Milenijum i đavolji broj: 2666 - Kolumbijanac Markes treba da zahvali svom magijskom realizmu za prodor u svet, a Bolanjo, rođeni Čileanac, koji je više od pola života proveo u Španiji stvorio je manični realizam, prilično zloćudan i brutalan.

Samo nekoliko dana pre smrti, Roberto Bolanjo je objašnjavao da je izbor njegovog zanimanja njegova velika životna greška. “Radije bih bio detektiv i razrešavao ubistva nego pisac”, izjavio je pedesetogodišnji Bolanjo u jednom intervjuu 9. jula 2003. “U tom sam sasvim siguran. Policajac, koji sam luta noću i vraća se na mesto zločina bez straha od utvara.”

U to vreme je Bolanjo ležao u bolnici u Barseloni, nedaleko od španskog mesta Blanes u kom je živeo više od petnaest godina. Taj gradić je posedovao lepu plažu podeljenu ogromnom stenom. Blanes nije mondemski grad, ali je odličan za odmor. Tu je Bolanjo gledao kako njegova deca odrastaju. Čekao je  da doktori nađu zdravu jetru. Bez uspeha.

Svoju poslednju knjigu je napisao u Blanesu. Kucao je na tastaturi skoro reliktnog kompjutera, dok je rok stvar tutnjala sa sterea ili TV-a, sve vreme je pušio i pio čaj od kamilice. Ova knjiga govori o seriji monstruoznih ubistava, o gomili policajaca koji su nesposobni ili nemaju volje da ih reše. Remek- delo je već slavljeno u Španiji i Americi. Njujorški pisac Džonaton Letem nazvao je roman vremenskom bombom, o čijoj eksplozivnoj moći ćemo moći da procenjujemo tek za nekoliko godina. Magazin “Time” je za roman rekao da je izvanredan. U martu 2009. je knjiga dobila najvažniju književnu nagradu u Americi. U međuvremenu je knjiga samo u Americi prodata u 100 000 primeraka i smatraju je najuzbudljivijom knjigom sa latinoameričkog područja dugo posle Markesove „Sto godina samoće“.

Kolumbijanac Markes treba da zahvali svom magijskom realizmu za prodor u svet, a Bolanjo, rođeni Čileanac,  koji je više od pola života proveo u Španiji stvorio je manični realizam, prilično zloćudan i brutalan.

U naslovu kombinuje milenijum sa đavoljim brojem. Roman se ne sastoji iz jedne, već iz mnogo priča. Čitalac je zaključan u svet sa genijalnim umetnicima, seksualnim manijacima, ludacima. Jedna priča je o slikaru koji je odsekao svoju ruku i zalepio je na sred svoje slike. Postao je poznat u celom svetu, ali je završio u ludnici, gde se nalazi i  njegova slika. U drugoj priči nemački naci-oficir, nakon što priznaje da je na kraju rata ubio na stotine Jevreja, biva zadavljen od pesnika u maniru Inglourious Basterds.

Ovakve jezive scene su ipak sporedne. Pravo srce tame je grad na severu Meksika, na samoj granici sa SAD. Tu je smestio čak pet poglavlja i aktere među kojima su i profesori književnosti iz Španije i Francuske, misteriozni nemački pisac, reporter iz Njujorka.

Svi posetioci, koji dođu u ovaj grad užasa, pričaju o ubistvima. Za kratko vreme je ubijeno na stotine devojčica i mladih žena.Grad u knjizi se zove Santa Tereza, a to je pesnička varijanta za 1, 5 milionski  meksički grad na obali Rio Bravo - Sjudad Huarez. U taj grad svakodnevno hrli ogroman broj ljudi u potrazi za poslom ili da bi prešli granicu ka Americi. Banditi i narko bande prolivaju krv u sirotinjskim četvrtima. Grad je postao ozloglašen devedesetih kad je pred očima korumpirane policije ubijen ogroman broj žena. Od 1993., koja se uzima kao godina za početak masovnih ubistava, ovde je ubijeno 370 žena čiji su ostaci pronađeni na nelegalnim deponijama.

Knjiga 2666 izveštava kao po protokolu o više stotina ovih ubistava i sa ogromnim saosećanjem sa jadima žrtava. Neverovatno je da Bolanjo nikada nije posetio ovaj grad. On je proučavao planove meksičkih ulica i svakodnevno se čuo sa jednim meksičkim novinarem koji mu je davao detaljne izveštaje. Pisce, koje najviše daju na sopstveno  iskustveno zapažanje, Bolanjo kažnjava rečima: “Samo rđavi komičari i jadnici se hvale time da su učestvovali u nekom odlučujućem momentu za istoriju .” Literarni proces stvaranja 2666  je poput kamermana koji neumorno skuplja fragmente. On fiksira svoj objektiv na povrede žrtava ubistava, skicira njihove životne priče, a onda objektiv izlazi na ulice, onda se ponovo vraća na žrtvu ili nakon duge opservacije traži novu. Kao savršeni kupac, koji dođe po jednu, ali usput kupi i bezbroj drugih stvari.

