петак, 11. јануар 2013.

Most (Broen) - dansko-švedski krimi noar


Nordijski hladno, beskompromisno, kompleksno i uzbudljivo napisano.  Sirovo, ali srčano. Serija Most. Dansko-švedski krimi noar. Na mostu koji povezuje Kopenhagen i Malme desio se neobičan zločin.



Priča počinje na Eresundskom mostu (Øresundsbron) koji povezuje Malme i Kopenhagen. Na njemu je pronadjen leš političarke iz Švedske, ali donji deo tela pripada prostitutki iz Danske. Dva polu-leša, dve zemlje, dva detektiva koja moraju zajedno da rade.

Posle skandinavskog dizajna, belo ofarbanih enterijera, bespolnih dečijih priča, iz ovih zemalja nam stižu najbolji krimići. Posle Valandera, Killinga, Larssona, detektivke Lund dobili smo još dva kultna lika: Sagu (Sofi Helin) i Martina (Kim Bodnia).



 

U prvoj sezoni traži se ubica koji kroz dugo planirana ubistva hoće da pokaže kako se zakon ne odnosi isto prema svima. Kad nestane političarka, plave sirene trube po čitavom gradu, kod se ubistvo prostitutke i beskućnika brzo zataška. U medijima ga nazivaju teroristom koji traga za istinom.

 

Saga je komična u svojim postupcima i izjavama. Profesionalna i odgovorna, visprena u svojim zaključcima, ali s druge strane autistična, bukvalna, bez smisla za humor, empatije i bilo kakvih emocija. Kao da ima Aspergerov sindrom. Uvek u kožnim pantalonama ne ume da uteši ženu koja je pita da li će njena ćerka preživeti i u baru kupi prvog tipa za seks. Lik je nešto između Lizbet Salander i Keri (Claire Danes iz Homeland).



 

Martin, sa bradom od tri dana i strastveni pušač, je otac petoro dece iz tri braka, i kome posle vazektomije žena kaže da je trudna. Emotivan, spreman i da prekrši zakon u zemlji koja to ne oprašta, Martin i njegova porodica postaju u poslednjim epizodama jako značajni. Globalni razlozi masovnog ubice se svode na lične, privatne, što čini da serija malo opadne u poslednje dve episode.

 

Iz zemalja gde gotovo da i nema beskućnika (jedna od detektivki to i kaže: “Zašto nam ih diraju, ionako ih imamo premalo”), gde nije bilo ni adekvatnih zakona za masovne ubice, iz zemalja  gde su svi stilizovani i kvarcovani stižu nam najbolje krimi serije. Moja prijateljica, koja je pokušala da živi u Norveškoj, posle tragičnog događaja i Brejvikovih napada, rekla je  da je to ne čudi. “Tamo sam se osećala stalno kao u Twin Peaksu”.

Jasno je da je svetli svet Skandinavije samo projekcija. I da je realnost da najgori mogući način prevazišla fikciju. Verovatno jer je projekcija bila previše lepa.

 

 

 

 



  

уторак, 20. март 2012.

Željko Obrenović - Talog - recenzija







Sa ranama nikad nisam umela


Mnogi su pomislili da je Srpski psiho bio one hit wonder, a kako je vreme prolazilo a novi roman se nije pojavljivao, delovalo je da su u pravu. Međutim, sad kad je Talog napokon pred našim očima, čini se da bi ponovo trebalo preispitati to stanovište.

U situacijama kada se između dva književna dela javi pauza od nekoliko godina, nameću nam se dva obrazloženja: autorska blokada i perfekcionizam. U prvom slučaju, autor ne zna šta da piše, a u drugom želi da to što piše izgleda što je moguće bolje i ne može tako lako da se odvoji od svog dela.

Talog nam, na svu sreću, svakom svojom stranom, svakim pasusom i svakom rečenicom govori da je posredi ovo drugo.

