IZGUBLJENI SVET ZA PETE POSTLETHWAITEA - britanski glumac je mrtav

Njegovo ime je bilo previše komplikovano za Holivud – ipak je svako znao za njega nakon Spilbergovog Parka iz doba Jure. U subotu je britanski glumac Pete Postlethwaite umro u 64. godini.

Stiven Spilberg ga je nazivao najboljim glumcem na svetu.

Komplikovanog imena i nepravilnih robusnih crta tek sa 43. godine se pojavljuje na ekranu.  (Distant Voices, Still Lives, 1988). Bio je nominovan za Oskara za ulogu u IRA drami U ime oca.

U Dežurnim krivcima iz 1995 u režiji Brajena Singera ugra misterioznog advokata. New Jork times piše o njegovoj glumi: uspeo je da odigra tipa sa lažnim akcentom, lažnim obrvama, lažnim odelom i lažnim imenom, tako da mu je sve bilo prihvatljivo. Poslednja uloga mu je u Inceptionu.

Povratak Šerloka Holmsa

U enigmatskom i virtuoznom romanu Majkla Šejbona  Konačno rešenje najpoznatiji detektiv svih vremena se pojavljuje kao starac za vreme Drugog svetskog rata.

Nezaboravno veče miholjskog leta 1889. Agent iz Kalifornije je došao u London da pokupi interesantne spise dva prominentna autora za svoj magazin. Oskar Vajld je isporučio  Sliku Dorijana Greja,  Artur Konan Dojl koji je dve godine pre toga ustrojio izuzetnu detektivsku figuru prepunu samopouzdanja (Poov Dupin je za njega „podređeni“) bio je spreman da napiše još priča o ovom detektivu.

Dojl i Vajld su dobro razumeli jedan drugog: susret takozvane visoke i popularne literature, high i low, klasične i trivijalne. Ali i Dojlove priče su vrlo klasične na svoj način: one su ga proslavile širom sveta, iako ih je i sam pisac  gotovo sa prezirom posmatrao kao nebitna dela, a isticao svoje istorijske romane.

Od svih likova u literaturi, Šerlok je iznova i iznova. Mnogi pisci nastavljaju da pišu ovu sagu. Samo pomenuta priča Holmsovog  asistenta Džinovski pacov sa Sumatre je mnogo puta doživela uobličavanja.  Svi ovi literarni pokušaji su sledili logiku pomešati sve i svašta kao u svetu bogova kasne antike.

Holms se bori protiv marsovca u Šerlok Holmsovom ratu svetova (H.G. Vels) ili se pojavljuje sa Zigmudom Frojdom u Beču (Nikolas Majer, Sedmoprocetno rešenje) i  Šerlokov susret sa Džek Trbosekom koji pokazuje da su vrlo slični (Majkl Dibdin: Poslednja priča o Šerloku Holmsu).

Ono što je Malkl Šejbon učinio u svom krimiću prevazilazi sva očekivanja žanra, svu žanrovsku  ušuškanost, i namiguje postojećim trikovima. Uspeo je da napravi ozbiljan roman i da šarm trivijalne forme literarno uobliči. Kako je to već i uradio, ali na drugi način u svom romanu o stripu  za koji je dobio Pulicerovu nagradu -  Čudesne  avanture Kavalijera i Kleja.

Veliki detektiv, senilno star, živi na seoskom imanju, izolovan, i gaji pčele. Za vreme Drugog svetskog rata iz svoje kuće ugleda dečaka kako ide prugom.  Kako se ispostavi,  devetogodišnji dečak je pobegao iz Nemačke i zbog svih ratnih užasa prestao je da govori. Oko ovog dečaka i njegovog papagaja događaju se čudne, čak smrtonosne stvari.