U velika umetnička dela se skoro nikad ne može u potpunosti proniknuti. Bolanjo je  svetski majstor nemilosrdnog, zabavnog raspredanja, bla, bla. Na momente je 2666 kao jedan od ohih dugih apsurdnih viceva, na čiju poentu uzalud čekamo. Kao kod Borhesa, Kafke ili Muzila.

Svet je u 2666 mesto prevarenih, varalica, samoobmanutih, smešhih, zlih, grešnih. Bolanjo ponosno sebe ubraje u pesnike željne jada, strastvene ljubavnike i  pesnike nalik na potpuno pobesnelog  salonskog tigra. Najmanje je učinio da se stilizuje za krimić.

Bolanjo je godinama bio heroinski ovisnik. Njegova bolest jetre je posledica uzimanja heroina. Mnogi poriču njegovu zavisnost, između ostalih i njegova žena Karolina. Ali ta slika se savršeno uklapa u Poete maudit, u roman krimić, koji je  sam podhranjivao.

Bekenntnisse - Rezension zum Film Confessions

Der Motiv der Rache ist kein Fremder für einen asiatischen Film. Im Gegenteil. So scheint es, dass man ihre Filme zuerst im Zusammenhang mit behaarte Geister und Rächer bringt. Aber, was kann noch in einem rachsüchtigen Subgenre gesagt werden? Und wie?

Es gibt viele Moglichkeiten eine Geschichte zu erzählen. Manchmal ist  nur genug eine Geschichte auf andere Weise zu erzählen, um eine nicht sonderlich originelle Geschichte zu erfrischen. Manchmal wird diese Metode als die Maske für alten Geschichte verwendet. Manchmal rühmt sich der Regisseur.

 Sie kennen die unvermeidliche Szene aus Filmen nach Romane von Agatha Christie: Poirot nimmt die Verdächtige im Haus, in dem er alle erklärt die Schuld und die Details des modus operandi. Natürlich ist diese Szene immer am Ende. Logisch.

Confessions beginnt mit einer solchen Szene. Die Szene dauert 30 Minuten. Die Professorin hält seine letzte Vorlesung und damit kommt zum Schluss: Zwei Kinder aus diese Klasse sind ihre Tochter getötet, aber diese Jungen nimmt in Schutz ein Gesetz über Rechte der Kinder. Von einer Polizei kann sie nichts erwarten. Aber es ist nicht spät Rache zu nehmen.

Die Rache allein -  in der Tat, auf der Suche nach die beste Weise, um mit Psyche von zwei Kinder zu spielen – ist interessant und originell. Es geht um verschiedenen Perspektiven und dosisreduzierten Informationen in der Erzählung, um die Geschichte langsam zu entdecken: Die Rache ist wichtiges Motiv, aber nicht das einzige. Die Rache ist Auslöser und Hintergrund für eine vorangehende und nachfolgende Geschichte.  Für eine Geschichte  von einer  Familie,  den Eltern mit  zerstörten Illusionen , eine Geschichte von den Kindern, die Aufmerksamkeit und  Anerkennung verhungert sind.

Die Geschichte von Teenagern, die ihre Familie vergiften und  regelmässig Informationen an einem Blog schreiben. Geschichte der Kinder, die alles tun können , um Aufmerksamkeit an sich zu ziehen.

Aber jedes Handeln  trägt Verantwortung, was Kinder- Killer auf unterschiedliche Weise  sehr fast herausfinden.

Manchmal ist es riskant, die Geschichte auf  eine andere Art zu erzählen. Und  Confessions ist der Gefahr unterlegen. Der Film würde in erster Linie  zeigen und nicht erklären. Confessions hat so erzählt, dass uns jemand ständig redet, erzählt und  erklärt.

Ich sage nicht, dass der Film schlecht  wegen Narrativ ist, aber er musste nicht so aussehen. Ich bin sicher, um er besser  ohne es wäre. Diejenigen, die Geschichte  verstehen werden, haben vor sich selbst brutale  und  originelle  Geschichte. Universale Geschichte. Vergessen Sie nicht: Japan ist nicht exklusiv, und Haneke hat bereits  uns gelehrnt: Die Kinder wissen  böse sein.

