Željko Obrenović - Talog - recenzija

Sa ranama nikad nisam umela

Mnogi su pomislili da je Srpski psiho bio one hit wonder, a kako je vreme prolazilo a novi roman se nije pojavljivao, delovalo je da su u pravu. Međutim, sad kad je Talog napokon pred našim očima, čini se da bi ponovo trebalo preispitati to stanovište.

U situacijama kada se između dva književna dela javi pauza od nekoliko godina, nameću nam se dva obrazloženja: autorska blokada i perfekcionizam. U prvom slučaju, autor ne zna šta da piše, a u drugom želi da to što piše izgleda što je moguće bolje i ne može tako lako da se odvoji od svog dela.

Talog nam, na svu sreću, svakom svojom stranom, svakim pasusom i svakom rečenicom govori da je posredi ovo drugo.

Iako radnja kreće gotovo in medias res i do poslednje stranice teče bez ijedne reči viška, ne bi trebalo očekivati samo sumanutu i vratolomnu rolerkoster vožnju, a da to bude moguće zaslužna je upravo glavna protagonistkinja Taloga, Jovana, oštećena, problematična, nestalna, sklona samopovređivanju, preispitivanju i pogrešnim odlukama. (Nisam znala šta hoću. Zašto uvek znam šta radim, a ne znam šta hoću? Jednog trena nikoga nisam trpela, narednog nisam mogla sama. Šta to sve žene – i bez problema kao što su moji – čini tako nestalnim? Zašto barem za jednu čvrstu stvar ne mogu da se uhvatim svom snagom?)

Jovana uvek zna šta radi, pa čak iako se zbog svojih postupaka kasnije kaje. Iako autor u Talogu koristi osnove noara kao žanra, on se tim pravilima i konvencijama poigrava, jer mu to nekonvencionalna protagonistkinja omogućava. Ona nije policajac, niti detektiv: (A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?); ili: (Ko sam ja? Naprsla riba sa abece­dom psihosomatskih poremećaja, koja juri za senama mrtvog dečka?). Jovana želi da pronađe ubice svog verenika i spremna je da do njih dođe ne birajući način niti sredstva, iako će je put često odvoditi u sunovrat i otvarati rane od kojih je za neke i sama kriva, ona će nastaviti dalje.  

Kao što je Jovana kao glavna protagonistkinja već na prvim stranicama i u uvodnim poglavljima jasno i čvrsto postavljena, a svakom novom stranicom i svakim novim pojavljivanjem još više dograđena i čvršće uspostavljena, tako je i sama priča utemeljena još pre prve strane, u bliskoj prošlosti koja nekolicini junaka ne da mira i neće ih ostaviti sve dok se na neki od mogućih načina ne obračunaju sa njom. A kao što se likovi postepeno razvijaju i unapređuju, tako se i pripovest širi i grana. Najpre započinje istragom među sitnim dilerima (Možda nisam završila kriminalistiku, ali znala sam od koga je Andrej završavao robu, sa kim bi trebalo da popričam i gde mogu da ga nađem.), da bi kasnije čitaoca uvela u zavere, mračne tajne i ritualna ubistva koja se protežu i do nekoliko decenija unatrag.

Srbija i Beograd koji predstavljaju pozornicu događaja koje Talog obrađuje podjednako su realistični i ubedljivi i svojim realizmom i svojom stilizacijom. Čitalac je gotovo primoran da svaku lokaciju doživi baš onakvu kakva ona jeste, a te lokacije nisu mesta na kojima se kreću pripadnici visokog društva. Prljavi prolazi Zelenog venca (Podzemni prolaz na Zelenjaku, ulepljeni pločnik. Cigani sa gaćama i baterijama na karton­skim tezgama. Budilnik koji je zvrndao sa tezge, razarao mi je mozak. Bogalj u maskirnoj uniformi sa markicama za prevoz u šaci.), zadimljeni kafići sa sumnjivom klijentelom (Unutra: nekoliko stolova za ručavanje, sa kariranim zeleno-žutim stolnjacima, šank. Po ćoškovima: dva-tri oronula čoveka sa cigare­tama, pivom, odsutnim pogledima i problemima kod kuće.)...

