim u prošlost i nešto i poboljšam.” Serija je u boji, za razliku od stripa. “Ne želim da gledaoci promene kanal, jer misle da je to neki stari film”, kaže Kirkman.

Umiranje jedan po jedan

Ipak trejler koji se prikazan na Comic- Conu budi  reference na strip. Blago dezaturisane boje, prazni kadrovi i zombiji sa svojim sjajnim maskama nisu ništa manje strašni od onih nastalih od crtača Tony Moorea i Charlie Adlarda. Uz melanholičnu muziku "The sun ain't gonna shine anymore" i kasting, koji pokazuje neverovatnu fizičku sličnost sa junacima stripa. Britanac Andrew Lincoln ("Love Actually") igra Rick Grimes, Jon Bernthal ("The Pacific") je Shane. Sarah Wayne Callies, zatvorski lekar iz "Prison Break-a", igra Rickovu ženu Lori.

Serija nema veliki budžet. “To je sasvim u redu. U skladu sa svetom o kome snimamo. Želimo da sve ima Old-School Look. Čak smo odlučili da umesto sa digitalnom, snimamo super šestnaesticom”, kaže producentkinja.

Šest epizoda je već gotovo i serija je rasprodata u 120 zemalja, u kojima će istovremeno od oktobra krenuti da se prikazuje. Kirkman, ukoliko nije na setu, I dalje piše u svojoj kući u Kentakiju. Želi da piše još najmanje deset ili petnaest godina. Da li junaci njegove priče mogu toliko dugo da izdrže? Da li Karl, Rikov hrabri sin može da se odupre navali zombija? “Voleo bih da ga vidim ostarelog”, kaže Kirkman.

Džejms Elroj

James Ellroy kao krimi pisac beskompromisno i čvrsto piše hronike mračnih strana, koje utroba Amerike odbaci. Jer stvarni život je uzbudljiviji od trilera i u njemu ima mnogo više kriminala.

Viši je nego što sam očekivao. Sigurno oko 1,90 m. Još nešto: izgleda kao telohranitelj. Njegova pojava zastrašuje. Čista suprotnost krotkom. Uzimajući u obzir otrov koji se izliva iz njegovog pera, sav bes i inat, do tančina opisane scene nasilja i sakaćenja, svako bi se uplašio čak i od besnog kepeca. Ali sada? Ostao sam bez reči. Džejms Elroj, koji je ranije pozirao sa svojim terijerom, žestoko nastupao u marketingškim kampanjama. Može li se čovek osetiti slabijim? Veličina tela vlasnika ukazuje na to kakva je tek mašina za ubijanje bio njegov pas Barko.

Druga stvar koja se primećuje ne bi trebalo da iznenadi zaklete fanove Elrojevih ultra-noir romana. Odgovori su mu odsečni, kratki i oštri. Opet suprotno od krotkog. Nije neprijatan, ali jasno naglašava koliko mrzi da ga prekidaju dok govori. Ukoliko je drugačijeg mišljenja, izražava se jednosložno. Ponekad detaljnije i sa više od dva slova. U takvim slučajevima, kao na primer za Oliver Stounovu zaveru u “JFK”-u, mlati glavom i kaže, kao da postoji samo jedna istina: “Bullshit.”

Oštre reči su Elrojev posao. Nakon godina mizernih poslova i bavljenja sitnim kriminalom, nakon više od trideset kratkih poseta zatvoru, 1975. je prestao da pije, a 1977. da koristi droge. Nešto kasnije, u tridesetprvoj uzima olovku i, prema legendi, u posiveloj hotelskoj sobi, piše svoj prvi roman “Braunov rekvijum”. „Kao sitni kriminalac ne bih daleko dogurao. Bio sam previše uplašen. Ali postojao je drugi razlog zbog kog sam promenio život. Želeo sam žene. Ne samo da masturbiram misleći na njih, već da ih zaista imam.“ Da bi preživeo radio je kao pomoćnik na golf terenima, posmatrao novopečene bogataše i lepotane kako se igraju debeli i moćni. Bio je među alkoholičarima i narkomanima koji su sakupljali loptice po žbunju na golf terenima, a nakon posla kovali planove.