Nije novina da Holms dobija slučaj  u Drugom svetskom ratu. Neumorni žanrovski producent, pomenut na početku članka, pronašao je 1941. priču jednog naci-komadanta: odbegli agent pada padobranom pred kuću starog Holmsa. Ali Šejbon piše o susretu Holmsa sa užasima Drugog svetskog rata i implicitno sa užasima u koncentracionim logorima. Rekviziti za priću već postoje, ali je perspektiva drugačija: monstruozni 20. vek iz perspektive nevinog 19. veka. Holms je još jednom imao sreće sa nerado prihvaćenim slučajem, ali on zna da je star, ali ne zbog njegove fizičke slabosti  već zato što mu je savremeni svet potpuno stran. Junak je definisan bolovima u zglobovima i nerazumevanjem današnjeg sveta, i bolnim saznanjem koje donosi budući.

Centralna tajna u romanu su šifre koje izgovara papagaj. Šta bi trebalo da znače ove šifre? Jel reč o političkoj špijunaži ili o računima švajcarske banke? Rešenje je duboko ironično. Ali priča se sve u svemu dobro odvija, slučaj se razrešava. Nacisti će (kao što mi znamo) izgubiti rat. Ali na primeru starog detektiva čini se da smo i mi sve izgubili. Jer ne živimo u 19. veku.

Šejbonov originalni naslov je teško prevesti. U njemu je sadržan varvarsko birokratski užas Endlosunga (Konačnog rešenja) i Holmsova oštroumnost. Šejbonov naslov oslanja se i na Dojlovu čuvenu priču The final Problem (Konačni problem), u kojoj Šerlok umire. Ali ne zadugo, jer je publika bila toliko ljuta i tužna i zahtevala od Dojla da ga oživi.

Šerlokova magija i aura su neiscrpne. One se prenose i na autore. Džulijan Barns je objavio sjajan roman Artur i Džordž. U njemu je pisao o istorijskom događaju iz 1903., u koji je Dojl bio i sam uključen. Pošto je zbog svojih priča o Šerloku važio za vrlo oštroumnog čoveka želeo je da dokaže nevinost jednog pravedno osuđenog autsajdera po imenu Džordž Edalji. Ali to je kao što su pokazali i Šejbon i Barns, to je komplikovanije nego što je mislio.

Magija čistog razuma i dalje deluje. Snaga Šejbonove briljantne fikcije leži u oživljavanju Šerloka – senilnog, krhkog, jedinstvenog.

Ko su zaštitna lica u 2011. za mercedes, Armanijev donji veš i koka kolu?

Nakon saradnje sa Zac Posenom , Ellen von Unwerth i Manolo Blahnik Coca-Cola Light sarađuje sa Karl Lagerfeldom. Veran njihovom motu „Nothing is cooler than being light!“ modni guru je dizajnirao ekskluzivnu  aluminijsku flašu od 0,2 litra u crnoj, beloj i pink boji. Bočica je ukrašena njegovim potpisom kao i slikom samog Lagerfelda lično, naravno sa konjskim repom, visokim okovratnikom i u elegantnom odelu.

Karolina Kurkova je zaštitno lice za Mercedes Benc u 2011. Nastavila je stopama Mile Jovović i Džulije Štegner. Ova kampanja će biti potpuno drugačija od prethodne, gde je Mila Jovović bila poput  Alise u zemlji čuda. Karolinu je slikao čuveni modni fotograf Craig Mcdean u saradnji sa britanskim kreativnim direktorom David Jamesom. Rezultat je futuristički, svedeni i dinamički dizajn pod sloganom: „Captivated“. Boje nemaju ulogu u ovoj kampanji, već energetski naboj crne i bele. Znak mercedesa briljira jačinom i ekstravagancijom.

Poslovni uspeh, mišićavo telo i dobar izgled. Sve su to preduslovi za Armanijev donji veš „Testimonial“ . Nadal Rafael ispnjava sve kriterijume i zato će on posle Bekama i Ronalda biti zaštitno lice. Takođe je rezervisan i za Armani džins.

Holokaust i pornografija - Između Ajhmana i “Inglourious Basterds”: dokumentarac “Stalags” (stalag je skraćenica za zatvorenike u logorima) bavi se petparačkim romanima koji su početkom šezdesetih izlazili u Izraelu – i opisuju eksplicitan seks iza kulisa koncentracionih logora.