Jovana kao glavna protagonistkinja je svakako incident u domaćoj književnosti čija istorija ne pamti previše jakih i nosećih ženskih likova. Sem Stankovićevog doprinosa u vidu Sofke i Koštane, čini se da se knjiga svodi na dva slova. I po tome je vrednost Taloga uvišestručena. Kao da već nije dovoljno protivrečna, razlomljena i rastrzana sama sobom, kompleksni odnos – zasnovan je na griži savesti, požudi i potrebi – nje i drugog glavnog protagoniste čini da stvari budu još složenije. (Uzdahnula sam, promišljajući o tome što nameravam da uradim. Da li je to OK? Da li samo tražim rasterećenje, kao sa alkoholom?); ili: (...da li je ovo greška: posledica postraumatskog stresa, osećanja prema Borku kao spasiocu ili... I, naravno, griža savesti bila je tu.). Sve to što oni jedno drugome daju i sve to što jedno od drugoga uzimaju možda će ih zadovoljiti u tom trenutku, ali će na duže staze (pri tom treba imati u vidu da su u Talogu i najduže staze jako kratke) samo uvećati grižu savesti, autodestruktivnost i kajanje. Njihova veza je na prvi pogled isključivo fizička, ali neće puno proći i mi ćemo je posmatrati kako se razvija, sazreva i mutira. Iako nikada nije čista, jer to nikako ne može biti, i iako je neprestano pod teretom prošlosti, ona je jedino što oni imaju i zato je poput junaka Dostojevskog spremno prihvate, prigrle i ne puštaju.

Likovi u Talogu nisu crno-beli. Svi, i oni koje smo rešeni da posmatramo kao pozitivce ili uz koje ako ništa drugo stojimo, daleko su od klasičnog poimanja pozitivaca. Svi oni su barem u prošlosti počinili greške ili krive poteze koji su ih deklarisali na drugu stranu, a i njihova delanja u sadašnjem trenutku su često u najmanju ruku diskutabilna, prelomljena kroz iskrivljenu prizmu stvarnosti, gledana kroz koju deluju kao ispravna i jedina moguća. (Svaki napor da ispravim stvari povređivao je neko­ga do koga mi je stalo. Svaka akcija povređivala je ljude oko mene i uvećavala osećaj krivice. A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?)

Čak i na onim stranicama od kojih bi se očekivalo da nude sigurna mesta, primera radi kad Jovana odlazi kod svojih roditelja u porodičnu kuću bežeći od (oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.), suočavamo se sa činjenicom da u Talogu sigurnih mesta nema, da je i njena porodica, unekoliko tipično srpska, nesavršena, takođe pod kolosalnim teretom prošlosti koji je davno ugušio nadu za boljitkom. Jovana se ovde na neki način gotovo identifikuje sa antagonistom (Neko bi pomislio da je Gabrijelova porodica uvrnuta. To što je Veljko rekao, nečista krv... S druge strane, šta je to, u osnovi, Gabrije­lovu porodičnu priču činilo različitom od moje?). U Talogu prošlost nije samo nešto od čega je čovek sazdan, nešto što ga je obeležilo i na neki način odredilo. U Talogu prošlost progoni junake i što je još užasnije – kao da se ponavlja. Tako će Jovana u jednom monologu sa svojim drugim ja reći: (...zar ti se ne čini da nevini najčešće stradaju?... Nego, znaš onu izreku „istorija se ponavlja“? U tvom slučaju kao da je postala malo banalna?) ili drugi put: (Andrejev najveći strah bio je gubitak. Nije potrebno previše froj­dovanja da se shvati: najviše sam strahovala od tajni... A sad, kao da su svi nešto krili. I kao da se sve to što su krili ticalo mene.)

Pisanje u Talogu je svedeno, stil sirov, reči birane. Kako u naraciji, tako i u dijalozima, autor izvlači maksimum napetosti iz minimuma reči. Ponekad se čitave konstrukcije ponavljaju doslovno, ali ne u znaku autorepeticije, već kao znak konzistentnosti. Na jednom mestu će Jovana u okviru istog pasusa nekoliko puta ponoviti rečenicu (Pušila sam i grizla obraz.), dok je između tok svesti. I čitalac će osetiti sav njen užas i ugledati, kako ona sama za sebe kaže na drugom mestu: (Paravan za bol koji je počeo da izbija napolje.)