Tek posle petog romana postao je pisac sa punim radnim vremenom. Iznova i iznova razbija zakone. Zakone tržišta. Zapažen je kao sitan krimi-pisac sa “Lojd Hopkings” trilogijom ( „Besause the night”, „Krv na mesecu”, „Brežuljak samoubica”), zatim se od žanra okrenuo brzim, akciono određenim šokerima i ostao dosledan tome. Radnja, likovi i karakteri „L. A. kvarteta” složeniji su od bilo čega predhodnog. „Crna dalija” je kontradiktoran, „Big Nowhere” nepredvidiv, „Poverljivo iz L. A.-a”  realističniji od svega do tada, a kadence u „White Jazz” proizilaze sa potpuno nove, jedinstvene klavijature. Nepravda, izdaja, pohlepa i psihotična borba za prevlast. Između navedenih motiva, likovi nestaju u grafičkom, detaljno opisanom nasilju. Samo tako. Nema ih. Priča mora drugačije da se odvija. Kao u stvarnom životu. Ni na šta ne možeš da se osloniš. Tradicionalni obrasci dobro-loše, crno-belo mešaju se sistematski i dosledno, tako da  žanru noir trilera ništa više ne treba dodati.

I Elroj je uspeo. I dalje označen kao krimi pisac, dobio je deposit od 600 000 dolara. Ipak mu nisu bili dovoljni leševi u podrumima Bel Era, laži koje je istresao iz tepiha Beverli Hilsa. Nije hteo da po trošnoj površini grada kopa prljavštinu iz prošlosti, nije hteo da izdaje huligane. Prebacio se na veliku pozornicu. Na politiku. Umesto krimića, slede tri istorijska romana. Iz današnje perspektive čini se dosledno. Ali 1995., u smislu karijere i samoprocene, kao ruski rulet. Potegnuo je obarač. Pustio. Klik. Onda još jednom. Ovog puta ne za egzekuciju, to je pisao u prvom delu, već za odjek kod kritike, koja je izdajnike žanra rado razapinjala na krst, tačnije rečeno pridošlice Elrojevog kalibra. Još četiri komore. Samo jedna je popunjena. Još jednom – odjek kod publike.

Jedva zamislivo. Sa “Američkim tabloidom” je sveobuhvatni pobednik. Sa preko 600 strana žanrovskog cross overa izabran je za roman godine od strane „Time“ magazina, tako se etablirao kao ozbiljno shvaćen igrač. Oskar za „Poverljivo iz L. A.-a“ i snažni marketinški štosovi učinili su ostalo. Još obimniji nastavak je uskoro propao na bestseler listama – sramotno deveto od jedanaest mesta. Kada je Americi samopouzdanje probijeno Boingom, i nacija se spremala za rat, mediji i tvorci javnog mnjenja zaboravili su i nisu imali vremena i prostora za eksperimente sa činjenicama i fikcijom. Naročito ne ako se u činjenicama radilo o tome koliko je FBI-u i CIA-i dobrodošla Kenedijeva smrt, koliko se proizvodio heroin u Vijetnamu, o složenosti tajnih aktivnosti sa Kju Kluks Klanom. „Tema „Američkog tabloida“ je više mit o Kenediju nego njegovo uništenje“, kaže Elroj sedeći i mogao bi tako, sa šoljicom kafe u ruci, proći kao gospodin. U „Cold Six Thousand“ reč je o posledicama. Svi konci se i dalje povlače. „Džek je smaknut, dobija novu frizuru koja mu potpuno odgovara“, lakonski priča o zbivanjima u Dalasu 22. 11. 1963. i prislanja kažiprst na slepoočnicu – beng!

Sve što liči na sentimentalnost odbojno mu je. S druge strane, piše svaki dan. „Od osam ujutru, do jedan posle podne. Onda malo treniram, uveče opet radim.  Pisanje je ekvivalentno dobroj kondiciji, rečenice se kale.” Beskompromisno sprovodi samonametnuti režim. Ovaj režim može imati samo neko ko je odbacio nekoliko godina  života ili mu ih je neko uzeo.