U Izraelu su ovi romani početkom šezdesetih bili čitani kao “Playboy” u zapadnim zemljama. Muška omladina kojoj je često prava žena bila nepoznanica, ovde je učila o seksu. Ali umesto obnaženih žena, „Stalag“ je nudio SM seks, i tako mnogo više menjao percepciju muškog roda nego „Playboy“. 80 000 hiljada primeraka se prodavalo po broju.  Za jednu malu zemlju poput Izraela ovaj broj bi samo mogla da sanja većina izdavača.

Priče su na principima žanra bile uvek iste: ugledni američki ili britanski padobranac dospeva u Nemačku za vreme Drugog svetskog rata i nacisti ga zatvaraju u logor. Ali stražari nisu muškarci, već ženski SS-oficiri sa otkopčanim  crnim bluzama i lakovanim crnim čizmama, koje oficire seksualno ponižavaju, muče, i na kraju ih ubiju. Sočne naslovnice sa opasnim nacistickim nevestama kopirane su sa američkih naslovnica, a i pseudonimi autora sugerišu na američko poreklo, na primer Ralph Longshot. Stil je prepoznatljiv jer je prevod sa engleskog bio vrlo nespretan, ali kao autori su se predstavljali samo mladi Izraelci i uglavnom deca preživelih u Holokaustu.

Jedan od njih je i Eli Kajdar koji je napisao prvi „Stalag“ roman i on u filmu „Stalags“ priča o počecima ovih romana. Njegova majka je u koncentracionom logoru izgubila čitavu porodicu. Ona nikad ne priča o tome, plače pri pomenu ove teme i kada njen sin kaže nešto pogrešno. Genocid može biti tema da se okrutnim zločinima nađe ventil. Moto kreativnih ljudi iz Stalag produkcije je glasio: „Udišite vazduh ugnjetavanih, potlačenih.“

Preteča „Inglourius basterds“

Da li su pornografske slike zapravo odraz kolektivne traume? Režiser Ari Libsker, rođen 1972. je mogao da analiza ovu temu sa istorijske distance. Nije mogao da ne dovede u vezu  izlazak prve sveske 1961. sa Ajhmanovim procesom u Tel Avivu iste godine. Tokom dugih suđenja o zločinima prvi put je u  izraelskoj javnosti tema bila genocid u logorima.  Sado-mazo scenarija „Stalag“ literature mogu se čitati kao erotizacija dugogodišnjih potisnutih trauma.

Sprovođenje zločina bez ikakvog morala u Ajhmanovom „Konačnom rešenju“ i pomešani krv i sperma „Stalag“ magazina bile su dve slike iste društvene epidemije. 1962., nakon Ajhmanovog hapšenja to je postalo još jasnije na naslovnici najpopularnijeg  magazina: slavljeno je vešanje nacističkog menadžera.

Izraelsko društvo, koje je pedesetih bilo veoma kruto u pogledu seksualnog morala, iznenada se suočavalo sa dve različite stvari: na površinu su prodrli zločini Drugog svetskog rata, ali su se manifestovale i potisnute seksualne želje. I jedno i drugo je imalo jak podkontekst.

Ali, ko je konzumirao „Stalag“ romane i iz kog razloga? Režiser Libsker se potrudio da u svom devedesetominutnom dokumentarcu da odgovor. Preživeli iz logara mogu svoju seksualnost da dožive samo preko erotizovanja preživljenih strahova, dakle preko dobrovoljnog  sado-mazo tlačenja. Libsker postavlja pitanje sa kom se mlađi identifikuju. Zamišljaju li pri čitanju da su u ulozi nasilnika?  

Bilo kako bilo, mladi Izraelci su ovim romanima uspeli da isprovociraju. Nasilje utkano  u žanr je još jednom drastično prikazano. Dela kao što je „Ja sam pukovnik Šulc kučka“ dovela su do nastanka Stalag pod-žanra, skoro pedeset godina pre Tarantinovog filma koji je prikazivao zlostavljanja i ubijanja Nemaca od strane Jevreja.

