Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (drugi deo)

S: Da se vratimo na Turistu – atmosfera je bila napeta.

D: Andželina. Mi smo se upoznali na ovom filmu. Sresti je i upoznati je, je bilo pravo iznenađenje, i to u pozitivnom smislu, ali znaš, uhode je paparaci, ona i njen muž Bred, znaš, slava, njihova deca i njihov sjajan život, ali su mučeni od strane... tako da ne znaš šta da očekuješ, zaista. Ti ne znaš kakva bi mogla da bude – bez imalo smisla za humor, recimo. Ali ona je neverovatno normalna i ima neverovatno mračan i perverzan smisao za humor. Ali raditi  zajedno u takvoj situaciji, u kojoj si praćen od paparaca čim napustiš kući i moraš da se kriješ i ne smeš da pričaš otvoreno sa nekim, jer se bojiš da to ne protumače drugačije i pretvore u neko sranje.

S: Na snimanju sam joj rekla da je prelepa. Objasnila mi je ima puno ljudi koji su joj omogućili da bude takva, a da zapravo nije. Zanimljiva je. Ako joj pričaš o njenoj lepoti, sprda se.

D: Tako je sa Angie. Mislim, pogledaš je i odeš. O.K.  O, Bože! Boginja, ikona. I za 30 godina ljudi će biti u fazonu: “O Bože!” Kao Elizabet Tejlor. Ali način na koji se ona nosi sa tim. Ona je toliko na zemlji, tako realna i tako bistra. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam Elizabet Tejlor. Znaš. Dobra riba. Sediš sa njom, ona puši hašiš, psuje kao mornar i urnabesna je. Sa Endži je ista stvar. Isti pristup.

S: Nešto sam se stalno pitala: da li ti likovi koje vi oživljavate, da li se ikad vrate ? I da li si u stanju da ih otpišeš? Šta se dešava sa njima?

D: Oni su još tu, što nije najzdravija stvar. U jednoj komodi mog tela je Ed Vud, u drugoj Makazoruki, u trećoj šeširdžija. Hanter je naravno tu, znaš, Raoul Duke. Najuvrnutija stvar je što ih mogu dodirnuti. Oni su tik ispod površine.

S: Mora da je teško imati više ličnosti u sebi. Kao Šeširdžija. Šta on kaže: „Jel gužva?“

D: „Ne sviđa mi se. Strašno je gužva.“ Ali svi oni imaju svoje mesto. Pretpostavljam da su se nekako pomirili.

S: Kad glumiš nekog, da li ti se dešavalo da sanjaš i kažeš to nije moj san, to je san mog lika? Da li likovi sanjaju?

D: Da, Sweeney i Wilmot.

S: Mislim da Wilmot ima najviše želje da isturi glavicu. On je bio najviše čovek.  Jedna stvar je predstaviti nekog u fikciji ili prozi . Ali kanalisati nekog ko je stvaran?

D: To je potpuno drugačije. Prva stvar je odgovornost. Imaš odgovornost prema toj osobi i prema sećanju na tu osobu. Naročito igrati nekog poput Johna Wilmota, grofa od Ročestera, jer sam ga smatrao za velikog, velikog pesnika, koji nije bio priznavan za velikog, već za satiričara, blesavog tipa koji  je visio na dvoru kralja Čarlsa. On je odmetnik, izuzetno hrabri pesnik. Imao sam ogromnu odgovornost da ga odigram na pravi način – toliko da sam postao opsednut. Pročitao sam sve. Znao sam sve o njemu. Posetio sam mesta u kojima je živeo. Bio sam na mestu gde je umro. Čitao sam pisma u Britanskoj biblioteci i neke delove sam ubacio u scenario.

S:  Nekoliko stihova koje si recitovao Samanti Morton koja igra Elizabet Bari  - to je bila moja vizija njegove poezije i stvaralaštva. A primetila sam u Alisi, kad je Heter recitovao “Jabberwocky” da imaš dar da nam u potpunosti preneseš  svu težinu pesnikove poezije. To je dosta teško. Možeš li da zamisliš da snimaš poeziju?

D: Ne znam, to je zastrašujuće. Ne znaš tačno…Možeš da dešifruješ namere, ali opet ne znaš kako bi je pesnik pročitao.

S: Da, ali to se ne razlikuje od toga da Glen Guld ne zna da li dobro i na pravi način svira Baha. Mislim da je Heterovo čitanje bilo nadahnuto. Juče si mi čitao pesmu Elephant Mana. Nisam znala da je pisao poeziju. Pesma je srceparajuća. Kako si je pronašao?

D: Posetio sam bolnicu gde su njegovu posmrtni ostaci. Skelet, gipsana maska, šešir, veo i sve druge stvari su tu. A desno na zidu od njega je ova divna pesma koju je napisao o sebi i svom životu: vučem svoje zlo telo, godinama, nisam ono na prvi pogled, bezosećajno čudovište, bez suza i nade.“ Ovaj momak je bio nadaren i misleći.

S: Gledala sam Libertine nebrojeno puta. Režija, scenario – sve je sjajno. Kostimi, kasting, žene – sve je izvanredno. Ali film je sahranjen.

D: Da, sahranjen. Bez pogovora. Želeo sam da odem do crtača grafita Benksija, i da uradi grafit sa Vilmotovom glavom i jednostavnom rečenicom iz filma: „Vi me nećete voleti“. Mislio sam da je to pravi način za predstavljanje. Ali reakcija je bila: “Benski, ko?“

S: Postoji li neki glumac iz prošlog doba, glumac za sva vremena koga si proučavao i koji ti je bio od koristi za neku ulogu ili uopšte za glumu?