Autor: Željko Obrenović

Ins Deutsche übersetzt von: Marina Milićević

Stiven king o Hanibalu

U trpezariji se nalazi cveće, gore sveće i čuje se zvuk čembala: kao na dvoru Henrija VIII – slavimo ljubav! Žena ulazi u prostoriju u svilenoj bež haljini i sa smaragdnim minđušama. Njen pratilac je obučen opušteno ali elegantno : crne pantalone, bela košulja i šal. “Šta to ima?”, pita žena. Njen domaćin, doktor Lektor, u nekim krugovima poznat kao Kanibal Hanibal– prislanjajući kažiprst na usta: “To ne bi trebalo niko da pita. Kvari iznenađenje.”

Tačno tako. Ono što važi za gurmanska jela i kanibalističke fešte, važi i za krimi-romane: ako se unapred previše zna, nema iznenađenja. Najgore što bih mogao da uradim je da prepričam ovu knjigu. Kada bih bio njen urednik, na koricama bi samo stajalo: „Unutra je.“

To bi sigurno bilo dovoljno za fanove Tomasa Herisa koji jedanaest godina čekaju na okršaj između Klaris Sterling, hrabre FBI agentice( „ruralne, ali sa malo ukusa“) i Hanibala Lektora, velikog fiktivnog čudovišta našeg doba.

Većina Herisovih poštovalaca su pročitala sve njegove knjige, a zašto i ne? To su  samo tri knjige. U kulturi u kojoj veliki broj pisaca štancuje do dve knjige godišnje, retko izdavanje čini Herisa jedinstvenim: pisac čiji rad predstavlja celinu, koga ne čitaju samo profesori književnosti i mladi akademci, već i običan narod u avionima i sobama.

Heris naravno nije za sve. Čitaoci sentimentalne Danijele Stil bi verovatno negodovali.  Za ostale, koji ga slave, recenzija nije ni potrebna. Njih samo interesuje da li je „Hanibal“  dobar kao „Kad jaganjci utihnu“ i „Crveni zmaj“(„Crnu nedelju“, teroristički triler, ćemo preskočiti, jer čini se da ni sam autor nije znao šta naslov nosi). Zadovoljsto mi je da odgovorim negativno na ovo pitanje. Ne. Ovaj roman nije tako dobar. Bolji je. U stvari, on je pored „Isterivača đavola“ Vilijama Petera Bletija jedna od strašnijih knjiga našeg doba. Najčešće su nastavci blagi u odnosu na original, slabašni, i ne mogu da drže korak sa originalom. „Hanibal“ nije nastavak, već treći i najzabavniji deo vrlo jedinstvenog, vrlo strašnog putovanja kroz ukleti dvorac abnormalne psihijatrije.

U ovoj trilogiji o Lektoru posmatramo kako se doktor postepeno uobličava, kako od male, potpuno sporedne figure u „Crvenom zmaju“ procveta u važnu figuru u „Kad jaganjci utihnu“, gde njegovo zlo i inteligencija zasenjuju manje interesantan lik Džejm Gamb (Serijski ubica poznat kao Bafalo Bil) i na kraju u knjizi koja nosi njegovo ime postaje glavni lik.  U današnjim književnim krajolicima u kojima su većina psiho zločinaca mali dečaci sa gumenim maskama i noževima i sa teškom seksualnom devijacijom, doktor Lektor zasenjuje.

„Zapravo“, rekao je Heris, opušten, u njegovom prepoznatljivom stilu, „u psihijatrijskim krugovima se nisu složili oko toga da li je on uopšte ljudsko biće.“ Već duže ga posmatraju kao nešto potpuno drugačije. Nazivaju ga monstrumom. Ako Hanibal Lektor nije grof Drakula ere kompjutera i mobilnih telefona, onda nemamo nijednog.

Ako smo godinama žalili što moramo da podnosimo blede Hanibalove kopije (jedno pravilo koje bi trebalo slediti: ne kupujte knjige na kojima piše „naslednik...“), moramo priznati da je čekanje još više učinilo mračnijim senke ovog antiheroja.

Nijedan lik u literaturu nije tako krht kao što je to čudovište i nijedan tako  ne pretenduje da izgubi autoritet  u sledećim nastavku. Fredi Kruger je stvarno bio strašan u prvom delu „Strah u ulici brestova“, u trećem je već postao ortak, a u šestom lik iz vica. A za jedanaest godina  je Hanibalov ugled porastao umesto da nestaje, nije postao komičan dok njemu kao i svim velikim čudovištima ne manjka humora. Barni, njegov čuvar se seća da je dr. Lektor jednom rekao da uvek kada je u mogućnosti jede sveže.

„Hanibal“ je knjiga puna skrivenih šokova i malih saznanja oštrih kao doktorova igla lično. Heris je posmatrao Ameriku sa kultivisanom učtivošću i savršeno koristi južnjačku ekspesiju, onako kako to samo još može Tom Volf. Rezultat je knjiga u kojoj  nikad nemate osećaj kao da nosite komad teškog nameštaja na leđima. „Hanibal“ je balon koji Heris udara sa osmehom na licu. Istina, balon je ispunjen otrovnim gasovima i košmarima, ali kako smo već rekli, Herisovo pisanje nije za svakoga. „Hanibal“ je prava veštičja kaša od gušterovog oka, južnjačke sperme, i bez kokošije supe.