Ari Libsker filmom mnogo manje pompeznijeg naslova “Stalags” prikazuje svu kompleksnost i višeznačnost ovih pornografskih romana. Oni su za vrlo krhko  izraelsko društvo bili i spas i opasnost.

Mora li svet da zna da Maks Friš piše o svojoj impotenciji?

Protiv volje Maksa Friša uskoro će biti objavljen njegov treći dnevnik.  U njemu se otkrivaju njegove intimne stvari i ogorčenost. Smeli se to objaviti?

Kopija otkucana na pisaćoj mašini, pod naslovom “Nacrti za treći dnevnik”, nađena je  među papirima Frišove sekretarice. Izgleda nemoguće da je veliki švajcarski pisac ovo želeo da objavi. Beleške su previše fragmentirane, Friš ih nije dao u arhivu i verovatno je trebalo da budu uništene.

“Kako mi Amerika ide na živce!“

O čemu se radi u dnevniku? Friš je početkom osamdesetih živeo u Njujorku. U fragmentiranim zapisima iz 1982. sav njegov pesimizam i gorčina dolaze do izražaja.

„Kako me nervira ova Amerika“, pisao je, „Amerikanci misle da su najbolja vrsta ljudi, pričati sa njima o identitetu Amerike je uzaludno.“ Kao da je bio zatočen u negativnom vrtlogu što je uticalo i na njegovo pisanje.

Impotencija i alkoholizam

Do izražaja dolaze privatni problem, na primer njegova impotencija:

“Kada muškarac priznaje da je impotentan?  Svakodnevno idem u apoteku sa sedam godina starim receptom. Zašto nam ga ne daju jednom za sva vremena? Jer u snovima seksualnost ne izčezava, naprotiv.“

Ili o problemu sa alkoholom:

„Da sam alkoholičar, rekao bih. Više nema koketerije. Alkoholičar sam. Samo mi u bolnici polazi za rukom da budem čist.“

Frišova ironija koja se sreće u ranijim spisima je ovde samo u tragovima. Na jednom mestu opisuje kako mu je u avionu, na nebu iznad Labradora, prišla stjuardesa i tražila autogram od Fridriha Direnmata.

„Mator sam“

Bavi se svojim krajem, stvaralački je vrlo zatvoren. Žali što je objavio  knjigu „Plavobradi“: „Šta sam tu napisao? Grimasa, vešta grimasa. Pretposlednja je zaslužila  da bude poslednja.“

„Mator sam. Čovek je star, ako ništa više ne oseća kao obavezu, ako nikog na svetu ne optužuje nizašta, i pritom ne mora da bude u invalidskim kolicima ili istrošen.“

Da li objaviti ili ne? Uvek je problematično kad je autor mrtav, a izdavači alavi. Adolf Mušl iznosi kompromisno rešenje: „Tekst je već viđen i ne može večno da se drži pod tepihom. Predlažem da on bude neka vrsta dodatka drugom dnevniku koji takođe sadrži biografske sekvence i da ga na taj način dopuni.“

Monogamija je emocionalni fašizam – Tom Tykwer priča o svom novom filmu „Tri“, Holivudu, projektima u Africi, saradnji sa sestrom i bratom Wachowski

Gospodine Tykwer, Vaš novi film govori o heteroseksualnom paru iz Berlina, četrdesetogodišnjacima koji se zaljubljuju u istog čoveka. U filmu sve izgleda prilično jednostavno. Da li je tako i u stvarnom životu?

T.T.: Film nema biografske sekvence. On  je samo odraz onog što sam zapazio kod moje generacije. Ja sam samo posmatrao ljude koju su eksperimentisali i reskirali, koji su pokušali da izađu iz klasičnog heteroseksualnog ideala. Ako bih posmatrao generaciju mojih roditelja, seksualni i socijalni mikrokosmos je bio još više po konvencijama. Danas je sve drugačije, a naročito kod mlađih generacija.