D: Momci koje obožavam su uglavnom iz nemih filmova: prvo Baster Kiton, Lon Čejni, Čaplin naravno. I Džon Barimor. Bogovi, oni su bogovi. Ali Brando, sve dok nije došao Brando. To je revolucija, sve je promenjeno. Stvari koje je radio, sasvim drugačija jebena životinja. I svi su promenili pristup od njega.

S: On je bio veći nego, ne znam kako da opišem, njega ekran nije mogao da izdrži. Ima li to smisla?

D: Apsolutno. Ja ne znam šta je to, ili šta je bilo, ali u to vreme- naročito u to vreme – je itekako imalo. Oblik njegovog lica, njegov nos, rastojanje između čela i obrva. Stvoren je da bi to radio.  I pokidao je.

S: Interesantno je koliko su ti pojedinci, kao i Dilan, Koltrejn, Džekson Polok, koliko su bili inspirativni, stvorili su škole sledbenika, ali niko im nije bio ni blizu.

D: A Brando je to mrzeo, odbijao je celu tu ideju, znaš, da se pravi zabava od toga. Ali ja znam da je to sranje. Znam da je bio sposoban i da je radio vredno kad mu se radilo. Bilo mu je stalo.

S: Pomenuo si tri majstora nemog filma. Ti si majstor reči, scenarija, glasa. A nabrojao si njih.

D: Oni nisu imali lukzus jezika. Sve što su radili, osećali, što su pokušali da prikažu, je moralo da izađe iz bića, iz očiju. Njihova tela su morala to da izraze.

S: Imao si dobar odnos sa svojim mentorima, Brandom, Hanterom, Alenom Ginzbergom. I držiš se tih ljudi. Je li to nešto što je došlo samo od sebe ili nešto za čim tragaš?

D: Verovatno kombinacija. Nije bila svesna potraga, ali se sa ovim momcima desila. Verovatno se za razlog moram vratiti u prošlost i na sećanje na mog dedu. Bili smo vrlo, vrlo bliski, a izgubio sam ga sa devet godina.

S: Da li si njega istetovirao na ruci?

D: Da, bio je sjajan model. Džim. Danju je vozio autobus, noću dilovao moonshine. Bio je Robert Mičam tip čoveka. On je uvek nazivao stvari pravim imenima. Pik je pik i naljutiće se ako mu se ne dopadnete. Bio je drugačiji. Potpuno drugačiji kao i Brando, Hanter, Kit Ričardson u izvesnoj meri i Alen naravno. Zaista verujem da je to bilo bolje vreme. Ako si rođen šesdesetih, ti si istrgnut. Uvek sam osećao da pripadam drugom dobu.

S: Mislila sam da se vratimo na Makazorukog. On ima očinsku figuru i mentora, lik Vinsenta Prajsa. Jednom si mi ispričao priču o Vinsentu Prajsu.

D: Vinsent je igrao mog oca u filmu. Bio je pristojan čovek. Bio je u stanju da se kreće. Bio je kul. I bio je star.

S: To je bio njegov poslednji film?

D: Mislim da jeste.

S: Tako divan film za kraj.

D: I isti žanr u kom je plovio duže vreme. Ja ga obožavam. Kao i Tim mnogo pre mene. Provodili smo vreme zajedno, visili. Bio sam potpuno opčinjen. I imao sam to izdanje Edgara Alena Poa koje sam hteo da mu pokažem, jer sam voleo ilustracije Heri Klarka. Doneo sam ga Vinsentu i sedili smo u prikolici. Rekao je da je divno, okretao debele, teške listove. Našao je „The Tomb of Ligeia” i počeo da čita. Pročitao je pola stranice naglas, a onda je zatvorio knjigu i nastavio. Znao ju je napamet.

S: Kad smo kod knjiga – razmišljala sam o rukopisima koje poseduješ – Dilan Tomas, Keruak, Rembo. Sećaš li se prvog koji si nabavio i kako si došao do njega?

D: Bilo je to 1991. kada sam snimao “Arizonu drim” u Njujorku i želeo sam da posetim Keruakov grad Lovel, Masačustes. Tamo sam se zakačio za Džona Sampasa, brata njegove žene. Pričali smo. Sproveo me je kroz grad, vodio u barove, i tako smo proveli nekoliko dana. On mi je dozvolio da pristupim svim njegovim stvarima. Samo je otvorio. Bum! Pročitao sam Knjigu snova koja je bila ispod kreveta. Od korice do korice. To je ova, baš ispred mene.

S: Njegov rukopis?

D: Rukopis, akvareli. Mala beležnica koju je nosio u džepu. Otvorio sam kofer koji nije otvaran godinama. Sve ove divne stvari. Džon Sampas mi je pozajmio kaput, pa smo šetali po groblju. Kaput je bio Džekov. Crni, kišni, tričetvrt. Zaronio sam šake u džepove i u jednom pronašao maramicu, u drugom šibicu. Kao da mi je Smitsonov muzej bio u džepu.

S: Verovatno si se osećao kao da si upao u zečiju rupu.

D: Nisam bio srećan što je napuštam.

S: Šta trenutno čitaš?

D: Pored scenarija, The thin man, Dešijal Hemetovu knjigu  da vidimo šta možemo da iskopamo iz toga. To je nešto što bi mogao da režira Rob Maršal, a ja da igram Nika. Nadam se da će Penelope Kruz igrati Noru.

S: A scenarija?

D: Nacrte za Tamne senke. To je nešto što zaista želim. Samo Tim, ja, i pisac treba da sednemo i dogovorimo se.

S:  Da li si razmišljao o bini? Bilo bi sjajno da te vidimo uživo.

