Jadi mladog Hitlera

Džorž Taborov pozorišni komad Moja borba (Mein Kampf) je transfigurativno umetničko delo. Od gomile loših viceva o Hitleru nastala je za čudo sjajna komedija. Dvadesetogodišnji tada nepoznati mladić iz austrijske provincije dolazi u Beč, da bi polagao prijemni ispit na slikarskoj akademiji. U internatu upoznaje sluškinjicu Gretčen i sedobradog Jevreina Šmola Herzla, osobenjaka i zavodnika koji mu sređuje kosu i brkove i poklanja knjigu Moja borba, horor bajku.

Moja borba je sad i ekranizovana.  Ali švajcarski režiser Urs Odermat postavlja stvari malo drugačije. Priča prerasta u tragi-komediju. Čuveni nemački glumac  Gec  Džordž (Götz George) igra brbljivog  i lucidnog starca a Tom Šiling Hitlera. Drama interesanthih odnosa  kvazi oca i sina sa gomilom krupnih, sepia kadrova. Smešno-patetična lektira.,

Nisu li Hitler zombiji uvek  na filmu poput Bruno Ganca u Zalasku (Untergang)  ili Helge Šnajdera u Mom vođi (Mein Führer)?

Režiser Odermat kaže da ga je dirnulo rano izvođenje komada 1987., u kom prijatelj Jevrejin sprečava Hitlera da ne izvrši samoubistvo posle neuspeha na prijemnom za akademiju.

Winter's Bone - kristal met, kantri muzika i lov na veverice

  Winter's Bone govori o  tinejdžerki koja se bori za život. Maestralna oda zaboravljenom delu Amerike i sjajna gluma mlade zvezde Dženifer Lorens.  Od završetka građanskog rata stvarana je  jedna te ista slika o izgubljenim južnim delovima Amerike, koji ne mogu ni politički ni ekonomski da se oporave. Siromaštvo ovih delova koje datira od tih vremena jedino je bogatstvo njihove istorije. Tako da tragički folklor Juga stalno inspiriše umetnike i njegov eho nalazi se u kantri muzici kao i u delirijumskoj prozi Vilijama Foknera.

Sa potpunim pravom hvaljeno ostvarenje rađeno po još boljoj knjizi Danijela  Vudrelsa ponavlja tradiciju ali  uspeva da donese i nešto  uzbudljivo novo. Bez previše muke da dočara klišeizirane predele, režiserka Debra Granik smešta film u abrazivnu stvarnost  Ozark planine na obali Misurija i predstavlja nam jedinstvenu, prkosnu heroinu: sedamnaestogodišnju Ri Doli koja je hronično zagledana u prošlost, a očajnički se bori za Sad i Ovde.

Da nema pikapa, televizora i plastičkih igračaka radnja  bi se mogla smestiti u vreme Velike depresije. Ri sama brine o  psihički bolesnoj mami, koja vegetira u trošnoj kući i vaspitava i brine o bratu i sestri. Svakodnevne lekcije za šestogodišnju Ešli i dvanaestogodišnjeg Sonija su u rasponu od jednostavnog spelovanja do korišćenja puške za lov. Njena logika je dobra: za budućnost sa one strane šume potrebno je obrazovanje, a za život u nedođiji preživljavanje.

Ovu svakodnevnicu prekida šerif  lošim vestima: njihov otac, osuđen zbog zloupotrebe droga nije se pojavio na sudu. Sud preti da će da im oduzme kuću i Ri kreće u potragu za ocem. Sukobljava se sa komšijama koji ne samo što su dalji rođaci nego su i oni umešani u proizvodnju kristalnog meta.

Winter's Bone bez muke ukršta kvazi dokumentaristički opis rituala i pravila podlačenog sveta sa dramskim elementima trilera nenapuštajući perspektivu mlade protagonistkinje.  Neverovatna je lakoća sa kojom i za Oskar nominovano glumačko otkriće  Dženifer  Lorens nosi ovaj film. Bez zapadanja u melodramske manire može se lako videti tinejdžerska tuga skrivena iza oklopa tvrdoglavosti i pragmatizma.

Winter's Bone ne dozvoljava osuđivački pogled na odnose. Film nije ni sociološka studija niti etnografski projekat, on je potpuno usresređen na svoje likove. Debra Granik prikazivanjem autentičnih lokacija i statista koji tu  i žive  pokazuje respekt prema realnosti.

Sjajna je i uloga Džon Hoksa, koji igra  nepredvidivog  tirdropa. Scene bojažljivog zbližavanja usamljenika i njegove rođake su najpoetičniji delovi filma.  I zvuk bendža koji podseća na nepovratno juče, ali ovog puta predstavlja nadu u novo, nepoznato sutra.

Godzila je dete atomske bombe

Fanovima japanskih filmova sa čudovištima su sasvim poznate slike aktuelnih događaja – zemljotresi, cunamiji, atomski reaktori. To su slike koje je japanska filmska industrija iznova i iznova obrađivala. Motivi japanskih filmova sedamdesetih bili su: uništeni gradovi, ribarska sela, eksplozije rezervoara nafte. Priroda je poput Godzile.