Jovana je poluživi leš koji jedino još adrenalin drži na nogama. Samopovređivanje, odbijanje hrane, s jedne strane su očiti primeri poremećaja psihosomatske vrste (Mogla sam jedino da pustim dželate da obave posao ili da se opirem i učinim da rane bole još više. A sa ranama nikad nisam umela.), ali su s druge strane i njena potreba da se trgne, da održi fokus i koncentraciju. (Pri pomisli da se opet mučim pokušavajući da progutam džank fud – odabrala sam da gladujem. Još malo, mogla sam toliko da izdržim. Morala sam. Još samo malo.)

Svakako, ne bi valjalo zaboraviti ni saundtrek čiji odabir provejava stranicama Taloga. Za razliku od Srpskog psiha, recimo, gde se činilo da jednostrana muzička podloga nema drugu ulogu do da pokaže ili čak nametne ukus naratora, izgleda da je u Talogu saundtrek upotrebljen znatno zrelije, te ima funkciju karakterisanja likova – jer gotovo svi u prostranoj galeriji likova koje Talog nudi slušaju različite vrste muzike – saundtrek zatim ima ulogu i da dočara atmosferu, recimo, vožnje taksijem (Glavobolja od vina, a nigde aspirina. Sinoć bila sam sa tobom pijana...); ili opet ponekad je to jednostavno muzika čiji se tonovi probijaju kroz tanke zidove zgrade u kojoj protagonistkinja obitava (I push my fingers into my eyes. It’s the thing that slowly stops the ache...) i koji savršeno oslikavaju psihičko stanje u kom se Jovana nalazi, a drugi put je tu i album davno zaboravljen u CD-plejeru (You’re just an empthy cage, girl, if you kill the bird.), koji ima istu funkciju.

Sve u svemu, iako to možda neveliki broj stranica ne ukazuje, čini se da stojimo pred kapitalnim delom koje predstavlja trijumf kompresije, konciznosti i umeća. Stiče se utisak da autor u Talogu ništa nije prepustio slučaju, a samim time će čitalac svakim novim iščitavanjem teksta biti višestruko nagrađen, pošto će primetiti gomilu finih detalja koji iako možda nisu od krucijalnog značaja za osnovu priče, opet nisu tu slučajno, niti bez uloge.

Ako je neophodno da se povlače paralele i navode reference, može se pomenuti Crna Dalija, Palahnjuk, zatim vudialenovska opsesija dijalogom, senzibilitet jedne Džilijen Flin ili pak ubojitost filma Nema zemlje za starce, pa čak i Finčerova Devojka sa tetovažom zmaja. Ali, već na prvih nekoliko stranica, čitalac će se suočiti sa činjenicom da je pred njim delo koje pleni svežinom i originalnošću i da je svaki pokušaj povlačenja paralela bilo koje vrste izlišan i veštački.

Pitanje koje se na kraju neizostavno postavlja – kad je o romanu izrečeno sve što je moguće a da se kod čitaoca ne ugrozi faktor iznenađenja – je pitanje moguće filmske adaptacije. Sinematičnost Taloga otvara čitav niz novih pitanja i zavređuje jedan sasvim drugi tekst, no ipak bi valjalo dodati da su situacije, mizanscen i dijalozi razrađeni do te mere da se ne zna kome bi pripao lakši posao: scenaristi ili režiseru. Međutim, čini se da je Talog svoju priču ispripovedao precizno do tih granica da bi, opet, kako to obično biva kad su u pitanju adaptacije uspešnih romana, većina publike verovatno rekla: Knjiga je bolja.

Devojka sa tetovažom zmaja - Runi Mara

Runi Mara (Rooney Mara) je senzacija novog filma Dejvida Finčera Devojka sa tetovažom zmaja. U intervjuu priča o glumačkim ograničenjima, scenama nasilja i tetoviranim bradavicama.

Za ulogu Lizbet Salander su u redu stajale  holivudske zvezde poput Skarlet Johanson (Scarlett Johansson), Natali Portman (Natalie Portman), Kire Najtli (Keira Knightley). Vi ste ih sve potisnuli. Kako se osećate zbog toga?

Mara: Dobro. Ja sam želela ulogu po svaku cenu. Dobila sam je. To je bila isključivo odluka režisera Finčera. I  nije bila laka. Nedeljama sam iznova i iznova išla na kastinge. Ponekad bih ga pitala: „Šta sam loše uradila?“ On bi na to: „ Samo nastavi!“ Nakon što mi dao ulogu bivše devojke Marka Cukenberga u filmu Socijalna mreža, koja je  društvena i elokventna, dugo nije mogao da zamisli  da mogu da budem i škrta na rečima i  introvertna kao što je Lizbet.