D: Da, da, da. Gorka pilula koju sam progutao sa Marlonom koji me je pitao koliko filmova radim godišnje. Rekao sam, ne znam, tri. On je rekao: „Trebalo bi da usporiš, dete. Zašto ne uzmeš slobodnu godinu i studiraš Šekspira ili Hamleta. Idi studiraj to delo i igraj ga. Igraj ga dok ne ostariš.” Mislio sam, dobro. Poznajem Hamleta. Dobar komad, znaš, ovo, ono.

A onda je ubica došao. Rekao je: “Ja nikad nisam. I nikad nisam dobio šansu. Zašto ne učiniš to?” On je bio jedan koji je trebao to da učini, a nije. A ja želim, stvarno bih voleo.

Devojka sa tetovažom zmaja na Društvenoj mreži - intervju sa Dejvidom Finčerom

Film o fejsbuku je prva drama karaktera američkog režisera Dejvida Finčera. U intervjuu objašnjava zašto je neke scene ponavljao po devedeset puta , šta misli o filmskim blogovima i zašto ne želi da vidi Stig Lašonovu knjigu “Devojka sa tetovažom zmaja” u 3D verziji.

Hajp za Društvenu mrežu je bio veliki, ali podaci o gledanosti u Americi prosečni. Da li priča o nastanku internet fenomena još nije prava stvar za Holivud?

D.F.: Društvena mreža sigurno nije film koji bi Holivud inače producirao. To mi je odmah bilo jasno. Soni je jedva izdvojio 40 miliona dolara.

Što je za jednu veliku produkciju malo...

D.F.: Pritom su se svi koji su učestvovali na filmu odrekli dela zarade. Ali ko kaže da se moraju snimati samo superherojske priče? Pitali smo se samo: “Možemo li napraviti film koji je vredan ove žrtve?” A u to nismo sumnjali.

Odakle takvo samopouzdanje? Imate armiju fanova?

D.F.: Verujte mi, ima puno ljudi koji ne vole filmove Dejvida Finčera. Ključna stvar je scenario Erona Sorkina. Pre tog scenarija nisam obraćao pažnju na Fejsbuk-priče. Likovi su bili pametni, strastveni, intelektualni, kompleksni i scenario ih je suprotstavljao, a njihove perspektive su bile logične. Protivnik Marka Cukenberga misli: “Ispalio si me!” A Mark Cukenberg se izjašnjava:  “Bez mene ne bi ni bilo ovih 50 milijardi dolara , koje hoćeš da podelimo.“ Želeo sam da se gledalac identifikuje sa svakim likom.

Ali Eron Sorkin  je rekao da je scenario zbog savršenih dijaloga pogodan za radio dramu.  Zašto ste onda napravili  film?

D.F.:  Može biti da je to njegovo gledište. Zato što on želi da piše priče koje funkcionišu bez slika. Uvodna scena u kojoj devojka raskida sa Markom bi odlično funkcionisala i na radiju  i razumeli bi šta se događa. Ali videti izraze lica Džesi Ejzenberga i Runi Mare -  gde gledaju, kako merkaju druge, prave distancu - to povećava dejstvo i ubedljivost. Zato mislim da je ovakav tip karakterne drame  dobar i za ekran.

Glumci su neke scene morali da ponavljaju i po 90 puta. Jel to zaista bilo neophodno da biste postigli takav efekat?

D.F.: Kada se u jednom scenariju krije takva emocionalna kompleksnost, onda da. Borio sam se sa mojim glumcima da nađu vreme da bi uspeli. Jer oni su trebali da prenesu i fraktalni prostor na ekran.

Fraktalni prostor?

D.F.: To je prostor između pojedinačnih ideja. U filmu bi trebalo da se vidi kako junaci prelaze sa jedne ideje na drugu.

To zahteva puno sati snimanja. A to je skupo. Kako Vam je to pošlo za rukom sa umanjenim budžetom?

D.F.: Ne razumem zašto se ljudi koncentrišu samo na količinu sredstava. Da smo imali više sredstava, to je opet ludilo. Morali bi da menjamo lokacije, restorane, svetlo. A kad nekom kažeš odigraj ovu jednu i po stranicu još jednom, onda je to jeftinije nego sve drugo.

 Neke Vaše filmove kao Soba panike ili Bendžamin Baton ne sačinjavaju samo glumci, već  i tehničke i vizuelne inovacije.  Kako ste uspeli da ih ipak držite po strani?

D.F.: Sva sredstva koja koristim, pa i tehnologije, su samo tu da bih postigao željene emocije. Gledalac možda nije svestan, ali reaguje na sve – svetlo, kostime, glumce, ton. A ja i muziku, slike, glasove moram tako da orkestriram da izazovu pravu reakciju. Slabo svetlo šalje drugačiju emociju od jakog svetla. Drugačije je ako uperim svetlo na glumca bez šminke. Ne stvaram slike, već emocije. Snimanje filma je alhemija – nije nauka.

To znači da ne možete da kontrolišete  ni efekat Vaših filmova?

D.F.: Potpuno tačno. Ali se ipak trudim da poštujem elemente koji privlače ljude i koji ih odbijaju. Mogu do određene granice da kontrolišem situaciju zahvaljujući informacijama kojima posredujem. Kao što pokazujem da je u nekoj sobi jutro a ne veče, ili da je neko upravo napustio krevet. Za to postoje načini i putevi. Pritom uvek osećam strahopoštovanje prema publici kada prvi put prikazujem film. Iz iskustva znam da je publika vrlo pametna . Ali ipak joj promaknu neki elementi i informacije. Zato nisam želeo probnu projekciju za Društvenu mrežu.

Iako biste već tada mogli videti reakcije.

