Više od sedamdeset godina je Čelzi hotel na Menhetnu magnet za umetnike i posrnule. U njegovim sobama su se stvarala brojna dela, dešavali ekcesi i počinjeno je jedno ubistvo.
U jedanaest sati pre podne pozvonio je telefon na recepciji hotela. Sa druge strane javio se tihi muški glas. Čovek koji je zvao nije se predstavio, samo je rekao: „Nešto se dešava u sobi broj sto.“ Recepcionar je bio uznemiren i poslao je nekog da vidi šta se događa. Ubrzo je opet pozvonio telefon i i to je bio poziv iz sobe sto. „Brzo, neko je bolestan“, rekao je nimalo mirnim glasom. U tom je službenik hotela pokucao na vrata, ali je bilo kasno za bilo kakvu pomoć.
To se desilo dvanaestog oktobra 1978., u utorak. I to što je službenik video, bio je čist horor. U kupatilu, na hladnim pločicama pod lavaboom našao je mladu plavušu. Na sebi nije imala ništa osim crnog brusa i gaćica. Njeno telo bilo je prekriveno krvlju kao i celo kupatilo i krevet u susednoj sobi.
Dvadesetogodišnja Nensi Spangen umrla je od rana zadobijenih ubodom dubokim dvanaest i po centimetara u stomak lovačkim nožem . Malo kasnije se u hodniku hotela pojavio njen prijatelj, vičući, plačući, psujući i očigledno nadrogiran – Sid Višes, pank superstar i nekadašnji basista “Seks Pistolsa”.
Ubrzo su došli novinari i kamere i tog dana Čelzi hotel je bio u fokusu javnosti. Još jednom.
U celom svetu ne postoji hotel koji je više bio na naslovnicama novina od dvanaestospratnog Čelzi hotela. I ne postoji nijedan hotel koji je koliko poznat po svojim gostima i njihovim ekcesima. “Čelzi” je izgrađen 1883. i bio najveća zgrada, a tek 1905. pretvoren u hotel i već decenijama je magnet za poznate, kreativne i posrnule umetnike. Četrdesetih godina tu su svraćali mornari, emigranti, izgubljene duše. Uzalud su tražili bar ili restoran, lift često nije radio i zimi nije bilo grejanja. Hotel je odavao atmosferu nekontrolisanog nereda, kako je to formulisao Artur Miler, koji je u ovom hotelu stanovao nakon razlaza sa Merilin.
“Godinama su stvarali lepe stvari”, seća se Bard, vlasnik hotela, “sve što im je trebalo je mala pomoć”. Umetnici, koji nisu mogli da plate stanarinu, plaćali su u slikama. Redovni gosti su za samo jedan dolar dobijali čitav obrok. Tako je hotel postajao stanište za boeme, sklonište za slobodne i neshvaćene umetnike. Bitnici su svraćali. Vilijam Barouz je u sobama ovog hotela pisao “Goli ručak”, Hendriks je noćima svirao gitaru, Artur Klark napisao scenario za “Odiseju 2001”. Bob Dilan je četiri godine živeo u sobi broj 211, pank legenda Peti Smit i tada još nepoznati fotograf Robert Maplethorp su kao mladi bračni par stanovali u najmanjoj sobi u hotelu. Sobi 428, koja je imala jedva osam kvadrata bez kupatila.
Pevač Leonard Koen je jednom rekao da Čelzi pripada onoj vrsti hotela u koju možeš u četiri ujutru da uđeš sa medvedom, patuljkom i četiri dame u pratnji, a da te niko ne pogleda popreko. Tu je imao i seks sa Dženis Džoplin. Ona je rekla: ”Dođavola, ružni smo, ali imamo našu muziku“, što je i Koen citirao u baladi „Čelzi hotel broj dva“
Endi Vorhol je u hotelu snimio film „Čelzi devojke“. U dvanaest polučasovnih epizoda prikazao je mračnu stranu „Čelzija“.
Ipak, najužasnija slika je mrtva Nensi. Samo četiri meseca kasnije nađen je mrtav i Sid. Nakon što je proveo neko vreme u zatvoru, kao osumnjičeni za ubistvo i pušten uz kauciju od 50 hiljada dolara, otišao u hotelsku sobu broj sto i ubio se.
Ali u junu 2007. počinje nova era u „Čelziju“. Stenli Bard je otpušten i došla je nova uprava. Novi vlasnik sa novim idejama. Frikovi i umetnici su protestvovali zbog ove ideje i zahtevali da se Stenli Bard vrati. Ali hotel nije imao razumevanja za njihove želje. Brojni su napustili hotel. Sobe su postepeno renovirane, ali im je falila duša.
Prevod: Marina Milićević
Нема коментара:
Постави коментар