Psihološki triler “Crni labud” smešten je u baletski svet Njujorka i prati balerinu Ninu (Natali Portman), kojoj je čitav život samo balet. Kada joj umetnički direktor dodeli ulogu i belog i crnog labuda u baletu “Labudovo jezero”, ona mora da savlada nevinost i dobrotu belog labuda, kao i senzualnost i zavodljivost crnog. Ipak sumnja da će moći da se identifikuje sa crnim. Strah preuzima njen život i on postaje paranoja i iluzija.
Natali Portman i Daren Aronofski pričaju o teškoćama prenošenja baleta na filmsko platno, žrtvovanju zarad umetnosti, snazi ovog filma.
Daren, Vi ste se zbog ovog filma susreli sa Natali pre deset godina.
Aronofski: Ja sam njen fan još od „Profesionalca“. Beson je jedan od mojih omiljenih režisera. Ispostavilo se da je njen menadžer moj drug sa koledža, tako da sam malo lakše došao do nje. Pili smo lošu kafu na Tajms skveru, na nekadašnjem Howard Johnsonu, koju je sad American Apparel. Ovo pokazuje kuda ide Amerika. Razgovarali smo o prvim idejama za film. Ona mi je rekla da ja već imam gotov film u glavi, što uopšte nije bilo tačno.
Portman: Ne, to samo pokazuje koliko mi je ideja bila bliska.
A: Tu smo malo razgovarali i ja sam počeo da istražujem, jer ulazak u svet baleta je bio pravi izazov. Najčešće kada poželiš da napraviš film o nekom svetu, sva vrata se otvaraju i možeš da vidiš šta god poželiš. Ali baletski svet nije bio zainteresovan da se druži sa nama, tako da je trebalo puno vremena da se dođe do informacija. Onda je Natali rekla: „Požuri, ostariću i neću moći da igram balerinu!“ Ja sam joj rekao: „Natali, izgledaš odlično. Ne brini.“
Natali, zašto je ovo uloga iz Vaših snova?
P: Ja sam igrala do svoje dvanaeste, i kao i svakoj devojčici bila je to najlepša umetnost. Ekspresija bez reči. Oduvek sam želela da igram u filmu povezanim sa plesom, ali ovo je vrlo zahtevan karakter, zapravo dva karaktera. I rad sa Darenom, režiserom za koga bih sve uradila. Ovo je nešto što me u potpunosti uzbuđivalo.
Daren, Vi u „Crnom labudu“ govorite iz ženske perspektive, dok u „Rvaču“ iz muške.
A: Ne mislim da postoje te razlike. Ne razmišljam tako. Ljudi su ljudi i ako su njihova osećanja iskrena, ona se mogu preneti. Nebitno je da li ste pedesetogodišnjak na zalasku karijere ili ambiciozna balerina od dvadeset. Ako prikazujete nešto stvarno i iskreno, publika to prepozna. Zato gledaju film o sedmogodišnjoj devojčici u Iranu ili besmrtnom surepheroju u Americi. Nebitno je sve dok su likovi jaki.
Da li Vi ikada manipulišete kao umetnički direktor iz filma?
A: Voleo bih da mogu da manipulišem kao Tomas Liroj iz filma. Ja sam previše direktan, ali ja sam zastrašen od glumaca sa A liste. A Natali je prva sa kojom sam radio. Svi ostali su pitali: „Šta želite od mene? Koliko dugo? Za koliko para? I otišli. Izgubio sam mnogo filmskih zvezda. Manipulator bi rekao: „Oh, neće biti teško, dođite da se zabavimo.“
Natali, kako si se transformisala za ovu ulogu?
P: To je bio veliki izazov, i imala sam ogromnu podršku. Svi nastavnici, koreografi, reditelj pre svega su me oblikovali i gurali na tom putu. Počela sam od osnovnih baletskih pokreta, dva sata dnevno prvih šest meseci. Narednih šest meseci, po pet sati dnevno. Dodali smo i plivanje. Zatim, dva meseca po osam sati dnevno. Fizička disciplina mi je pomogla da savladam emocionalnu stranu lika. Život baletskog igrača je sličan monaškom životu. Oni ne piju, ne izlaze uveče, ne jedu, i konstantno izlažu telo bolu.
Da li ste posebno trenirali za belog i crnog labuda?
P: Koreografije su različite. Imala sam neverovatnog trenera, Georginu Parkinson, koja je radila sa mnom od položaja prstiju, do pokreta očiju uz različite pokrete. To je baletska gluma.
Šta je bio Vaš prvi obrok nakon završetka snimanja?