D.F.: Da, i to bi zauzelo sav prostor na fejsu. Ko šest meseci unazad sluša o filmu, pozitivno, negativno ili neutralno, ne može ga sagledati otvorenog  uma i objektivno. Potpuno je drugačiji osećaj kada se zavesa digne i ti gledaš  film, nezaprljan. Skidam šešir za šefa studija koji je rekao: “Film je takav, kakav je. Nećemo vući prolaznike iz šoping molova na projekciju i moliti ih da napišu reakcije na karti.“ Baš iz ovog razloga su gledaoci bili iznenađeni filmom.

D.F.: Šta će biti sa Devojkom sa tetovažom zmaja, bestselerom Stig Lašona, čiji rimejk upravo pripremate? Očekivanja su već prevelika, smete li proći bez probne projekcije?

D.F.: To ćemo tek da vidimo. Sa Društvenom mrežom smo imali prednost, jer je relativno jeftin. Ali mislim da nam blogovi u kojima ljudi pišu i diskutuju o još nezavršenim filmovima ne čine uslugu. Naprotiv.

Blogeri su se već okomili na Devojku sa tetovažom zmaja. Hoćete li posle neuspeha Osmog putnika 3  da stvorite sopstvenu filmsku franšizu?


D.F.: Trenutno je u planu samo prvi deo, dalje od toga ne razmišljam. Ali priznajem da sam se zainteresovao za ovo, jer su šefovi studija „Soni“ želeli da naprave franšizu za zrelu publiku. I bili su spremni da film pusti svoje evropske korene. Niko nije rekao: „Idi u Sijetl, tamo pada kiša kao u Švedskoj.“ Ovo će biti veliki, zreo film za koji ima publike. I ti počni bez ikakvih ograničenja. Rekao sam: „U redu.“

Znači da su iza Vas vremena kad ste morali da se borite sa studijima?
D.F.: Uvek ima borbe. I previše nivoa kontrole prođe pre nego što neko odobri ček za film. Bendžamin Baton je čekao šest godina da bude snimljen, jer nismo mogli da se dogovorimo oko budžeta.


Jedna od metoda da se skupe prihodi je 3D. Mnogi režiseri, kao i Nolan su skeptični.


D.F.: Ako Nolan nije video treći deo svoje franšize u 3D, sigurno ima svoje razloge. Ali nema sumnje da to omogućuje jednom filmu poput Avatara da u potpunosti zaronite u njegov svet. Jer je on dobro urađen. Loša 3D je vrlo uznemiravajuća.
Da li ste Vi zainteresovani za ovo sredstvo?


D.F.: Da, želim da uradim film u 3D, ali ne bih ekranizovao neki bedan scenario samo zarad toga.


A ako Sony bude želeo Devojku sa tetovažom zmaja u 3D?


D.F.: Mislim da to ne ide uz ovu priču. „Milenijum“ priče stavljaju ljude na pozicije iz kojih bi najranije pobegli. Kakva publika bi želela film o incestu u 3D?

Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (prvi deo)

Džoni Dep je na setu u Pinewood studiju, van Londona; poslednji dani snimanja sledećeg nastavka Pirata sa Kariba - On Stranger Tides. Sedimo na podu njegove prikolice, dostojne kapetana Džeka Sparoa, pretrpane sitnicama njegovog kolege iz stvarnog života: Džonijeva plava sočiva, pohabane marame, kaubojke, Viper Room  kačket, u činiji prstenje sa kosturskim glavama, scenario za film Tamne senke prema Kit Ričarsonovom životu, beleške njegovog osmogodišnjeg sina Džeka i jedanaestogodišnje ćerke Lili Rouz. Tu je i  akustična gitara koju ne može da odoli da ne okida i tiho štimuje. Džoni radi dvanaestočasovnu smenu. Dan mu počinje u šminkarnici, mnogo pre jutarnjeg špica. Zatim pozivi novinara, potpisivanje gomile slika, čitanje scenarija i porodične obaveze. Ukrade i neki sat za san, često sa gitarom na grudima.

Prvi put sam ga upoznala pre nekoliko godina u bekstejdžu Orfej teatra u L.A.-u, gde sam nastupala sa bendom. Kad se nasmejao, primetila sam razdvojene zube, detalj koji je pozajmio od svoje šarmantne žene Vanese Paradis, pripremajući se za ulogu potpuno frenetičnog Med Hetera u Tim Bartonovoj Alisi u zemlji čuda. Tada sam po treći put odgledala Libertine. Džoni strastveno igra Džona Vilmota, ročesterskog grofa, koji je napisao sjajno delo Satira na čovečanstvo. Na početku filma Vilmon se obraća gledaocima: „Nećete me voleti.“ Ali mu je Džoni veoma sličan. Energija koja pleni pomešana sa izvesnom stidljivošću. Razgovarajući, Džoni i ja, oboje knjiški moljci, lako smo prelazili  sa Vilmota do Bodlera i Hantera Tompsona. I obučeni smo slično: iscepane farmerke, pohabane kožne jakne, stare majice. Moj sin Džekson, koji je bio sa mnom, gitarista, primećuje da Džoni pre izgleda kao muzičar nego glumac.

Kasnije kada sam posetila njegov dom u L.A.-u, upoznala sam se sa njegovim retkim knjigama i dragocenostima. Ne smatra sebe vlasnikom tih knjiga već samo njihovim čuvarem. Čuvar je Džon Dilindžerovog  pištolja, rukopisa Artura Remboa i poslednje pisaće mašine Džeka Keruaka. Džoni je ovde na zemlji, ali kao da deluje u nekom drugom univerzumu. Vreme je dragoceno, ali i bezvredno. U njemu ima i  Kuma i prosjaka. Buntovnik je kao Ročester, voli kao Heter, i loših je manira kao Džek Sparou. Takođe je konstantno lojalan.  Portoriko, gde je snimao film po Hanter Tompsonom romanu iz kasnog perioda Dnevnik ruma, Hanterov duh, kog je Džoni voleo proželi su atmosferu. Režiserska stolica je bila ukrašena Hanterovim imenom i sprovodili su se mali rituali u njegovu čast. Sati su bili dugi, džungla obasjana mesečevom svetlošću i puna komaraca. Džonijeva uloga – tamne naočare, kosa zalizana – Pol Kemp, novinar natopljen rumom.