Ali ipak većina živi kao i Vaši roditelji, po tom modelu?

T.T.: Iako većina živi u potpuno normalnim malih porodicama, ipak se diskutuje o nekim varijantama i šta bi nam one donele. Želeo sam da napravim film koji govori o tome.

Je l’ film apel da se izda klasični odnos muškarac – žena?

T.T: Ne, baš suprotno od toga. Sophie Rois i Sebastian Schipper igraju jedan par koji odlično funkcioniše pre nego što se umeša treći i nakon toga nestane. Dvoje su dvadeset godina zajedno, oni se brinu jedno o drugom, obaveštavaju jedno drugo o svojim svetovima i sa puno ljubavi idu kroz život. To je veoma bitna tačka: prikazati vezu u kojoj imaju dovoljno vremena na raspolaganju. Oni nemaju decu i neke druge obaveze, pa nisu ni prinuđeni da ostanu zajedno.

Odnos u kome nema seksa je za Vas okej?

T.T.: Oni imaju seks, ali ne tako često. Ako ljudi koji su u vezi više od deset godina imaju seks više od tri do četiri puta mesečno, onda je to više nego dobro. Nije dobro ako neko zbog toga pati. Ali do izražaja dolaze druge stvari koje zamenjuju iskrice iz prvih godina veze.

Ipak, nešto im nedostaje, inače se ne bi okrenuli tom čoveku?

T.T.: Mislim da je za svaku vezu važno obnavljati strast – ovde se ona manifestuje u misterioznom „Trećem“ koga igra Devid Striesow. Takođe novina i obnova se mogu javiti i u drugim oblicima: novi posao,  nova interesovanja...

A ako jedan partner želi promenu a drugi ne?

T.T.: Naravno da je teško sinhronizovati takve stvari. Često nešto što je nekome zadovoljstvo, drugi ne vidi kao takvo. Ali ako se ja za nekog odlučim, odlučujem se i za situacije koje su mi možda i strane. Kao na primer i promena mesta stanovanja.

Da li to pričate iz iskustva?

T.T.: Da. Ja sam sa svojom suprugom više od sedam godina, a mi u proseku oko tri meseca godišnje provedemo u Najrobiju. To je bila njena želja.

Vaša žena Marie Steinmann je morala da Vas ubeđuje?

T.T.: Posao koju je Marie napravila u Keniji sa projektom „Jednog lepog dana“ smatram spektakularnim i vrlo humanim. Ali kad je odlučila da ode za Afriku, bila je situacija po prvi put za mene uzmi ili ostavi. Ipak smo uspeli da to konstruktivno rešimo i ja sam otišao,  ali imam svoju funkciju. Sarađujem kao filmski stvaralac. Pomažemo tamošnjim umetnicima i njihovim filmovima da stanu na noge. Sakupljamo novac, savetujem režisere. Tu ima ogromnog potencijala koji nije iskorišćen. Posle dečijeg filma „Soul Boy“, koji se sad pojavio u Nemačkoj, završili smo i drugi film, koji su u potpunosti samostalno uradili Kenijanci bez uobičajenih međukulturnih uticaja, sa kompletnom ekipom iz Kenije. Njima je stalo da svoju zemlju prikažu u nekom drugom svetlu, drugačijem od onog iz „Krvavog dijamanta“ ili „Brižnog baštovana“. Ako ostatak sveta i obrati pažnju na ovaj kontinent, onda je to kao opasna zona u kojoj se proliva krv i svuda po ćoškovima leže mrtva deca i žene.

Ipak je Vaš angažman u Africi prvenstveno zbog Vaše žene?

T.T.: Da, ali ja sam se zaista zainteresovao za to. I to je bila sreća.

Nije li paradoks da stavljate u pitanje malu porodicu, a Vi ste deo jedne takve?