U Fukušimi je rođen tvorac najpoznatijeg čudovišta: Godzile. Tsuburaya je od 1954. do 1969. je režirao te brojne filmove za čiju produkciju i specijalne efekte je zaslužna Toho produkcijska kuća. Njegov film Godzila je inspirisan događajem  od 1. marta 1954. Sjedinjene Američke Države su sprovodile nuklearnu probu na Maršalskim Ostrvima.  Eksplozija na ostrvu Bikini je bila 750 puta jača od bombi koje su pogodile Hirošimu i Nagasaki. Oblak dima je odlutao na pučinu i prekrio brod i dvadeset-tročlanu posadu. Prvi simptomi su bili mučnina, glavobolja, zamor očiju. Zatim je nekolicini lice postalo tamno. Šest članova posade je umrlo od raka, a na hiljade Japanaca obolelo ili umrlo, jer su jeli zagađenu ribu.

Da li su filmovi sa čudovištima neka vrsta popularne terapije protiv straha od nuklearne opasnosti? Tsuburayaov asistent i naslednik Teruyoshi Nakano, koga su zbog specijalnih efekata zvali g-din. Eksplozija rekao je u jednom intervjuu: „Japan je jedina zemlja na koju je bačena atomska bomba. Čudovišta su deca atomskih bombi. Za Japance su čudovišta vrlo realistična stvorenja.“

Sredinom šesdesetih strah od nuklearke se smanjuje, ali se povećava strah od prirodnih katastrofa i Godzilu zamenjuju Kaiju čudovišta.

Čudovišta su odraz socialno-političke situacije Japana. I za razliku od monstruma iz američkih filmova, čudovište iz japanskog filma nikad neće biti ubijeno na kraju. Da bi smo razumeli strpljenje i mir ovog naroda i nakon trenutne katastrofe, trebalo bi pogledati i ove filmove.

Kynodontas ili realityshow Josefa Fritzla

“In our family portrait, we look pretty happy
Let’s play pretend, let’s act like it comes naturally”

Ako niste znali da su mačke najveći neprijatelji ljudi, da su zombiji ustvari žuti cvetovi, a ženski polni organ klavijatura, onda obavezno pogledajte grčki film Kynodontas (Očnjak). Mnogo toga se promenilo od Platonove idealne države.

Shotgun is a beautiful white bird.

 Kynodontas je poput realiti šoua Josefa Fritzla, priča o porodici u kojoj otac svoje troje dece i ženu drži zatvorene u ogromnom dvorištu koje izgleda poput najlepšeg nacionalnog parka.

You know what dad does when he finds out that I licked your keyboard?

Ništa bolesnije ni originalnije nisam gledala u skorije vreme.  Obuhvata sve što i recimo Bela traka, Američka lepota, Niko ne zna (Nobody knows), Castle of Purity, ili Tweneynine Palms samo još morbidnije, klaustofobičnije, ciničnije i  vrlo zabavno.  Satira, drama sa elementima komedije ala Lars Von Trirovih Idiota.

 Bazen i kuća su jedini svet za koji znaju tri tinejdžera, dve devojke i mladić. Oni su zatvoreni bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom, a roditelji ih na taj pervezno bolestan  način  štite od negativnih spoljnih uticaja. Poput Fritza, samo još dalje ide otac stvarajući i izmišljajući potpuno novi svet. Neverland, sa malo drugačijim bajkama, zapravo jedinim istinama za tinejdžere: deda im je Frenk Sinatra, mačke najveći neprijatelji, vagina klavijatura, a  kuća sme napustiti tek kad ispadne očnjak. Naravno da ova informacija kao i sve koje prodru iz realnog sveta unese nemir u very happy family...

A cunt is a large lamp. Example. The cunt switched off and then the room got all dark.

iPad2

U petak na subotu je u Americi počela prodaja iPada2. Ponovo su se stvorili redovi ispred apple prodavnica. Najveći fanovi su bili već u sredu ispred prodavnice na Petoj aveniji, a mesto u redu se prodavalo i za 900 dolara. U Evropi  prodaja počinje 25. marta. Za najjeftiniji model treba izdvojiti 360 evra, a za najskuplji 829 evra. Novi je 33% tanji od svog prethodnika (0, 88 centimetara), a ekran  mu je 24 cm.

Nije umro mali bog, nije umro no se ućutao

Znate li koliko Klint Istvud ima godina? Pogledam moju bakicu i ne verujem: on stvara! U poslednjih deset godina -  deset filmova! I dok sam gledala početak njegovog najnovijeg filma Hereafter koji izgleda kao najbolji film katastrofe, blokbaster, još više sam mu se divila. Ali kako je odmicao nametalo mi se samo jedno pitanje: jel to kraj? Klint Istvud se uplašio smrti?!  Blokbaster sa početka se pretvara u dramu-  a la francusku.  I sastoji se iz tri priče, snimane na tri lokacije (ako izuzmemo Tajland i onozemaljski svet) koje se ukrštaju tek na samom kraju filma ali imaju zajedničku temu: kontakt sa smrću. Za razliku od dva lika koji ga na neki način jure, treći ga ne želi.