Drugim rečima „Hanibal“ je pravi horor roman. Jedan od pacijenata dr. Lektora je opisao kako ga je doktor ubedio da sa komadom razbijenog ogledala oguli kožu sa lica i time nahrani psa. To nije strašno, samo gadno. Horor sledi: „Kasnije su izvukli moj nos iz utrobe psa i pokušali da mi ga zašiju, ali nije uspelo.“

U „Drakuli“ jedinom genijalnom delu inače netalentovanog pisca, Brem Stoker je bio dovoljno lukav da ga u jednoj epizodi predstavi kao smešnu figuru. U „Hanibalu“ nam Heris daje scenu u kojoj se Lektor sa grupom turista vraća iz Severne Amerike u prsluku hokejaškog tima – spreman za hranu.

I sada kad mislim na doktora kako u svom džemperu brižljivo čuvan obrok daje malom dečaku, moram reći da je to sasvim smireno podneo. Ovo bi mnoge u srce taklo. Da ne pominjemo jetru...

“Here’s to success in crime" - sa ekspertom za Hemetovo delo, Don Heronom, posetila sam lokacije u San Francisku na kojima je sniman “Malteški soko”. Ovo je možda najzabavniji način da se upoznam sa biografijom ovog pisca.

Dešijel Hemet, svetski poznat hard-boiled pisac “Malteškog sokola” umro je pre 50 godina, 10. januara 1961. Rođen je u Merilendu, živeo u San Francisku od 1921. do 1929.,  gde je i napisao tri  romana: Crvenu žetvu, Malteškog sokola i Kletvu Dejnovih.

 Već trideset godina  Heron vozi posetioce po Hemet turi, ka Flood Buildingu , gde je Hemet privremeno radio kao detektiv u Pinkerton-agenciji i pisao reklame za juvelira Alberta Samuelsa. Jedan od njegovih slogana je  sa srećnim dijamantom Vi ste na vrhu sveta. Heron je ovo citirao, vidno dirnut. Onda smo napravili pauzu u restoranu John’s grill u kom je dvadesetih Hemet bio inventar.  Preporučili su nam Sem Spejdovu  jagnjetinu za 2, 95 dolara. Sa drvenih zidova visile su nostalgične fotografije iz filmova sa Hemfri Bogartom, Piterom Lorijem i Meri Astor, na salvetama je nacrtan moćan crni soko koji još više dočarava muzejski karakter ovog negovanog turističkog mesta.  Na kraju bi nazdravio sa posetiocima čašom Anchor Steama i Sem Spejdovom omiljenom rečenicom: “Here’s to success in crime“. Heron nam je pokazao i prljavu Burrit street u kojoj je na početku romana nađen Semov partner Majls Arčer. Na dva metra visokoj ploči u jednom ćorsokaku stoji: “Ovde je  Brigid O’Shaughnessy upucao Majlsa Arčera.”

A nije li Sem potpuno nezainteresovano primio vest o smrti svog partnera? Nije li on pohlepni ženskaroš, zasenjen lakim dolarima i alhoholnim pićama? Nije li glavni lik alter-ego samog pisca? Hard boiled ne može da se razume kao moralna beskrupuloznost? U čemu se sastoji posebna fascinacija ovog autora, koji očekuje previše od čitaoca, a konsekventno krije unutrašnji život svojih junaka i koristi revolucionarnu biheviorističku tehniku pripovedanja? Heman će odgovoriti prilično zbunjen, ali i oduševljen kada ga pitaju za ove aspekte koji ga zapravo najviše i interesuju: “Imam najviše posla sa teksaškim glupacima koje ne interesuje analitičar i socijalni kritičar Hemet i njegovo pripovedanje, za njih moram da štampam ove majice sa natpisom Lu Arčer je dao svoj život za turiste.”

Nema sumnje, Hemet je kao i njegov kolega Čendler bio nesebično cenjen, on nije ubijao ljude samo da bi bilo više leševa, nego one koji su imali razloga da umru. Njega ne možete čitati kao Agatu Kristi koja štancuje ubistva koja se rešavaju kao ukrštene reči, već kao savremenu kritiku sistema. Nerealni plotovi, silne serijske ubice u današnjim scenarijima?! Ne počiva li uzbudljivi tvrdo kuvani realizam Hemetovih romana na autobiografskom iskustvu jednog bivšeg detektiva? Čovek je tačno znao o čemu piše i nije miksovao psihološke profile psihopata nađenih na internetu.