Rođenom i odraslom u L. A., brzo mu je postalo jasno kako su se osećali doseljenici, kada su u potrazi za obećanom zemljom došli na zapadnu stranu zapadnog sveta. Još se mogu vratiti. Pacifik je blokiran  letovima. Holivudska fabrika mitova je rezultat toga i drugi izraštaji kao što su listovi “Hush, hush” i “Confidential”, koji dodir neba kompezuju blizinom zvezda i njihovim ljudskim manama. Kad neko u okviru takve industrije postane velik, majčino mleko se natopi cinizmom, jer na uglu Zapadne avenije i Beverli bulevara nije bilo ni traga od radničke klase, a nakon majčine smrti kod kuće čeka otac gubitnik. Poslušnost i rad su posledice Elrojeve beskompromisnosti.

Negovi opisi veze mafija-Kenedi su bez emocija; ogoljeno nasilje i ledeno hladna kalkulisanja oko političkih karijera šokiraju. Nefiltrirani dijalozi rasista, profesionalnih ubica, seksista – doduše niko ne poziva na barikade, realizam je i više nego jasan – ipak su me više puta naveli na pomisao da bi i sam Elroj mogao biti reakcionar-ljiga sa ozbiljnim stavom. Pitbul i brada iz prošlosti uklapaju se u ovu sliku.  Ipak imidž je deo njegovog dela. On suprotstavlja stare vrednosti, cinično, sa puno ironije i sarkazma.

Drugima prepušta da se gnušaju ludih ubica, i koncentriše se da razume ubice i njihove razloge. Pritom se ispod oklopa džina krije moralista. Baš kao i svaki mislilac koji se bavi pitanjima dobra i zla, zna da se dobro i zlo često nalaze veoma blizu jedno drugom u mislima i postupcima ljudi. I baš prljavština ti krimi svetovi, u kojima frontovi postaju jasni, čine ga značajnim piscem.

Kao deo sopstvenog scenarija, dugo je naglašavao da ga književnost ne interesuje: Rušdi, Tolstoj, Frojd i ostali kauboji. Radije bi gledao boks na TV-u. Ili slušao muziku. Betovenovu treću simfoniju. „Bitka kod Vitorije” je, takođe, pravo majstorsko delo kao i pola tuceta njegovih klavirskih sonata. Ako ovim nekoga ne bi dovoljno zbunio, nastavljao je da pljuje po rok en rolu, repu, bitu, i svim ritmovima koji asociraju na njegovo pisanje i kaže: „Volim život. Čudi me što ljudi misle da sam neki paćenik. Zato što nisam. Jedan sam od srećnijih ljudi koje znam. Ono što sam i o čemu pišem su nebo i zemlja. Samo sam fasciniran konceptom ljudi koji se probiju u vrtloge savremene istorije da bi bili isporučeni kao zavisnici. Politika je isto što i kriminal.“

Njegova alternativa, predlozi za bolji svet? „Poklanjam novac društvima za zaštitu životinja i sličnim organizacijama. Ali nemam pojma kako bi svet mogao biti bolji.“ U trilogiji ne treba tražiti konstruktivnu kritiku, već dekonstrukciju modernih mitova.“ „Američki tabloid“ počinje pet godina pre smrti prvog američkog TV-predsednika, a završava se minut ranije. „Cold Six Thousand“ nastavlja nakon atentata. Ali treći deo se bavi njegovom ličnošću. Pošto su se upleli mnogi konci, razvila se džinovska mreža, paukova mreža iz koje nema izlaza. I Elroj se upleo. Dešava se nešto veliko. U striptiz barovima, sobama za izdavanje, pri podjednako okrenutim blendama i neonskim svetlom. Distancirana blizina nalikuje bezbednoj strani sobe za ispitivanje. Posmatrano kao kroz staklo. Nasilje, mučenje, seks, ubistvo.

