четвртак, 09. децембар 2010.

Ludilo genija – Hitler i umetnost

Opsesija za moć i slikarstvo: Adolf Hitler je celog svog života važio za genijalnog umetnika, kako kaže Brigita Švarc. U intervjuu istoričarka umetnosti objašnjava zašto je bio opsednut politikom koliko i umetnošću i zašto je  bizarna slika koju je lično kreirao o sebi imala fatalne posledice po njega.
O Hitleru, Trećem rajhu, holokaustu su širom sveta izlazile mnogobrojne knjige i naučni radovi.  Vi sada tvrdite da se slika o Hitleru može korigovati. U kom smislu?
Švarc: Prema mom mišljenju, slika o Hitleru kao umetničkom geniju je potcenjivana, a da se puno može zaključiti  iz pregrejanog umetničkog ega. U istraživanjima to nije igralo nikakvu ulogu. Za mene je to polazna tačka, jer može pomoći da se bolje razume Hitler i njegov sistem vlasti. Hitlerova genijalna opsesija zasniva se na filozofiji kasnog 19. veka, a njena osnovna ideja bila je da genije, jaka, blistava ličnost sve može i sve sme.
Zvuči kao perspektiva koja potpuno menja kontekst. Istoričari će stenjati.
Š: Može biti. Ali smatram da istorija mora dopunjavati njegovu, i ne samo njegovu ličnost. Inače radujem se diskusiji.
Hitlerova karijera kao nekog, ko je akvarelima zarađivao za život, hteo da postane slikar, kasnije njegova kolekcionarska strast koja je dovela do najbrutalnije krađe svih vremena. Ovo je dobro poznato. Šta je dakle navodno pogrešno u Hitlerovoj dosadašnjoj slici?
Š: Mnogi smatraju da njega umetnost nije zaista fascinirala. On ju je doduše koristio za promociju, sakupljao ju je, ali držao u podrumima i rudnicima. Gering je uvek pokazivao svoje kolekcije, dok su Hitlera sumnjičili za nedostatak interesovanja.  Pritom je on bio veoma duboko u tome.
Šta Vas čini tako sigurnom u to?
Š: Između ostalog, potcenjivana zapažanja savremenika. Naprimer, Ranuccio Bianchi Bandinelli, jedan od najvećih umova Italije posle rata morao je 1938. da igra ulogu vodiča prilikom Hitlerove posete. Hitler je sate i sate proveo razgledajući slike. Hitler, kako piše ovaj Italijan, bio se toliko vezan za umetnost, da je to bilo i fizički primetno.
Musolini je samo bio iznerviran od Hitlerove  izdržljivosti posmatranja umetnosti.
Š: Izvori kao što je izveštaj Bandinellisa kažu: U našoj slici o Hitleru nedostaje nešto bitno, nešto što tek moramo da razumemo i do sada neprimećeno. Decenijama se gradi suprotna slika: Hitler i njegova borba protiv degenerisane umetnosti.
Ali to je veoma bitna strana njegovog odnosa prema umetnosti.
Š: Da, iza toga se krije mnogo istinske mržnje. Umetnost ga je pratila kroz ceo život. Njegova ljubav prema umetnosti dovela ga je do zla. Ona je temelj svega. Njegov fanatizam i njegova genijalnost su zaslužni za moć ubeđivanja i njegov uspeh. Umetnost ga je pratila do poslednjih časova života i u svom privatnom testamentu on pominje svoje kolekcije. To je neko, ko je u isto vreme naređivao spaljivanja i brinuo o svom umetničkom blagu.
Slika Hitlera kako sleće u okupirani Pariz i razgleda znamenitosti je ušla u legendu.
Š: Da, ali svi su mislili da on to čini samo zbog propagande. Ali u njegovoj biografiji vidimo da mu je umetnost mnogo ranije bila bitna, bila mu je potrebna za samopotvrđivanje.
Istaknuti istoričari, na prvom mestu Ian Kershaw vidi u mladom Hitleru neuspešnog i netalentovanog slikara. On je pokušao dvaput da upiše akademiju u Beču, ali da nisu primili. Zašto to ne uzimate u obzir?
Š: Odbijanje akademije, još jedan razlog je da se veruje da je on umetnički genije. Jan Kershaw ne uzima Hitlera dovoljno ozbiljno. Prema mišljenju mnogih, tek Gebels je počeo da ga zove genijem. Ali to je više propagandna strategija.
Pravio je akvarele, sa pogledom na Beč, vodu. Iz jednog arhitektonskog biroa otpušten je zbog lošeg rada, preselio se u Minhen i tumarao po kafanama. Genijalni kreativni nagon bi trebalo drugačije da manifestuje.