T.T.: Ne, ne stavljam to u pitanje. Lično, ja sam veoma srećan. Film ne naglašava da bi jedna veza bila bolja od druge ili obrnuto. On više manje naglašava konstantu koja postoji među ljubavnicima. Ali u nekom trenutku moraju se primetiti znaci dugog nošenja. A ako bi trougao za sto godina postao standard? Mislim da ljudi zbog  straha od smrti misle da je život prekratak, a zapravo vrlo je dug. Čim napravimo neke odluke – partner, posao, mesto boravka, osećamo ih kao konačne i zato su nam teške. Ne smemo se kajati zbog svojih odluka i ne moramo ih uzimati za ceo život.

Zar se to ne zove kriza srednjih godina?

T.T.: Ne volim taj termin, jer se odnosi na četrdesetogodišnjake. A mislim da se ta kriza ponavlja u  intervalima. Ja sam već sa trideset imao neku vrstu krize. U jednom trenutku vam bude toliko sve dosadno, a već u sledećem kažete: „Čoveče, šta bih sve želeo da uradim.“

Ne čini li Vam se pozivanje trećeg kao opasna ideja?

T.T.: Ne bih nikom preporučio da proba kod svoje kuće. Ali u filmu smo se uprli i na avanturu i na njihov brak. U stvarnom životu bi sve bilo komplikovanije, ali smo se u filmu poigravali, sa zadovoljstvom, nismo hteli da napravimo teški, dramatični scenario. Ali jasno je da je njihov brak ugrožen aferom. Ali film se bavi više dobrim stvarima koje ona nudi nego opasnostima.

Varanje kao dobra strana?

T.T.: Par mi je veoma blizak po svojim iskustvima. Za njih je varanje jasno greh i oboje su vrlo svesni da to nije jednostavno.

U jednom intervju rekli ste da je monogamija emocionalni fašizam?

T.T.: O, Bože! Ako monogamiju shvatimo kao dogmu, da, tačno je. Monogamija je neprirodna, ona je stvar naše odluke, ali protiv naših potreba. Ali određeni nagoni se žrtvuju zarad  zaštićenog, obavezujućeg braka. Strah od gubitka partnera zbog varanja je vrlo destruktivna.

U filmu dvoje imaju sreću da se zaljube u istu osobu i ta osoba je u njih zaljubljena.  Ovo je prilično nerealno?

T.T.: Naravno. Kraj filma ostaje otvoren. Ja sam želeo da ostavim opciju da se bude sledećeg jutra, mamurni i shvate da je sve to besmislica. Ne znam. Takva situacija je čista slučajnost. Ali nije nemoguće.

Da li je Vaš stari prijatelj i mentor Rosa von Praunheim video film? Njega bi trebalo da zainteresuje film o razbijanju hetero-seksualne zajednice.

T.T.: Da, njemu se film dopao i ja sam bio vrlo srećan zbog toga. Ali imao je strah. Za razliku od mene. On je smatrao da ne treba više eksperimentisati sa seksualnim inhibicijama. Ali ovde se ljubavna priča između dva muškarca događa vrlo opušteno, ništa drugačije nego između muškarca i žene.

U filmu razgovaraju onako usput o brojnim temama – presađivanje matične ćelije, IN VITRO oplodnja, numerologija, smrt roditelja. Nije li to previše tema?

T.T.: To je dobro. Publika će se vraćati filmu. Likovi su takođe pretrpani informacijama. Želeo sam da prikažem osećaj koji se stvara mnoštvom uticaja koji okružuju ove ljude. To su ljudi koju su na sredini svog života i koji se moraju koncentrisati na više od jedne stvari. A postoje ogromne mogućnosti i ponude u zapadnom građanskom društvu. Lako se zaboravlja fokus. I želeo sam  da to posmatram i sa privatne i sa naučne strane, jer i nauka proširuje naše mogućnosti. Neplodnost nije više toliki problem kao u prošlom veku. Ali u određenim okolnostima mora prvo etički odbor da odobri IN VITRO oplodnju. Hteo sam da kažem da se od vrlo privatne stvari stvara politička debata. To je naša stvarnost.

Poigravali Ste se tehnikom. Imate animiranog anđela, ekran podeljen na dva dela. Kada ćete snimiti  3D film?