Elrojeva kamera nema zum. Nema stop. Šalje svest i slike za  javnu svest. Distorzije dela. Iskasapljene rečenice. Poslovi i računi starog Kenedija, poznati nelegalni poslovi Kubanaca u egzilu, razdori, sabotaže i intrige oko budžeta, protiv manjina. Otpadnici FBI-a, CIA u Vijetnamu. Onda dolaze nove priče i likovi. Aktivni su – takođe veoma šematizovani – rasisti svih boja. Kratke rečenice postaju još kraće.

Negacije čine glavnu rečenicu. I ništa više.

Kao što je Monro služila za vic u JFK – pojavljivanjem u među-poglavljima u prvom delu – Sinatra dolazi i odlazi sa mafijaških okupljanja. Tako se događaji i mesta dešavanja čine uverljivijim. Kao i televizija. Sonny Liston se rve, Muhamed Ali u pozadini, Jimmy Hoffa, svuda prisutni Howard Hughes i mnogi, mnogi drugi. Ipak, čini se da nešto fali: recimo Malkolm X, Che Guevarino okončanje. Previše sporedne radnje? Oni su žrtve Elrojevog uređivačkog noža, a ne onaj kog Elroj smatra najvećim Amerikancem veka – Dr. Martin Luther King.

Na pitanja o uspehu egzekucije svaki čitalac „Američkog tabloida“ morao je sam da odgovori. Ko je spreman da nastavi sa ruskim ruletom? Metak je stavljen. Da mu gurnemo pištolj usta ili na slepoočnicu?

Pun sumnje, Elroj je više nego jednom morao da se bori sa preostalim vlasima. „Nisam puno sumnjao. Kad se psihički umorim, pravim pauze. Ali to se ne dešava često“, kaže čovek u odelu za džentlmene, Ivy-League-look, i bez problema bi mogao proći kao neki prevarant. „Trilogija obuhvata sva istorijska polja na kojima sam do sada radio.“ Njegove metode zabranjuju sumnju. „Puno vremena pre pisanja provodio sam samo razmišljajući i istražujući. Za „Underworld USA“ angažovao sam asistentkinju koja mi je pomagala. Unapred sam se pripremio. Sve je ukorenjeno u prošlosti. Knjiga je prema planu bila duža za 200 strana. Podeljena u poglavlja, građa je obuhvatala kompletnu radnju. Sve ključne informacije moraju biti podvučene.“

Burence revolvera više se ne okreće. Sumiranje štete. Ali i koristi. „Cold Six Mountin“ se odlično prodaje. Klik. Brus Wilis i Arnold Rifkin žele da snime film po knjizi. Klik. Treći deo – završnica američkog ludila, sa Votergejtom kao poslednjom stanicom – snimljen je više puta. Ipak, ko bi mogao da bude sparing-partner ovom piscu-hroničaru, koga bi vrebao iz ugla?

Koliko metaka, koliko komorica? Koje su šanse? Jedan naspram pet. Kad je pisao „Crnu daliju“, znao je samo jednog s kim se hteo meriti. John Gregory Dunne mi se približio knjigom „True Confessions“, koja je ekranizovana sa De Nirom i Duvalom. „Jedna od najboljih“, rekao je čovek koji navodno ne čita. Don de Lilov roman “Vaga“ još više ga je uzdrmao i znatno uticao na nastanak „Američkog tabloida“. „Sve je došlo na svoje. Voleo sam knjigu, obožavao. Istovremeno mi je bilo jasno da ja ništa ne bih mogao da napišem o ubistvu Kenedija. Don de Lilo mi je probudio interesovanje za Kenedija. Ranije mi nije bio interesantan. Pročitao sam, i to me je okupiralo. Ova fascinacija bila je osnov za „Američki tabloid“. Kasnije sam shvatio da je moja priča, obuhvaćena trilogijom, mnogo šira, a atentat na Kenedija njen mali deo.“ Don de Lilo. Dakle, imamo čoveka. Teška kategorija. S njim bi voleo da se nađe u ringu.