Od sjajne all american girl sa svetlim pramenovima do autistične pankerke sa crnom čirokanom je prilično dugačak put – ili ne?

Mara: Ali ja sam glumica. Mogu da se transformišem, pretvaram. Iako potičem iz dobro stojeće i zaštićene porodice, mogla sam da se identifikujem sa Lizbet. Bliski su mi njen osećaj za pravdu  i njena beskompromisnost.

Uloga Lizbet je u seksualnom konteksu vrlo slobodno napisana. Za američke standarde naročito. Strahujete li  za posledice?

MARA: Ne. Dejvid me je upozorio da bi ova uloga mogla potpuno da promeni moj život glumice– i to ne samo u pozitivnom smislu. Ali to za mene nije problem. Smatram da je iživljena seksualnost vrlo važna u životu svakog čoveka. Osim toga, nisam sramežljiva.

Prvobitni, vrlo provokativni poster za film, gde Vam se vidi pirsing na bradavicama je brzo povučen...

Mara:... ali ne mojom voljom. Ali moj agent je bio srećan zbog toga. To je bila zajednička odluka Finčera i filmskog studija.

Vrlo temeljno ste se pripremali za ulogu. Šta je bilo teže: probušiti bradavice ili sresti se sa autizmom?

Mara: Pirsinzi su bili jednostavni: dva prsta viskija i gotovo. Sve ostalo je bio težak rad. Uloga me je fizički potpuno promenila. Morala sam da izgledam ekstremno mršavo i da takva i  ostanem. Da budem vrlo bleda. To je značilo: nema čokolade u pauzama između snimanja, nema sunčevih zraka.  Osim toga, na snimanju u Švedskoj je bila ljuta zima. Morali smo da prekidamo snimanje nekoliko puta, jer sam se tresla ko prut od hladnoće.

Jeste i kao tinejdžerka želeli da budete glumica?

Mara:  Ne, nikako.  Ја sam čak počela da studiram psihologiju, ali onda me je moja starija sestra koja je glumica slučajno uvukla u film.

Imate li uzore?

Mara: Ne. Autentičnost mi je važna. Naravno da sam gledala originalnu verziju  Devojke sa tetovažom zmaja dok sam se pripremala za ulogu. I moram da kažem da je Noomi Rapacela izvrsna. Ali  ubeđena sam da će moja verzija Lizbet  doneti nešto  potpuno novo i neviđeno.

Šta Vam je prolazilo kroz glavu kada ste u scenariju videli: danas: analno zlostavljanje.

Mara: Baš ništa. Na tako nešto se sigurno ne možeš pripremiti. Na snimanju uvek  ima nešto što mora spontano da se odradi. Jedino što pomaže je poverenje u režisera, partnera, u scenario. A njega je bilo. I verovatno će zvučati smešno: moj pirsing i tatu, koji nisu pravi, su mi pomogli da se opustim prilikom snimanja scena seksa. Lizbet je bila naga, ne ja.

Od malih uloga u filmovima Noć u ulici brestova i Friends with Benefits do blokbastera. I sve to za samo dvadeset i četiri meseca. Je l Vam bilo prebrzo?

 

Mara: Ja gledam opušteno na to. Ne histerišem. Videćemo šta će da bude kad prođe uzbuđenje oko Devojke sa tetovažom zmaja . Videćemo da li će se snimati i nastavci.

 

Šta kaže Vaš dečko Čarli Mekdauel (sin Malkolma Mekdauela) na vaš uspon u karijeri?

 

Mara: Raduje se. On je takođe režiser. Duža neviđenja tokom snimanja su bila izozov za našu vezu. Ali uspeli smo to da izdržimo. Skoro smo se uselili u našu kuću na Beverli Hilsu.

 

Za kraj nam još otkrijte kako ste ubedili Dejvida Finčera da ste Vi prava osoba za  ulogu Lizbet Salander.

 Mara: To je bio, kao što sam   već rekla, dug i  iscrpljujući proces.  Dejvidu se vrlo dopalo kako se krećem, poput mačke, kako je rekao. I to što sam bila spremna sve da rizikujem.. Jednog dana sam mu rekla: „Lizbet nema ožiljke. Ona ima stigme.“ Možda je i to odlučilo.