T.T.: Zašto da ne. Ja sam uvek za inovacije. Bioskopi moraju tehnički da se usavršavaju. Samo nisam zadovoljan kako se koriste nove tehnologije. Publici se sve do detalja spektakularno izbliza dočarava. Na taj način svi vide isto. A  film mora da bude individualno čitanje.

Da li Ste zbog toga okrenuli leđa Holivudu nakon „Internationala“?

T.T.: Ne. U Holivudu organičenja nisu ništa veća nego bilo gde drugde. „Intenational“ je ispao baš onako kako je trebalo. Ali imam potrebu da ljudima ispričam neke druge priče, poput „Tri“.

Šta mislite o toksičnim reakcijama kritike na Vaš film „Parfem“?

T.T.: Tada sam bio iznenađen koliko su ljudi agresivni. Za mene je to bilo ogromno iskustvo. Osećam sam se kao kod kuće kod sam ga snimao i vrlo sam ponosan na to.  Ima režisera koji su dosledni i ostavljaju trag. Ja nemam ništa protiv toga i divim se tome. Na primer Günther Uecker koji decenijama zariva eksere po predmetima. Ali moj uzor je ipak Gerhard Richter, koji se uvek istraživao i bio estetski nedefinisan.

Tema Holivud znači nije prošlost?

T.T.: Ja upravo radim na snimanju „Cloud atlas“ Davida Mitchela, u kom sarađujem sa sestrom i bratom Wachowski. Ovaj roman predstavlja jedan od najznačajnih u mom zrelom dobu. Film je veliki, internacionalna produkcija. Priča se dešava u šest različitih istorijskih doba, šest radnji međusobno isprepletanih. Eksperimentalni film sa velikim budžetom.

Kako je došlo do saradnje sa  Lanom i Endijem Wachowski?

T.T.: Upoznali smo se pre par godina, jer smo fanovi jedni drugih. Pričali smo i skapirali se. Jednom me je Lana pozvala i rekla da moram da pročitam jednu knjigu. Kao da je znala. Ja sam uradio tri priče, njih dvoje ostale tri.

U „Tri“ se stalno vrti pesma Davida Bowieja "Space Oddity". Major Tom koji pijan i sa melanholijom posmatra svet iz svemira – da to niste Vi?

T.T.: Možda je idiotski što sam stavio tu pesmu, ali smo tražili neku koju će znati sve generacije, a da ima smisla. To je bilo polazište. Ali nemam tumačenje iz prve ruke, šta bi pesma mogla meni da znači.

Prevod: Marina Milićević

Nije velika stvar biti nag - Alexander Skarsgård govori o vampirima, Pravoj krvi, Larsu fon Triru i izgledu Lejdi Gage.

Zgodan je kao model za donji veš i jedan je od najpoznatijih švedskih glumaca. Alexander Skarsgård govori o vampirima, Pravoj krvi, Larsu fon Triru i izgledu Lejdi Gage.

Alexander Skarsgård je rođen 1976. u Stokholmu i jedan je od sedmoro dece slavnog švedskog glumca Stellana Skarsgårda (Kroz talase, Dobri Vil Hanting, Lov na crveni oktobar). Pre nego što je 2004. otišao u Kaliforniju, igrao je u brojnim filmovima. Igrao je u seriji „Generation Kill“, ali postao je poznat po ulozi u seriji „Prava krv“ Alana Bola. On igra hiljadu godina starog vampira-vikinga Erika Nortmana. Snimio je tri sezone i četvta je u planu.

 „Vampirski dnevnici“, „Twilight-Saga“, „True Blood“. Poplava vampirskih serija. Šta mislite, da li će gledaocima dosaditi ta tematika?

Alexander Skarsgård: „Prava krv“ je više od vampirske serije. 80 procenata likova nisu samo krvopije već i druga stvorenja ili samo ljudi. Serija ima i drugih kvaliteta. Interesantni karakteri, odnosi, serija ima više nivoa.