Mera za njegov predstojeći projekat mogao bi da bude Meyer Levins „Compulsion“, roman o Leopold-Loeb-Procesu, jer se dešava u vreme u koje Elroj namerava da smesti naredni roman. U beležnici je Warren Harding. Predsednik koji nije bio za ulazak Amerike u savez i za zabranu trgovine sa SSSR-om i koji je među dva najkorumpiranija predsednika. „Stilski će se radikalno razlikovati od predhodnih romana.“ Biografija i glasine o predsedniku koji je počeo kao novinarski izdavač, i njegova supruga koja se oduševljavala okultizmom daju puno materijala. Za Elroja je bio samo još jedan korumpiraniji predsednik u prošlom veku. „Mrzi sa Biblijskom strašću, karijerista opčinjen seksom, silovatelj pravde, verovatno i žena.“ I, ko je to? „Da: Klinton.“

Elroj. Opasan igrač. Konačna presuda za „Američki tabloid“? Dobro/loše

„Po stranicama šiklja krv.“

 Prevod: Marina Milićević

Grad sanja Mad Men

Flert, piće i cigarete. Njujork je lud za stilom života iz „Mad Men“. Ipak, šta je sa gradom, koji vidimo u seriji?

Kad pametni stručnjak za reklame Don Draper uđe u kancelariju, najpre odlaže  šešir, pa mantil, pali cigaretu, nazdravlja viskijem sa svojim šefom, diktira zaduženja  sekretarici u suknji sa mnoštvom faltica. Draper je opušten, šarmantan, politički nekorektan – i fiktivni je lik. On je lik iz serije „Mad Men“. Serije, o kojoj Njujork ne prestaje da priča.

Upravo je u Americi počela četvrta sezona previranja u marketinškoj agenciji Sterling&Cooper ranih šesdesetih. Autobusi i tramvaji sa logom serije idu kroz ceo grad. Poznati modni lanac reklamira se na velikom prostoru sa pet glavnih glumica iz serije i popustom od 30% na odeću rađenu prema seriji. New York Times  čezne za serijom u njenom zenitu i kao šlag na torbu na proglašenju Emmy-nagrada 29.avgusta, Mad Men je bila nominovana 17 puta, između ostalih i za kraljevsku disciplinu – najbolja TV-drama.

Serija ne živi samo u izlozima. Ona nastavlja da živi i na šetalištima, u restoranima i hotelima Midtown Easta, gde je serija snimana. I fanovi, magazini i web-sajtovi nastavljaju potragu za tim mestima. Gradske novine Time Out objavile su Mad Men Walk, internet strana ny.eater.com izlistava restorane iz serije i na gridskipper.com možete naći sva mesta na kojima je serija snimana sa kratkim opisima.

Čini se da je serija više čežnja za Njujorkom kog više nema, prožeta kroz priču visprenog kreativnog direktora Dona Drapera, koga igra Jon Hamm. Serija je praznik nostalgije pun dekora od orahovine, duvanskog dima, martini-ručkova i kancelarijskih flertova – sve što je danas na Menhetnu zabranjeno ili nepoželjno.

Polazna tačka je Medison Avenija. Između 35. i 55. ulice 50-ih i 60-ih bile su smeštene velike agencije  i ludi advertajzeri koje su tada zvali Mad Men (složenica od mesta i stanja svesti). Fiktivna agencija Sterling&Cooper ima svoje kancelarije u 23. ulici u jednom neboderu. Stvarna adresa je 405 Medison Avenija, između 47. i 48., gde se sasvim sigurno ne može naći ni „g“ od glamura. Tu je banka u staklenoj višespratnici, koja je specijalizovana za manje preduzetnike i izdvaja se po jezičkoj kompetenciji: Hablamos Espanol. 60-ih niko nije ni sanjao da će se to desiti.

Prolazeći Medison Avenijom sada, oko 50 godina nakon vremena u  kom je serija smeštena, shvata se zašto je ona poslednjih godina privukla najveći broj putnika iz Grand Central Station i poslovne ljude u majicama braće Brooks: ona nije mesto za život. Rojevi radnika iz mnogobrojnih oblakodera lete preko pločnika, niko se na osvrće, svi pričaju mobilnim i žure na sledeći sastanak.