Na Londonskoj premijeri  Alise u zemlji čuda imala sam prvi uvid u lik koji će zameniti Pola Kempa – Frank Tupelo, zbunjeni profesor matematike u filmu Turista. Džoni ne gleda svoje filmove, pa je te noći na kiši pozdravljao  redove svojih fanova, kasnije se pridružio proslavi čiji je domaćin bio kapriciozni genije Tim Barton. Potom sam ga našla kako sedi sam sa čašom vina. Nosio je smoking, zarastao u bradu, tamna kosa nešto duža nego obično. Njegov bled ten obasjavao je samo jedan slap svetlosti. Zabacio je glavu i zatvorio oči. Ostavio je Hetera i Kempa iza sebe i već utonuo u svet Franka Tupela. Po prvi put sam primetila kako dobro izgleda.

Nekoliko dana nakon premijere bio je raspakovan u Veneciji, zabijen u privatnom delu hotela zabačenom na kraju kanala, na korak do fontane Palazi. Mistična svetlost Venecije i zgode i nezgode Džonija i njegove koleginice Andželine Džoli su bile spremne da budu zarobljene u ekran. Film je stilizovan, uzbudljivi caper u maniru Sever-severozapada. Plan je bio udarnički, a vreme – izazov: vrelo preko dana, veoma hladno noću. U ponoćnoj pauzi smo jeli picu u kaputima, a onda je Džoni zbrisao na set u taksiju na vodi. Andželina je čekala svoj red, prekrivena kapuljačom ispod koje će iskočiti glamur. Bred Pit je brinuo o deci, ali njen majčinski radar je uvek bio uključen. Paparaci su držani po strani, ali se osećalo njihovo prisustvo.

Sada, u Londonu, na setu po zimi, Džoni je opet u kostimu kapetana Džeka. Susrešće se sa jednom drugom mračnom lepotom – Penelope Kruz je spremna da se bori sa Džekom. U Pinevudu se nad bazenima i vinom koji imitiraju fizičku atmosferu toliko traženog Izvora mladosti spustila magla. Džonijev sin, koji ima pogled svoje majke, a držanje svog oca, prati ga na snimanju. I Čarli i fabrika čokolade je tu sniman, ali više nema reke čokolade. Tu je neka čudna voda koja obiluje misterioznim organizmima. Vlažno je i hladno. Scena kojoj sam svedok je mešavina mačovanja i slepstika. Zatim garderober skida kapetanove lance – ukršteni kosturi i lobanje. Set se menja i zatišje je, tako da sedimo na podu njegove prikolice, redak trenutak mira, dečak je u njegovom naručju. Pritisnuo je snimi na malom diktafonu. Smeje se onako kako samo on ume. On je samo Džoni, i uistinu, ta uloga je sasvim dovoljna.

Smit: Kad god bih te videla, u prikolici, u kući, u hotelskoj sobi, imao si bar jednu gitaru sa sobom. Ponekad i pričaš dok okidaš gitaru. Na koji način si povezan sa muzikom?

Dep: Ona je i dalje moja prva ljubav kao što je bila od detinjstva, prvo sam uzeo gitaru i pokušao da shvatim kako funkcioniše. Odlazak u glumu je bio čudno odstupanje od određenog puta, koji se desio u kasnim tinejdžerskim, ranim dvadesetim, jer nimalo nisam imao želju, interesovanje za nju. Bio sam muzičar, gitarista, i to je bilo ono što sam želeo.

Ali možda zbog tog odstupanja, i zato što to još nisam učinio, možda sam zato sposoban da održim tu vrstu nevine ljubavi prema njoj. Uvrnuto je što mislim da moj rad koncipiram na isti način na koji sviram gitaru – na ulogu gledam kao na pesmu.

S: Čula sam na snimanju, nisam sigurna, ili Dnevnika ruma ili Turiste, da je neko iz tvoje ekipe rekao kako si nestrpljiv da se vratiš kapetanu Džeku i kako ste vrlo slični. Kako se osećaš kad uđeš u kožu kapetana Džeka?

D: Slobodan, slobodan da budem irreverent. Kao da si oslobodio jedan deo sebe koji je bio zaključan i pustio ga da samo postoji. Kako se to zove? ID, štagod, samo da postoji, bez obzira na okolnosti. Najbliža stvar sa kojom mogu da uporedim je poznavanje Hantera Tompsona – mi smo vrlo, vrlo bliski – sledio sam ga – studirao sam ga do tančina i jedno vreme sam živeo sa njim da bih pokušao da postanem Raoul Duke, da postanem Hanter. Sloboda koju je posedovao, ili kontrola ili komanda nad situacijom – nije postojalo ništa što nije mogao da dobije. Verbalno je bio tako pametan, brz, slobodan. I nije ga bilo briga za posledice.

S: Bio je revolucionarni Johnny Carson. Mislio da je uvek imao punch line.

D: Jednom ga je neko pitao: „Kakav je zvuk kad šaka pljesne?“ I on ga je šljepio. Kapetan Džek je bio za mene otvaranje onog dela sebe koji donekle postoji u svima nama – znaš – mali Duško Dugouško.

S: Klinci vole, ali zaista vole, kapetana Džeka. Ko je još mistično nestašan i sjajan na svoj način pored Duška Dugouška?