Š: To je malo verovatno. U Berlinu je bio raspisan konkurs za impozantnu građevinu, opersku kuću. On nije učestvovao, ali je imao nacrte.
Ali zašto ih nije prikazao?
Š: Jedan genije sme da drži sve u tajnosti i da se nada da će jednom sve izađi na videlo.
Može li on smatrati genijem, njegove slike su prosečne?
Š: On je to posmatrao potpuno drugačije. Razvio je otpor prema profesorima i prema bilo kakvim akademskim studijama. On je sebe nazivao malim slikarom, ali to je bilo u vreme kada se smatrao za vrhunskog arhitektu. Video je sebe kao kreativnog genija. Pritom moramo imati u vidu da su moderne predstave o jednom geniju daleko bezazlenije od tadašnjih.
U kom smislu?
Š: Mi definišemo genija na osnovu njegovog talenta. Tada talenat nije bio presudan. Genije mora posedovati snažnu ličnost, kojoj je sve dozvoljeno, takođe zlo. Genije ima odlične ideje, koje primenjuje  neobazirujući se na moral. Divio se delima Šopenhauera i Ničea. Nešto najbitnije se predvidelo.
To je?
Š: Da je predstava genija bila snažno rasistički ofarbana. Autoritativna figura je bio Houston Stewart Chamberlain, poreklom Britanac, koji se oženio nekim iz porodice Ričarda Varnera. On je izrazio svoje stavove u jednoj knjizi, koja je bestseler. On je zahtevao veliku arijevsku ličnost i bio odlučujuća figura za Hitlera.
Vi idete tako daleko i stavljate na početku genijalnost koja uslovljava holokaust!
Š: Još jednom, Geniju je dozvoljeno da ide izvan morala. Amoralnost nacista predstavlja neverovatan rast ovakvog stava. Gebels je napisao brutalnu rečenicu: Geniji koriste ljude.
Njegova slika o svetu je u velikoj meri određena iskustvom iz Prvog svetskog rata, kroz drastična iskustva na frontu.
Š: Naravno da je rat bio prekretnica da se izbori sa svim iskušenjima. Ali ja ne mislim da je to najbitnija smernica u njegovom životu. I za vreme Prvog svetskog rata, on je za sebe mislio da je genije a to se zadržalo i kasnije. Dakle kontinuitet. Početkom devedesetih pozivao je na „diktatora, koji je genije“. Naravno da je i narod čeznuo za genijem.
Nije li se termin genije zamenio terminom Führer?
Š: Ne, on je nastao iz termina genija. Još jednom: do sad su Hitler kao umetnik i Hitler kao političar bili strogo razdvajani. Istraživanja pokazuju Hitlera, kao čoveka koji je u ranim tridestim samo imao promašaje, i koji je u novom životu kao političar osvojio mase. Podeljena biografija, dakle. Ali pitanje odakle je on samopouzdanje crpeo.
Hitler je sam formulisao prelom u svojoj biografiji. Poznati citat glasi: „Ali ja sam odlučio da budem političar.“ Je l’ imao genije muzu i šta mu je značio njegov omiljeni arhitekta Albert  Spir?
Š: Umetniku je trebala muza, geniju ne, jer ju je sam pravio. Jedan genije ne bi trebao da ima decu, objašnjavao je on svojoj sekretarici. Fridrih Veliki mu je takođe bio uzor. On je osećao da je njegova reinkarnacija. On ga je u potpunosti imitirao, ljubav prema psima, bučni hod. On je želeo portret ovog vođe čak i u bunkeru. Ova odanost, koja je prešla u patologiju, isto tako nije istražena adekvatno.
Kako se manifestovala genijalnost na kraju njegovog života?
Š: Na kraju mu je samo ona preostala. Vreme provedeno u bunkeru to najbolje pokazuje. Tu, u podrumu, stajali su njegovi arhitektonski planovi za Linz. On je morao da se pozove na status genija i to preko umetnosti i arhitekture. Ove poslednje predstave su funkcionisale na fatalan način, oduševio je mnoge iz njegovog okruženja. Mislili su da će on sve organizovai poput svog uzora Fridriha Velikog i izaći kao pobednik čak i posle brojnih vojnih poraza.
Ali umetnost mu nije otvorila oči, video je samo ono što je želeo?
Š: To je bio početak njegovog programa.
O knjizi: „Ludilo genija – Hitler i umetnost“ razgovarali smo sa autorkom Birgitom Švarc.
Prevod: Marina Milićević




Нема коментара:

Постави коментар