Grand Central Station je košnica, 1913. god. u 42. ulici otvoren je terminal kroz koji dnevno prođe oko pola miliona ljudi, mnogi stižu iz predgrađa, kao i glavni lik iz serije Don Draper – on živi u Ossiningu, istočnoj delti reke Hudson.

Zlatne zvezde ukrašavaju visoke zelene zidove, ali samo turisti iz Japana i srednjeg Zapada imaju vremena da im se dive. Ostatak radi i osvaja u gradu. Neki iščezavaju niz stepenice koje vode u Oyster bar, u prizemlju železničke stanice. U ovom baru su se u prvoj sezoni Don i njegov šef Roger Sterling takmičili ko može više da popije. Završilo se tako što je Sterling pao u prisustvu klijenta. Za ovo više nema prostora u ovim restoranima. Još se služe morski plodovi, stari konobar nespretno izvlači jastoga iz akvarijuma, poslovni ljudi hrle pravo u salon bar, a velika porodica iz Japana zauzima prednji sto: ćerka u tamno plavoj poslovnoj uniformi, a majka u kimonu.

Retkost u Njujorku. Jedna kelnerica je zadužena za oko 20 stolova i nema vremena za detalje kao što je kimono. I martini ne budi nikakve asocijacije na glamur. To je samo jak džin sa jednom maslinom. Nije čudno što  Roger Sterling otvori dušu posle par pića.

I još puno mesta se može porediti. Robna kuća Bloomingdale's na Lexington aveniji, Pierre Hotela na Central Parku ili The Oak Rooms bar u Hotelu Plaza. Ove zgrade iz Mad Mena ne odgovaraju stvarnosti u potpunosti. Sad je sve sterilno i pročišćeno. Ponekad možete videti poslovnog čoveka u dobrom odelu kako sedi u baru i naručuje martini. I on se oseća isto tako usamljeno kao Don Draper na kraju treće sezone, kad stoji pred ruševinama svog života.

Kako smo mi živeli!

Matthew Wainerova serija „Mad Men“ o Njujorčanima koji se bave marketingom šesdesetih godina je serija naših dana.

Draž ove serije – najbolje posle Sopranovih – leži u njenoj do detalja istorijskoj tačnosti. Kad posmatramo ljude u Njujorku šesdesetih, ne možemo da se ne začudimo koliko smo se udaljili od ovog vremena. I pri tom je tada počelo sve što je kasnije odredilo stil života na Zapadu: putovanja automobilima i avionima za sve, pop kao kulturni mejnstrim, nesigurni prvi pokušaji seksualnog oslobađanja, i kao pokretač: marketing i stilizacija jednog do tada nepoznatog i neograničenog rasta blagostanja za mase zapadnog sveta.

Matthew Wainer, autor, scenarista i producent serije imao je dobar osećaj i morao je da podmiri ideju o reklamnoj industiji koja koristi prevrate da zaradi novac. Muškarci, među kojima je i  zagonetni, zgodni Don Draper moraju da se nose sa tim da svet osvaja nove frontove. Ali oni i dalje nose stari mentalitet, prožet teškoćama ekonomske krize, Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Nastupa vreme, kada individualnost, samoostvarivanje i ravnopravnost menjaju kulturnu klimu. Tako su Don i njegove kolege dobili zadatak da naprave reklamu za grudnjake koja će odgovarati novoj, savremenoj ženi. Svaka žena želi da bude ili Merilin ili Džeki. Samo nekoliko godina kasnije brushalter je spaljen. Mi to znamo, ali za Dona i ekipu je bilo nezamislivo da postoji i drugi model ženstvenosti.

Mad Men nam dopušta da uvidimo prednosti našeg doba. Trudnice koje puše, bela srednja klasa koja bez kajanja  priča seksističke viceve i ponosi se time, nijedan predstavnik manjinske etničke grupe koga trpe. Porodica na nedeljnom izletu u novom kadilaku – idila. Ipak, kamera se zadrži na hrpi smeđa od jednokratne ambalaže koju Draper ostavlja na obali. Matthew Weiner slavi udaljenost od ranih šesdesetih. On ne ismejava i ne demonizuje. Da se čovek uplaši: ludilo, tako smo živeli mi (ili naši roditelji!) i izgledalo je sasvim u redu.