D: Gledao sam crtaće sa Lili Rouz. Ne pamtim kad sam pogledao nešto osim crtaća. Dobri stari Warner Bros. I pomislio sam, likovi iz crtaća odgovaraju i trogodišnjaku i 93-godišnjaku. Kako da ti to uradiš? Kako da stigneš tamo? To je bila neka vrsta početka.

S: U kapetanu sam videla i Džon Barimora. Humor i ekcentričnost. On čuva svoju inteligenciju kao malu riznicu. Ne želi da ljudi shvate da on sve zna.

D: Procenjuje situacije.

S.: Šta si čitao da se informišeš o životu Kapetana Džeka, njegovom stilu života?

D: Čitao sam puno literature o ranim piratima. Jedna od knjiga je bila veoma korisna -Pod crnom zastavom. Jedna od stvari koju shvatiš je, voleo ih ili ne, da su ti momci bili vrlo pressganged, a ti nisi. Knjiga Bernarda Moitessiera mi je pomogla sa Džekom, tu sam pronašao moto za prvi piratski film. Pisci su se čudili, rekli bi: “I šta s tim?“ I nikom nije zasijala lampica. Čitao sam je na krstarenju i on je pisao o tome koliko je  horizont ultimativan za mornare i želja da  ga dostignu, a horizont ih neće i često ih odgurne. Mislio sam: „To je to!“ Otišao sam i rekao im: „Imam vodilju – vodi me do horizonta. Gledali su me i otišli. Ne, to nije to. Ali posle 45 minuta su došli po mene i otišli. To je to. Da, to je ono što svi žele. To je ono što svi muškarci žele. Daj mi horizont. A ti nikad nećeš biti tamo.

S: Kako se Dizni oseća zbog Džeka? Doneli su oblak kontraverze oko njega.

D: Tada je bio potpuno drugačiji režim. Oni ga ne bi mogli podneti. U to vreme mislim da je Michael Eisner, šef Diznija, rekao: „Upropastio je film.“ Bilo je ekstremnih pisama, pošiljki, i ludilo, telefonski pozivi i agenti, advokati, ljudi su vrištali, pozivi direktno, znate, iz gornjeg štaba Diznija sa pitanjima šta nije u redu sa njim, je l’ on neka vrsta lude, je l’ pijan, by the way, je l’ gej, je l’ ovo, je l’ ono. Ja sam odgovorio toj ženi koja je predstavljava Dizni štab: „Niste znali da su sve moje uloge gay?“ Što ju je učinilo vrlo nervoznom.

S: Uloga Frenka iz Turiste je veoma različita od uloga kapetana i Hetera – dosta je suptilnija. Mislim da je teže da se uradi.

D: Za mene je veliki izazov takve uloge to što je on bilo ko. Nije luda, samo običan lik. Gospodin Prosečni. Samo profesor matematike. Oduvek bio fasciniran ljudima koji se smatraju sasvim normalnim, jer mislim  da su zapravo najčudniji.

S: Pa gde si pronašao Frenka?

D:  Kombinacija ljudi koje znam godinama. Poznavao sam računovođu koji je želeo da putuje. Bio je vrlo strejt tip. I želeo je da putuje i fotografiše mesta i ulice ili radnje koje imaju isto prezime kao on.  To ga je pokretalo.

S: Posedovao je ekscentričnost koju niko nije video, dok umetnikovu svi primete. Ali ekscentričnosti poput Frenkove su tako posebne.

D: Frenk je, na primer, ostavio pušenje, ali je bio opsednut elektronskim cigaretama i opremom, da je bio spreman satima da objašnjava u sitne detalje.

S: Frenk je nosio vrlo lepu pidžamu. Pamučnu. Svetlo plavu. Nosiš li ti pidžamu?

D: Povremeno. Da, kad je hladno.

S: Dobro. Ali ja sam videla i par tvojih Miami Dolphin čarapa, sem ako ne misliš da to treba da ostane tajna?

D: I ti imaš jedne. Nema više tajni. Zajedno smo u tome.

S: Imamo jednu malu prljavu tajnu. Monkees song.

D: O, Daydream Believer, sjajna pesma. Baš me briga šta drugi kažu.

S: Daydream Believer je išla na radiju dok smo se vozili na snimanje. Kakva radost! To je čista, vesela pesmica. Kako mogu da pričaju loše stvari o njoj?

D: Nema ništa loše u guilty pleasure. Znaš na šta mislim?

S: I Monky i ja slavimo isti rođendan…

D:  Micky Dolenz?

S: Ne, zapravo dva Monkees, Mike i Davy. Nekada sam bila užasnuta tom činjenicom, ali me sad baš briga. Ja sam rođena kad i Bo Diddley, Rudyard Kipling, i Paul Bowles… i dva Monkees.

D: To je odlično. Dobar balans.

IZGUBLJENI SVET ZA PETE POSTLETHWAITEA - britanski glumac je mrtav

Njegovo ime je bilo previše komplikovano za Holivud – ipak je svako znao za njega nakon Spilbergovog Parka iz doba Jure. U subotu je britanski glumac Pete Postlethwaite umro u 64. godini.

Stiven Spilberg ga je nazivao najboljim glumcem na svetu.

Komplikovanog imena i nepravilnih robusnih crta tek sa 43. godine se pojavljuje na ekranu.  (Distant Voices, Still Lives, 1988). Bio je nominovan za Oskara za ulogu u IRA drami U ime oca.

U Dežurnim krivcima iz 1995 u režiji Brajena Singera ugra misterioznog advokata. New Jork times piše o njegovoj glumi: uspeo je da odigra tipa sa lažnim akcentom, lažnim obrvama, lažnim odelom i lažnim imenom, tako da mu je sve bilo prihvatljivo. Poslednja uloga mu je u Inceptionu.