P: To je bila pasta. Za doručak, ručak, večeru.
A: Neverovatno koliko je toga bilo teško dok ga nismo snimili. Nije bilo dovoljno para, pa smo ga prekidali. Tek sam nedavno saznao da je Natali dobila grdnju od svog menadžera jer je tri nedelje, u pauzama snimanja, jela samo šargarepu. Ona je najviše stradala.
Kako su „Crvene cipele“ uticale na Vas i na pravljenje Crnog labuda”?
A: Čuo sam za taj film, ali ga nisam gledao. A onda je Skorsez uradio restauraciju pre nekoliko godina i ja sam bio u fazonu: “Znaš šta, bolje da ga pogledam.” I to je masterpis, neverovatno delo. I vidim da ima sličnosti u priči, ali ja mislim da je to zbog baleta i karaktera i priče koja se bazira na baletskom životu. Ali nisam pokušavao da mi on bude vodilja. A i zato što je on masterpis. Baletske sekvence su toliko ispred vremena.
Kako je bilo nositi baletske cipelice?
P: Baletske cipele su pravo mučenje. Balerine se naviknu, ali za mene je to bilo novo iskustvo.
Da li Vam je studiranje psihologije na Harvardu pomoglo za ovaj lik?
P: Ono što sam naučila u školi retko mogu da primenim u životu. Ovde sam to uspela, jer se radi o opsesivno-kompulsivnom poremećaju ponašanja. Češanje, anoreksija, bulimija su oblici OKP.
Natali, kako nalaziš balans kad se ubacuješ u ulogu i kad se izvlačiš iz nje?
P: Čim završim scenu, ja sam opet ja. Nisam od onih koji želi i dalje da budu lik. Ovog puta sam se mnogo više davala da uđem u lik, ali sam se odmah vraćala svom životu. Ja nisam perfekcionista, ali volim disciplinu. I poslušna sam. Važno je biti ljubazan prema svima sa kojima sarađujete. I biti fokusiran na rad.
A: Ja sam istraživao neke metode glume, ali to je gomila gluposti. Mislim da samo treba biti spreman kad kamera krene. Naravno, ako su naporne scene, želite da zadržite energiju između tejkova, naročito kad se stalno viče: „Seci! Seci!“
Kako je bilo raditi sa Barbarom Herši kao tvojom majkom?
P: Daren je uradio odličnu stvar što je ubacio da mi Barbara piše pisma, tj. Erika Nini, jer u prvog delu filma Nina treba da oseti podršku. Barbara je pisala divna pisma, koja su dočarala njihovu ljubav, povezanost.
A: Ja nisam čitao pisma, mislio sam da to treba da bude između njih dve.
Daren, kako se odvijalo snimanje?
A: Mislim onako, kako smo hteli da ispričamo priču. Snimanje iz ruke, koje sam primenio u „Rvaču“ ovde je bilo mnogo rizičnije, jer nikad nisam video saspens sniman iz ruke i nisam znao da li to uopšte može. Za vreme napetih scena svi su se čudili kako Natali izdržava da se ne okrene od kamere i poviče: „Upomoć!“ Ovim smo postigli da prva trećina filma bude potpuno drugačija od poslednjih pola sata. U principu, u početku izgleda kao dokumentarac dok ne poludi.
Da li ste se poigravali sa žanrovskim pravilima?
A: Nisam baš žanrovski tip. Ovo je moj najbolji pokušaj u okviru žanra. Publika je vrlo sofisticirana. Dokle dok je zabavno, u redu je. Ali i pored toliko medija i sadržaja, ljudi su gladni pravih stvari. To je ono što sam pokušao da uradim. Da im dam nešto o čemu će pričati, misliti.
Šta mislite kako će baletski igrači reagovati na ovakav prikaz njihove umetnosti?
A: Mislim da će biti zahvalni što konačno postoji film o baletu kao ozbiljnoj umetnosti, a ne samo epizodi za ljubavnu aferu. Ako analizirate balete kao što su „Labudovo jezero“, „Romeo i Julija“, „Uspavana lepotica“, oni su neverovatno mračni. Uvek postoje ljudi koji će negodovati, ali većina igrača sa kojima sam se susreo su rekli: „Konačno, imamo pravi film o baletu!“
Natali, kako se osećate zbog priča o Oskaru za film i za Vašu ulogu?
P: Najbolja stvar je da ljudi reaguju na film u koji uložite celo svoje biće. Ako je publika uzbuđena, pomerena i zabavljena, to izuzetno laska. To je velika čast.
Prevod: Marina Milićević
Нема коментара:
Постави коментар