Fikcija i realnost su kod Hemeta u neverovatnoj simbiozi. “Ništa nije kao što se čini.” Ovo je za biografiju ovog legendarnog mršavka naročito važno. Kao vojnik je bolovao od plućne bolesti. Nakon teških vremena gladnog “Black Mask” palp pisca  uživao je hedonističku fazu u zlatnom kavezu Holivuda koji su Deš kao i Lilijan Helman u predgovoru “Knockovera” definisali kao the hottest thing in town. Dramaturg je tu upoznala pijanog Hemeta na petodnevnoj turneji po kafanama i doživela ga je kao opušteniju varijanti Velikog Getsbija. Njegove simpatije prema Komunističkoj partiji Lilijan nije uzimala za ozbiljno osim kada je u jednoj glamur fazi KP uživanja bio plaćen 1000 dolara mesečno.

Šta se desilo sa ovim čovekom koji bi radije otišao u zatvor nego pričao pred Makartijevim komitetom o komunističkim aktivnostima, šta se desilo sa pijancem i ženskarošem, plejbojem?

“Ja hoću svoje razumevanje demokratije, al ne mogu da dođem na red od ovih lovaca na komuniste”

Nakon zabrane njegovih radio emisija, ogromnih poreza i zabrane u Holivudu  imao je finansijski krah. Dobrostojeća Helman to nije mogla dugo da podnese. Utapao je svoju depresiju i emocionalnu krizu  u alkoholu  i do smrti, dok ga konačno nije smlatila plućna bolest, živeo je od penzije ratnog veterana  u jednom bednom stanu u Njujorku.

Elroj je rekao: “Čendler je opisao svoje junake onako kako ih je video, a Hemet onako kako se pribojavao da su.”

Pod impresijama mračne svakodnevnice u Crvenoj žetvi jasna je beskompromisna kritika američke džungle u kojoj cveta i uspeva kapitalizam. Kompleksna pripovedačka tehnika rascepanog mršavka prikazuje gospođicu Wonderly kao seosku glupačicu, a zatim kao ubicu Brigid O’Shaugnessy, demaskirani Sem i nije bezosećajni voajer.

Hemet je veliki majstor trezvenog laboratorijskog žargona i biheviorističke stimulans – reakcija situacije. Hemet je sa svojim ekstremnim minimalizmom veoma zahtevan. On podrazumeva implicitnog čitaoca koji popunjava otvorena prazna mesta sa odgovarajućim interpretativnim nijansama. To čini dela ovog pisca - šest knijga i kratke priče -  i dalje tako uzbudljivim i ultimativnim merilom za  sve krimiće.

Kalendar događaja u 2011.

JANUAR

Ples u pački  je telegram zemlji sa zahtevom da se odrekne gravitacije – Fred Aster

Peta, prsti, jedan, dva, tri

Nova godina je startovala i predstoje moćni događaji: berlinski fashion week , zatim  pariska Haute-Couture. Posmatranjem ulica velikih gradova , razgledanjem internet stranica i modnih blogova primećujemo da til ne služi samo za zavese,  donji veš i pačke. Ljupke haljine i strogo upletena kosa pokazuju da balerine inspirišu modu. Za razliku od savremenih koreografa koji je već dugo i ne koriste. Ko želi klasični balet  i pačke ove godine mora ići ga gleda film „Crni labud“ sa Natali Portman, koji ima četiri nominacije za Zlatni globus. I još u januaru:

- hip –hop ples Funky Ex Machina 

-50ogodišnjica smrti Dešijal Hemeta

-rođendan Ališe Kiz i Džastina Timberlejka

FEBRUAR

FREAKSHOW Le Freak, c'est chic! (Chic)

Februar je frik među mesecima, drugačiji od drugih, smešno kratak sa svojih 28 dana i svake četvrte mutira. I ovaj februar nudi svim frikovima i neshvaćenima utočište. 21godišnji kanadski režiser Ksevijer Dolan debituje sa filmom “Ubio sam moju majku”. Teško je poverovati da je ovaj lepotan, koji glumi, koji je  sam napisao scenario, pobrinuo se za muziku i kostime zapravo monstrum. Film je autobiografski. Profesionalni frikovi kao umetnički duo Gilbert i Džordž ili pevačica i živi lik iz crtaća Keti Peri su spremni za izložbe i turneje po domovini. Mejnstrim pisac Filip Rot, koji je objavio roman „Nemezis“ ima svoju logiku. Sa godinama čovek postaje sve čudniji. I naravno frik nad frikovima Lejdi Gaga najavljuje  novi singl „Born this way“ za koji kažu je je novi „I will survive“. i još u februaru:

 - nerd legende otvaraju Berlinale sa „True giftom“
  - mjuzikl „Spajdermen“ startuje u Njujorku

 -  za londonsku nedelju mode treba skinuti šešir za hrabrost – dizajner Nasir Mazhar

 -  zlatna malina – za sve gubitnike i neshvaćene genije

MART

Mart je ušećeren bez obzira na dan zdrave hrane. Koncerti Tejlor Svift i Džastina Bibera, Biber u 3D izdanju. Šećer u kombinaciji sa absintom. Onda je život mnogo uzbudljiviji, a to je i cilj. Sacha Sperling, osamnaestogodišnji Francuz, a već skandal majstor piše o događajima u privatnim školama za bogate prepunim droge, seksa i alkohola. I još u martu:

-novi Rušdi

-sajam kulinarskih knjiga u Parizu

-festival hrane i vina u Melburnu

-sajam knjiga u Lajbcigu

APRIL

 Srce i kruna

Ceo mesec je podređen jednom događaju: 29. će se venčati princ Vilijam i Kejt Midlton. Nepozvani će moći da prate događaj bar na TV-u. Oni su samo poželeli lepo vreme, a mi držimo palceve, jer je prošle godine u Londonu bilo samo 12 stepeni. I još u aprilu:

-internacionalni dan dečije knjige

-ceo album Lejdi Gage

-“The fighter” i “Tor”kreću u bioskope

-record store dan

-strip festival Fumetto u Lucernu

MAJ

Poplava

U maju se sve događa na vodi i oko vode. Startuje četvrti deo “Pirata sa kariba” i bina predstave “Das Werk. Im Bus. Sturz”(Delo. U autobusu. Pad.) će biti poplavljena. Aleksandar Mekvin je preminuo prošle godine, a ove godine ćemo videti izložbu njegovih nacrta inspirisanih vodom Savage Beauty (Divlja lepota). Sa predivnim pogledom na more  moći će se za vreme Kanskog festivala na terasi hotela Cap d'Antibe videti najbolje obučeni u koralnoj boji. Kome je sve ovo previše mokro, može slaviti dan peškira. I još u maju:

-sedamdeseti rođendan Boba Dilana

-Elbjazz-Festival, Hamburg

-svetski dan muzeja

nastaviće se...

Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (drugi deo)

S: Da se vratimo na Turistu – atmosfera je bila napeta.

D: Andželina. Mi smo se upoznali na ovom filmu. Sresti je i upoznati je, je bilo pravo iznenađenje, i to u pozitivnom smislu, ali znaš, uhode je paparaci, ona i njen muž Bred, znaš, slava, njihova deca i njihov sjajan život, ali su mučeni od strane... tako da ne znaš šta da očekuješ, zaista. Ti ne znaš kakva bi mogla da bude – bez imalo smisla za humor, recimo. Ali ona je neverovatno normalna i ima neverovatno mračan i perverzan smisao za humor. Ali raditi  zajedno u takvoj situaciji, u kojoj si praćen od paparaca čim napustiš kući i moraš da se kriješ i ne smeš da pričaš otvoreno sa nekim, jer se bojiš da to ne protumače drugačije i pretvore u neko sranje.

S: Na snimanju sam joj rekla da je prelepa. Objasnila mi je ima puno ljudi koji su joj omogućili da bude takva, a da zapravo nije. Zanimljiva je. Ako joj pričaš o njenoj lepoti, sprda se.

D: Tako je sa Angie. Mislim, pogledaš je i odeš. O.K.  O, Bože! Boginja, ikona. I za 30 godina ljudi će biti u fazonu: “O Bože!” Kao Elizabet Tejlor. Ali način na koji se ona nosi sa tim. Ona je toliko na zemlji, tako realna i tako bistra. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam Elizabet Tejlor. Znaš. Dobra riba. Sediš sa njom, ona puši hašiš, psuje kao mornar i urnabesna je. Sa Endži je ista stvar. Isti pristup.

S: Nešto sam se stalno pitala: da li ti likovi koje vi oživljavate, da li se ikad vrate ? I da li si u stanju da ih otpišeš? Šta se dešava sa njima?

D: Oni su još tu, što nije najzdravija stvar. U jednoj komodi mog tela je Ed Vud, u drugoj Makazoruki, u trećoj šeširdžija. Hanter je naravno tu, znaš, Raoul Duke. Najuvrnutija stvar je što ih mogu dodirnuti. Oni su tik ispod površine.

S: Mora da je teško imati više ličnosti u sebi. Kao Šeširdžija. Šta on kaže: „Jel gužva?“

D: „Ne sviđa mi se. Strašno je gužva.“ Ali svi oni imaju svoje mesto. Pretpostavljam da su se nekako pomirili.

S: Kad glumiš nekog, da li ti se dešavalo da sanjaš i kažeš to nije moj san, to je san mog lika? Da li likovi sanjaju?