Povratak Šerloka Holmsa

U enigmatskom i virtuoznom romanu Majkla Šejbona  Konačno rešenje najpoznatiji detektiv svih vremena se pojavljuje kao starac za vreme Drugog svetskog rata.

Nezaboravno veče miholjskog leta 1889. Agent iz Kalifornije je došao u London da pokupi interesantne spise dva prominentna autora za svoj magazin. Oskar Vajld je isporučio  Sliku Dorijana Greja,  Artur Konan Dojl koji je dve godine pre toga ustrojio izuzetnu detektivsku figuru prepunu samopouzdanja (Poov Dupin je za njega „podređeni“) bio je spreman da napiše još priča o ovom detektivu.

Dojl i Vajld su dobro razumeli jedan drugog: susret takozvane visoke i popularne literature, high i low, klasične i trivijalne. Ali i Dojlove priče su vrlo klasične na svoj način: one su ga proslavile širom sveta, iako ih je i sam pisac  gotovo sa prezirom posmatrao kao nebitna dela, a isticao svoje istorijske romane.

Od svih likova u literaturi, Šerlok je iznova i iznova. Mnogi pisci nastavljaju da pišu ovu sagu. Samo pomenuta priča Holmsovog  asistenta Džinovski pacov sa Sumatre je mnogo puta doživela uobličavanja.  Svi ovi literarni pokušaji su sledili logiku pomešati sve i svašta kao u svetu bogova kasne antike.

Holms se bori protiv marsovca u Šerlok Holmsovom ratu svetova (H.G. Vels) ili se pojavljuje sa Zigmudom Frojdom u Beču (Nikolas Majer, Sedmoprocetno rešenje) i  Šerlokov susret sa Džek Trbosekom koji pokazuje da su vrlo slični (Majkl Dibdin: Poslednja priča o Šerloku Holmsu).

Ono što je Malkl Šejbon učinio u svom krimiću prevazilazi sva očekivanja žanra, svu žanrovsku  ušuškanost, i namiguje postojećim trikovima. Uspeo je da napravi ozbiljan roman i da šarm trivijalne forme literarno uobliči. Kako je to već i uradio, ali na drugi način u svom romanu o stripu  za koji je dobio Pulicerovu nagradu -  Čudesne  avanture Kavalijera i Kleja.

Veliki detektiv, senilno star, živi na seoskom imanju, izolovan, i gaji pčele. Za vreme Drugog svetskog rata iz svoje kuće ugleda dečaka kako ide prugom.  Kako se ispostavi,  devetogodišnji dečak je pobegao iz Nemačke i zbog svih ratnih užasa prestao je da govori. Oko ovog dečaka i njegovog papagaja događaju se čudne, čak smrtonosne stvari.

Nije novina da Holms dobija slučaj  u Drugom svetskom ratu. Neumorni žanrovski producent, pomenut na početku članka, pronašao je 1941. priču jednog naci-komadanta: odbegli agent pada padobranom pred kuću starog Holmsa. Ali Šejbon piše o susretu Holmsa sa užasima Drugog svetskog rata i implicitno sa užasima u koncentracionim logorima. Rekviziti za priću već postoje, ali je perspektiva drugačija: monstruozni 20. vek iz perspektive nevinog 19. veka. Holms je još jednom imao sreće sa nerado prihvaćenim slučajem, ali on zna da je star, ali ne zbog njegove fizičke slabosti  već zato što mu je savremeni svet potpuno stran. Junak je definisan bolovima u zglobovima i nerazumevanjem današnjeg sveta, i bolnim saznanjem koje donosi budući.

Centralna tajna u romanu su šifre koje izgovara papagaj. Šta bi trebalo da znače ove šifre? Jel reč o političkoj špijunaži ili o računima švajcarske banke? Rešenje je duboko ironično. Ali priča se sve u svemu dobro odvija, slučaj se razrešava. Nacisti će (kao što mi znamo) izgubiti rat. Ali na primeru starog detektiva čini se da smo i mi sve izgubili. Jer ne živimo u 19. veku.

Šejbonov originalni naslov je teško prevesti. U njemu je sadržan varvarsko birokratski užas Endlosunga (Konačnog rešenja) i Holmsova oštroumnost. Šejbonov naslov oslanja se i na Dojlovu čuvenu priču The final Problem (Konačni problem), u kojoj Šerlok umire. Ali ne zadugo, jer je publika bila toliko ljuta i tužna i zahtevala od Dojla da ga oživi.

Šerlokova magija i aura su neiscrpne. One se prenose i na autore. Džulijan Barns je objavio sjajan roman Artur i Džordž. U njemu je pisao o istorijskom događaju iz 1903., u koji je Dojl bio i sam uključen. Pošto je zbog svojih priča o Šerloku važio za vrlo oštroumnog čoveka želeo je da dokaže nevinost jednog pravedno osuđenog autsajdera po imenu Džordž Edalji. Ali to je kao što su pokazali i Šejbon i Barns, to je komplikovanije nego što je mislio.

Magija čistog razuma i dalje deluje. Snaga Šejbonove briljantne fikcije leži u oživljavanju Šerloka – senilnog, krhkog, jedinstvenog.

Ko su zaštitna lica u 2011. za mercedes, Armanijev donji veš i koka kolu?

Nakon saradnje sa Zac Posenom , Ellen von Unwerth i Manolo Blahnik Coca-Cola Light sarađuje sa Karl Lagerfeldom. Veran njihovom motu „Nothing is cooler than being light!“ modni guru je dizajnirao ekskluzivnu  aluminijsku flašu od 0,2 litra u crnoj, beloj i pink boji. Bočica je ukrašena njegovim potpisom kao i slikom samog Lagerfelda lično, naravno sa konjskim repom, visokim okovratnikom i u elegantnom odelu.