Met Dejmon je medijum iz San Franciska, poseduje moć uspostavljanja veze sa mrtvima. Želi da prekine usamljenost i  stalno prisustvo smrti u njegovom životu. Jer uvek kad poželi nešto sa nekom ženom – mrtvi se ispreče. On ne odlazi u Ksavijerovu školi za obdarene niti mu ubrizgavaju injekciju, niti želi da tako zarađuje novac - odlazi na časove kuvanja i tamo upoznaje svoju ljubav. Met Dejmon svojom glumom ovde najviše podseća na Vil Hantinga, ali je uloga potpuno drugačija od svega što je radio.

Francuskinji Mari (igra je predivna Cécile De France)  jedva preživljen cunami u Tajlandu i iskustvo sa smrću potpuno menja do tada savršen pariski život. Ova priča je na francuskom i gledala sam je  bez titla. Ne znam da li ga je Istvud planirao, ali nije potreban – savršeno  su jasne njene emocije. Po senzibilitetu ova priča me je  podsetila na jednu od priča iz Pasijeg života – onu sa manekenkom koja gubi nogu.

Treća priča govori o dečaku iz Londona koji je u nesreći izgubio brata blizanca i želi kontakt sa njim. Ali vrata sudbine ga sprečavaju u tome.

Nema više političkog, nema više ljutitog, nema više borbenog  Klinta. Samo ljubav i jako izražena konzervativna poruka: tri glavna lika iako su svuda tražila mir, kod stručnjaka, magova i na internetu nalaze ga na sajmu knjiga. Ali nepoznanicu, strah i neminovnost onozemaljskog sveta nažalost Hereafter ne umanjuje. Onozemaljski domaćini su i ovde senke koje sa nestrpljenjem čekaju nove mrtve.

U jednom intervjuu Klint je rekao da je trinaest puta igrao mrtvaca na filmu i da nikada nije želeo da pogleda te filmove čak i da se zbog njih kaje. Teško je pogledati smrti u oči... 

 I kritike kažu da je ovo jedan od najslabijih Klintonovih filmova. A ja se nadam da nije umro mali Bog....no se ućutao.

Pogled, grudi i pištolj

Zbog njenih oblina svi su zaboravljali da ona nije samo prsata zvezda već mala revolucionarka. Džejn Rasel je uticala na današnje superžene iz šou biznisa kao ni jedna druga zvezda seks simbol.

Avioni i ženska tela. Za prosečno muško čeljade obe stvari su često jedno te isto.

Legendarni su pokušaji milijardera, filmskih magova, pilota iz hobija i dokazanog sociopate Hauarda Hjuza koji je i otkrio Džejn Rasel da  konstruišu grudnjak, koji će njeno poprsje na pravi način učiniti efektnim na platnu. Grudnjak koji će istaći grudi, ali i neprimetan za posmatrača.

Hjuz nije bio samo veliko dete Holivuda - bio je i kontrolfrik. Dok je radio nacrte steznika za film  Odmetnik crtao je po telu Raselove kao po nekom materijalu. Priče koje su kružile oko stvaranja holivudskih heroina velikog kalibra govore o tome, da su one dobrovoljno učestvovale u tome.  Ipak nije bilo tako jednostavno.

Hjuzu je pošlo za rukom da na svoju muzu skrene pažnju pre nego što je iko i video njen prvi film. Na posterima i promotivnim fotografijama za film bila je sa pištoljem u ruci i raskopčanoj  bluzi. Oružje, pogled i grudi su agresivno gledali u posmatrača. Pokazalo se da Raselova nije pasivna, ili bar u ovoj pozi nije pasivna.  Čuvari morala su odmah bili zgroženi i tri godine je film Odmetnik bio cenzurisan, a ona u centru pažnje. Jedan od brojnih sudija, koji je radio na ovom slučaju došao je do sledećih, često citiranih reči: „Grudi se prožimaju u ovom filmu kao oluja preko predela. Ima ih svuda.“

Od tada, glumica je bila magnet za bioskopske kase, ali atraktivnih ponuda baš i nije bilo. Neki od njenih najboljih filmova su ipak komedije: Muškarci više vole plavuše, gde sa melanholijom posmatra svu su sirotu momčad koja joj je udvara i nezaboravni Paleface.

U ponedeljak je Džejn Rasel umrla u osamdeset devetoj godini u svojoj kući u Kaliforniji. I veliku tajnu ipak nije odnela sa sobom u grob. Na pitanje kako joj danas izgleda legendarni brushalter Hauarda Hjuza, odgovorila je: „Užasno!“ I na snimanju Odmetnika ga ipak nije nosila.