D: Da, Sweeney i Wilmot.

S: Mislim da Wilmot ima najviše želje da isturi glavicu. On je bio najviše čovek.  Jedna stvar je predstaviti nekog u fikciji ili prozi . Ali kanalisati nekog ko je stvaran?

D: To je potpuno drugačije. Prva stvar je odgovornost. Imaš odgovornost prema toj osobi i prema sećanju na tu osobu. Naročito igrati nekog poput Johna Wilmota, grofa od Ročestera, jer sam ga smatrao za velikog, velikog pesnika, koji nije bio priznavan za velikog, već za satiričara, blesavog tipa koji  je visio na dvoru kralja Čarlsa. On je odmetnik, izuzetno hrabri pesnik. Imao sam ogromnu odgovornost da ga odigram na pravi način – toliko da sam postao opsednut. Pročitao sam sve. Znao sam sve o njemu. Posetio sam mesta u kojima je živeo. Bio sam na mestu gde je umro. Čitao sam pisma u Britanskoj biblioteci i neke delove sam ubacio u scenario.

S:  Nekoliko stihova koje si recitovao Samanti Morton koja igra Elizabet Bari  - to je bila moja vizija njegove poezije i stvaralaštva. A primetila sam u Alisi, kad je Heter recitovao “Jabberwocky” da imaš dar da nam u potpunosti preneseš  svu težinu pesnikove poezije. To je dosta teško. Možeš li da zamisliš da snimaš poeziju?

D: Ne znam, to je zastrašujuće. Ne znaš tačno…Možeš da dešifruješ namere, ali opet ne znaš kako bi je pesnik pročitao.

S: Da, ali to se ne razlikuje od toga da Glen Guld ne zna da li dobro i na pravi način svira Baha. Mislim da je Heterovo čitanje bilo nadahnuto. Juče si mi čitao pesmu Elephant Mana. Nisam znala da je pisao poeziju. Pesma je srceparajuća. Kako si je pronašao?

D: Posetio sam bolnicu gde su njegovu posmrtni ostaci. Skelet, gipsana maska, šešir, veo i sve druge stvari su tu. A desno na zidu od njega je ova divna pesma koju je napisao o sebi i svom životu: vučem svoje zlo telo, godinama, nisam ono na prvi pogled, bezosećajno čudovište, bez suza i nade.“ Ovaj momak je bio nadaren i misleći.

S: Gledala sam Libertine nebrojeno puta. Režija, scenario – sve je sjajno. Kostimi, kasting, žene – sve je izvanredno. Ali film je sahranjen.

D: Da, sahranjen. Bez pogovora. Želeo sam da odem do crtača grafita Benksija, i da uradi grafit sa Vilmotovom glavom i jednostavnom rečenicom iz filma: „Vi me nećete voleti“. Mislio sam da je to pravi način za predstavljanje. Ali reakcija je bila: “Benski, ko?“

S: Postoji li neki glumac iz prošlog doba, glumac za sva vremena koga si proučavao i koji ti je bio od koristi za neku ulogu ili uopšte za glumu?

D: Momci koje obožavam su uglavnom iz nemih filmova: prvo Baster Kiton, Lon Čejni, Čaplin naravno. I Džon Barimor. Bogovi, oni su bogovi. Ali Brando, sve dok nije došao Brando. To je revolucija, sve je promenjeno. Stvari koje je radio, sasvim drugačija jebena životinja. I svi su promenili pristup od njega.

S: On je bio veći nego, ne znam kako da opišem, njega ekran nije mogao da izdrži. Ima li to smisla?

D: Apsolutno. Ja ne znam šta je to, ili šta je bilo, ali u to vreme- naročito u to vreme – je itekako imalo. Oblik njegovog lica, njegov nos, rastojanje između čela i obrva. Stvoren je da bi to radio.  I pokidao je.

S: Interesantno je koliko su ti pojedinci, kao i Dilan, Koltrejn, Džekson Polok, koliko su bili inspirativni, stvorili su škole sledbenika, ali niko im nije bio ni blizu.

D: A Brando je to mrzeo, odbijao je celu tu ideju, znaš, da se pravi zabava od toga. Ali ja znam da je to sranje. Znam da je bio sposoban i da je radio vredno kad mu se radilo. Bilo mu je stalo.

S: Pomenuo si tri majstora nemog filma. Ti si majstor reči, scenarija, glasa. A nabrojao si njih.

D: Oni nisu imali lukzus jezika. Sve što su radili, osećali, što su pokušali da prikažu, je moralo da izađe iz bića, iz očiju. Njihova tela su morala to da izraze.