Karolina Kurkova je zaštitno lice za Mercedes Benc u 2011. Nastavila je stopama Mile Jovović i Džulije Štegner. Ova kampanja će biti potpuno drugačija od prethodne, gde je Mila Jovović bila poput  Alise u zemlji čuda. Karolinu je slikao čuveni modni fotograf Craig Mcdean u saradnji sa britanskim kreativnim direktorom David Jamesom. Rezultat je futuristički, svedeni i dinamički dizajn pod sloganom: „Captivated“. Boje nemaju ulogu u ovoj kampanji, već energetski naboj crne i bele. Znak mercedesa briljira jačinom i ekstravagancijom.

Poslovni uspeh, mišićavo telo i dobar izgled. Sve su to preduslovi za Armanijev donji veš „Testimonial“ . Nadal Rafael ispnjava sve kriterijume i zato će on posle Bekama i Ronalda biti zaštitno lice. Takođe je rezervisan i za Armani džins.

Holokaust i pornografija - Između Ajhmana i “Inglourious Basterds”: dokumentarac “Stalags” (stalag je skraćenica za zatvorenike u logorima) bavi se petparačkim romanima koji su početkom šezdesetih izlazili u Izraelu – i opisuju eksplicitan seks iza kulisa koncentracionih logora.

U Izraelu su ovi romani početkom šezdesetih bili čitani kao “Playboy” u zapadnim zemljama. Muška omladina kojoj je često prava žena bila nepoznanica, ovde je učila o seksu. Ali umesto obnaženih žena, „Stalag“ je nudio SM seks, i tako mnogo više menjao percepciju muškog roda nego „Playboy“. 80 000 hiljada primeraka se prodavalo po broju.  Za jednu malu zemlju poput Izraela ovaj broj bi samo mogla da sanja većina izdavača.

Priče su na principima žanra bile uvek iste: ugledni američki ili britanski padobranac dospeva u Nemačku za vreme Drugog svetskog rata i nacisti ga zatvaraju u logor. Ali stražari nisu muškarci, već ženski SS-oficiri sa otkopčanim  crnim bluzama i lakovanim crnim čizmama, koje oficire seksualno ponižavaju, muče, i na kraju ih ubiju. Sočne naslovnice sa opasnim nacistickim nevestama kopirane su sa američkih naslovnica, a i pseudonimi autora sugerišu na američko poreklo, na primer Ralph Longshot. Stil je prepoznatljiv jer je prevod sa engleskog bio vrlo nespretan, ali kao autori su se predstavljali samo mladi Izraelci i uglavnom deca preživelih u Holokaustu.

Jedan od njih je i Eli Kajdar koji je napisao prvi „Stalag“ roman i on u filmu „Stalags“ priča o počecima ovih romana. Njegova majka je u koncentracionom logoru izgubila čitavu porodicu. Ona nikad ne priča o tome, plače pri pomenu ove teme i kada njen sin kaže nešto pogrešno. Genocid može biti tema da se okrutnim zločinima nađe ventil. Moto kreativnih ljudi iz Stalag produkcije je glasio: „Udišite vazduh ugnjetavanih, potlačenih.“

Preteča „Inglourius basterds“

Da li su pornografske slike zapravo odraz kolektivne traume? Režiser Ari Libsker, rođen 1972. je mogao da analiza ovu temu sa istorijske distance. Nije mogao da ne dovede u vezu  izlazak prve sveske 1961. sa Ajhmanovim procesom u Tel Avivu iste godine. Tokom dugih suđenja o zločinima prvi put je u  izraelskoj javnosti tema bila genocid u logorima.  Sado-mazo scenarija „Stalag“ literature mogu se čitati kao erotizacija dugogodišnjih potisnutih trauma.

Sprovođenje zločina bez ikakvog morala u Ajhmanovom „Konačnom rešenju“ i pomešani krv i sperma „Stalag“ magazina bile su dve slike iste društvene epidemije. 1962., nakon Ajhmanovog hapšenja to je postalo još jasnije na naslovnici najpopularnijeg  magazina: slavljeno je vešanje nacističkog menadžera.

Izraelsko društvo, koje je pedesetih bilo veoma kruto u pogledu seksualnog morala, iznenada se suočavalo sa dve različite stvari: na površinu su prodrli zločini Drugog svetskog rata, ali su se manifestovale i potisnute seksualne želje. I jedno i drugo je imalo jak podkontekst.

Ali, ko je konzumirao „Stalag“ romane i iz kog razloga? Režiser Libsker se potrudio da u svom devedesetominutnom dokumentarcu da odgovor. Preživeli iz logara mogu svoju seksualnost da dožive samo preko erotizovanja preživljenih strahova, dakle preko dobrovoljnog  sado-mazo tlačenja. Libsker postavlja pitanje sa kom se mlađi identifikuju. Zamišljaju li pri čitanju da su u ulozi nasilnika?  

Bilo kako bilo, mladi Izraelci su ovim romanima uspeli da isprovociraju. Nasilje utkano  u žanr je još jednom drastično prikazano. Dela kao što je „Ja sam pukovnik Šulc kučka“ dovela su do nastanka Stalag pod-žanra, skoro pedeset godina pre Tarantinovog filma koji je prikazivao zlostavljanja i ubijanja Nemaca od strane Jevreja.

Ari Libsker filmom mnogo manje pompeznijeg naslova “Stalags” prikazuje svu kompleksnost i višeznačnost ovih pornografskih romana. Oni su za vrlo krhko  izraelsko društvo bili i spas i opasnost.