Ali Weiner ne mrači da bi razvio dramu. Takođe nema potpuno pozitivnih likova. Mnogi likovi imaju tamne, skrivene strane. Zato se i vezujemo za njih. Weinerov pilot je sedam godina odbijan, do pionira HBO koja je sa Sopranovim dokazala da na papiru neviđeno antipatični glavni lik – lažljivi šef mafije i ubica Toni Soprano – može da donese milione u njenu kasu.

Dok Sopranovi slave novopečeni vulgarni šik mafijaša iz Nju Džersija, Mad Men slavi poslednje elegantno doba naše ere. Muškarci još nose šešire i kravate i začešljavaju kosu brilijantinom. Žene ne modeluju svoje figure pomoću silikona, botoksa i fitnesa, već besprekorno skrojenim kostimima i korsetima. Autentični detalji su praznik za oči i nekom je serija razlog za kupovinu boljeg TV ekrana.

Ali jačina serije nije u skoro fetišističkoj reprodukciji izgleda šesdesetih, već u dubini likova. Do treće sezone Don Draper krije svoj identitet. Uzeo je ime mrtvog druga iz korejskog rata. Razlog je njegovo poreklo. Zašto krije raniji život od svoje žene Beti, koju igra January Jones, i koja neverovatno podseća na Grejs Keli? Zašto je svakodnevno vara?

Kad Don i njegov šef za martini ručkom (biftek, krem sos i pomfrit) pričaju o ženama (Šta one uopšte hoće? Koga je briga?), uživaju u orgijama nekorektnosti. Ali Mad Men pokazuje ko je u ovakvom društvu plaćao cenu. Salvadore Romano ni sebi ni drugima ne priznaje da je homoseksualac. Ne postoji ni jedan živi model na koga bi se ugledao. Pegi Olsen (Elisabeth Moss) doduše uspeva da napreduje od sekretarice do pisca reklama, ali da bi bila uvažavana od svojih kolega, u potpunosti potiskuje svoju seksualnost.

Kako Vam se dopada ovo vreme između „kraja zabrane Lady Chatterley i prve ploče Bitlsa“, kako je pisao Filip Larkin? Odgovor je otvoren čak i danas, tako da je Mad Men uprkos istorijskim činjenicama serija naših dana.

Junaci serije kao Barbi lutke

Američka serija „Mad Men“ svojim glamurom 60-ih inspiriše mnoge dizajnere. Junaci serije su sad urađeni i kao barbi-lutke.

Ako razgledamo izloge i prolećne kolekcije na ulicama Pariza, Milana i Njujorka, svuda vidimo prisutne šesdesete: kostimi od tvida, balon-suknje i pastelne i braon boje. Kao odeća iz garderode Mad Mena. Naravno da nije samo serija odgovorna za aktuelni trend. Čak se primećuje i povratak ženskih oblina na piste i ekrane – omaž seksi crvenokosoj sekretarici iz serije Joan Holloway?

Američka serija o usponima i padovima agencije za reklame šesdesetih studiozno tačno pogađa duh vremena.  Svaki detalj, od nabora na kostimima do manžetni na odelima, je perfektan. Kada bi Oskar dodeljivali za asesoar, onda bi kreatori Mad Mena na policama imali puno zlatnih statua. Ali producenti su od firme Mattel dobili specijalno priznanje: četiri glavna glumca će postati Barbi-lutke. I to su, kako navodi Njujork tajms, kreativna glava agencije Don Draper, njegova žena Beti, šef agencije Roger Sterling i njegova sekretarica Joan. Lutke će biti u prodaju od jula.

Mad Men nije prva linija Barbi-lutaka koja za uzor ima seriju. Ali je najglamuroznija. U poređenju sa njima, Barbike-vampiri po uzoru na Twilight deluju prilično bledunjavo.

Jedina razlika u odnosu na seriji, u kojoj preterano piju i puše: lutke su politički korektne, bez cigareta, pepeljara, čaša za martini i miksera za koktele. Zaista šteta.

Prevod: Marina Milićević