S: Imao si dobar odnos sa svojim mentorima, Brandom, Hanterom, Alenom Ginzbergom. I držiš se tih ljudi. Je li to nešto što je došlo samo od sebe ili nešto za čim tragaš?

D: Verovatno kombinacija. Nije bila svesna potraga, ali se sa ovim momcima desila. Verovatno se za razlog moram vratiti u prošlost i na sećanje na mog dedu. Bili smo vrlo, vrlo bliski, a izgubio sam ga sa devet godina.

S: Da li si njega istetovirao na ruci?

D: Da, bio je sjajan model. Džim. Danju je vozio autobus, noću dilovao moonshine. Bio je Robert Mičam tip čoveka. On je uvek nazivao stvari pravim imenima. Pik je pik i naljutiće se ako mu se ne dopadnete. Bio je drugačiji. Potpuno drugačiji kao i Brando, Hanter, Kit Ričardson u izvesnoj meri i Alen naravno. Zaista verujem da je to bilo bolje vreme. Ako si rođen šesdesetih, ti si istrgnut. Uvek sam osećao da pripadam drugom dobu.

S: Mislila sam da se vratimo na Makazorukog. On ima očinsku figuru i mentora, lik Vinsenta Prajsa. Jednom si mi ispričao priču o Vinsentu Prajsu.

D: Vinsent je igrao mog oca u filmu. Bio je pristojan čovek. Bio je u stanju da se kreće. Bio je kul. I bio je star.

S: To je bio njegov poslednji film?

D: Mislim da jeste.

S: Tako divan film za kraj.

D: I isti žanr u kom je plovio duže vreme. Ja ga obožavam. Kao i Tim mnogo pre mene. Provodili smo vreme zajedno, visili. Bio sam potpuno opčinjen. I imao sam to izdanje Edgara Alena Poa koje sam hteo da mu pokažem, jer sam voleo ilustracije Heri Klarka. Doneo sam ga Vinsentu i sedili smo u prikolici. Rekao je da je divno, okretao debele, teške listove. Našao je „The Tomb of Ligeia” i počeo da čita. Pročitao je pola stranice naglas, a onda je zatvorio knjigu i nastavio. Znao ju je napamet.

S: Kad smo kod knjiga – razmišljala sam o rukopisima koje poseduješ – Dilan Tomas, Keruak, Rembo. Sećaš li se prvog koji si nabavio i kako si došao do njega?

D: Bilo je to 1991. kada sam snimao “Arizonu drim” u Njujorku i želeo sam da posetim Keruakov grad Lovel, Masačustes. Tamo sam se zakačio za Džona Sampasa, brata njegove žene. Pričali smo. Sproveo me je kroz grad, vodio u barove, i tako smo proveli nekoliko dana. On mi je dozvolio da pristupim svim njegovim stvarima. Samo je otvorio. Bum! Pročitao sam Knjigu snova koja je bila ispod kreveta. Od korice do korice. To je ova, baš ispred mene.

S: Njegov rukopis?

D: Rukopis, akvareli. Mala beležnica koju je nosio u džepu. Otvorio sam kofer koji nije otvaran godinama. Sve ove divne stvari. Džon Sampas mi je pozajmio kaput, pa smo šetali po groblju. Kaput je bio Džekov. Crni, kišni, tričetvrt. Zaronio sam šake u džepove i u jednom pronašao maramicu, u drugom šibicu. Kao da mi je Smitsonov muzej bio u džepu.

S: Verovatno si se osećao kao da si upao u zečiju rupu.

D: Nisam bio srećan što je napuštam.

S: Šta trenutno čitaš?

D: Pored scenarija, The thin man, Dešijal Hemetovu knjigu  da vidimo šta možemo da iskopamo iz toga. To je nešto što bi mogao da režira Rob Maršal, a ja da igram Nika. Nadam se da će Penelope Kruz igrati Noru.

S: A scenarija?

D: Nacrte za Tamne senke. To je nešto što zaista želim. Samo Tim, ja, i pisac treba da sednemo i dogovorimo se.

S:  Da li si razmišljao o bini? Bilo bi sjajno da te vidimo uživo.

D: Da, da, da. Gorka pilula koju sam progutao sa Marlonom koji me je pitao koliko filmova radim godišnje. Rekao sam, ne znam, tri. On je rekao: „Trebalo bi da usporiš, dete. Zašto ne uzmeš slobodnu godinu i studiraš Šekspira ili Hamleta. Idi studiraj to delo i igraj ga. Igraj ga dok ne ostariš.” Mislio sam, dobro. Poznajem Hamleta. Dobar komad, znaš, ovo, ono.

A onda je ubica došao. Rekao je: “Ja nikad nisam. I nikad nisam dobio šansu. Zašto ne učiniš to?” On je bio jedan koji je trebao to da učini, a nije. A ja želim, stvarno bih voleo.