Za razliku od „ Twilight-Sage“, najpopularnijem izdanku vampirske zajednice?

A.S.: Nisam gledao filmove, pa ne mogu da poredim. Nisam ekspert za taj žanr i ne gledam takve filmove. Svestan sam fame oko vampira, naročito kod tinejdžerki. Ali i kad sam prvi put pročitao ulogu pisanu za Erika, mislio sam da je to kič i treš.

Ipak Ste pristali?

A.S.: Da. Kad sam saznao da je Alen Bol kreator serije. Bol je plodan umetnik i inteligentan čovek. Obožavam „Six Feet Under“ i „Magnoliju“. Želeo sam da sarađujem sa njim.

Vi ste Šveđanin, visok dva metra i igrate vampira-vikinga. Kliše, zar ne?

A.S.: Ne, Bol nije tražio po svaku cenu Šveđanina za ulogu. Erik čak nema ni švedski naglasak. Na početku smo diskutovali o tome. Neki ljudi su želeli da on ima jako naglašen akcenat. Ali ja sam smatrao da to nema puno smisla, jer on je na zemlji 1000 godina i trebalo bi da tečno govori bar dvadeset jezika. On govori američki engleski, nekoliko rečenica na švedskom i još nekim jezicima. To ga čini posebnim.

Uvažili su Vaš predlog?

A:S: Da, i to je ono što rad sa Alanom Bolom čini dobrim. On sluša i glumce i ohrabruje ih da daju svoje predloge.

Izgleda da je rad svima bio zadovoljstvo. Pa i za dvoje glavnih glumaca Annu Paquin i Stephena Moyer koji su se spojili na snimanju?

A.S.: Da (smeh). Oni su postali moji dobri prijatelji.

U „Pravoj krvi“ ima dosta scena seksa. Za nekog ko dolazi iz švedskog filma, gde, poznato je, nema tabua, to ne bi trebalo da bude problem.

A.S.: Ako ima smisla i ako je važno za priču, nemam problem s tim.

Kako gledaju Vaše kolege iz Amerike na to?

A.S.: Oni imaju dileme. I vrlo su sramežljivi po tom pitanju. To je zaista smešno. U zemlji gde je nasilje dozvoljeno, scene ljubavi su tabu. Po ceo dan se igraju igrice u kojima se puca i ubija, ali kad se vidi gola zadnjica na ekranu, glava se okreće.

Jeste pričali sa njima o tome?

A.S.: Da. Svaki put pred scene u kojima smo nagi, oni bi se uznemirili, a ja sam ih smirivao. Biti nag zaista nije velika stvar.

Upravo Ste sa režiserom Lars fon Trirom snimili film „Melanholija“. Priča se da rad sa njim i nije baš uvek prijatan. Bjork i Nikol Kidmen su odbile da ponovo sarađuju sa njim.

A.S.: Ja to ne mogu da razumem i moje iskustvo je potpuno različito. San je sarađivati sa takvim režiserom. On je jedan veliki medved. Kod njega nema ograničenja, ne postoje pravila. Jednostavno se glumi, on trčka za svojom kamerom i snima. Imate toliko slobode.

U ovom filmu ste pored Kifera Saterlenda, Kirsten Danst i Šarlot Ginsberg sarađivali i sa Vašim ocem.

A.S.: Da, to je bio prvi put da smo zajedno pred kamerama i bilo je čarobno.

Vi ste glumačka porodica. I braća su Vam glumci. Nazivaju Vas nordijskim Boldvinima.

A.S.: Da, čuo sam (smeh). To mi je jako zabavno i pomalo ludo.

Kad pomeniste ludo, glumite u spotu Lejdi Gage „Paparazzi“. Kako je bilo sarađivate sa njoj?

A.S.: Ona je vrlo pametna žena. Morati biti pronicljivi da biste otišli tako daleko. Inače je vrlo profesionalna.

Jel Vam se dopada njen stil? Kao na primer haljina od svežeg mesa?

A.S.: Odgovoriću u vampirskom stilu: izgleda vrlo ukusno.