Iako radnja kreće gotovo in medias res i do poslednje stranice teče bez ijedne reči viška, ne bi trebalo očekivati samo sumanutu i vratolomnu rolerkoster vožnju, a da to bude moguće zaslužna je upravo glavna protagonistkinja Taloga, Jovana, oštećena, problematična, nestalna, sklona samopovređivanju, preispitivanju i pogrešnim odlukama. (Nisam znala šta hoću. Zašto uvek znam šta radim, a ne znam šta hoću? Jednog trena nikoga nisam trpela, narednog nisam mogla sama. Šta to sve žene – i bez problema kao što su moji – čini tako nestalnim? Zašto barem za jednu čvrstu stvar ne mogu da se uhvatim svom snagom?)

Jovana uvek zna šta radi, pa čak iako se zbog svojih postupaka kasnije kaje. Iako autor u Talogu koristi osnove noara kao žanra, on se tim pravilima i konvencijama poigrava, jer mu to nekonvencionalna protagonistkinja omogućava. Ona nije policajac, niti detektiv: (A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?); ili: (Ko sam ja? Naprsla riba sa abece­dom psihosomatskih poremećaja, koja juri za senama mrtvog dečka?). Jovana želi da pronađe ubice svog verenika i spremna je da do njih dođe ne birajući način niti sredstva, iako će je put često odvoditi u sunovrat i otvarati rane od kojih je za neke i sama kriva, ona će nastaviti dalje.  

Kao što je Jovana kao glavna protagonistkinja već na prvim stranicama i u uvodnim poglavljima jasno i čvrsto postavljena, a svakom novom stranicom i svakim novim pojavljivanjem još više dograđena i čvršće uspostavljena, tako je i sama priča utemeljena još pre prve strane, u bliskoj prošlosti koja nekolicini junaka ne da mira i neće ih ostaviti sve dok se na neki od mogućih načina ne obračunaju sa njom. A kao što se likovi postepeno razvijaju i unapređuju, tako se i pripovest širi i grana. Najpre započinje istragom među sitnim dilerima (Možda nisam završila kriminalistiku, ali znala sam od koga je Andrej završavao robu, sa kim bi trebalo da popričam i gde mogu da ga nađem.), da bi kasnije čitaoca uvela u zavere, mračne tajne i ritualna ubistva koja se protežu i do nekoliko decenija unatrag.

Srbija i Beograd koji predstavljaju pozornicu događaja koje Talog obrađuje podjednako su realistični i ubedljivi i svojim realizmom i svojom stilizacijom. Čitalac je gotovo primoran da svaku lokaciju doživi baš onakvu kakva ona jeste, a te lokacije nisu mesta na kojima se kreću pripadnici visokog društva. Prljavi prolazi Zelenog venca (Podzemni prolaz na Zelenjaku, ulepljeni pločnik. Cigani sa gaćama i baterijama na karton­skim tezgama. Budilnik koji je zvrndao sa tezge, razarao mi je mozak. Bogalj u maskirnoj uniformi sa markicama za prevoz u šaci.), zadimljeni kafići sa sumnjivom klijentelom (Unutra: nekoliko stolova za ručavanje, sa kariranim zeleno-žutim stolnjacima, šank. Po ćoškovima: dva-tri oronula čoveka sa cigare­tama, pivom, odsutnim pogledima i problemima kod kuće.)...

Jovana kao glavna protagonistkinja je svakako incident u domaćoj književnosti čija istorija ne pamti previše jakih i nosećih ženskih likova. Sem Stankovićevog doprinosa u vidu Sofke i Koštane, čini se da se knjiga svodi na dva slova. I po tome je vrednost Taloga uvišestručena. Kao da već nije dovoljno protivrečna, razlomljena i rastrzana sama sobom, kompleksni odnos zasnovan je na griži savesti, požudi i potrebi – nje i drugog glavnog protagoniste čini da stvari budu još složenije. (Uzdahnula sam, promišljajući o tome što nameravam da uradim. Da li je to OK? Da li samo tražim rasterećenje, kao sa alkoholom?); ili: (...da li je ovo greška: posledica postraumatskog stresa, osećanja prema Borku kao spasiocu ili... I, naravno, griža savesti bila je tu.). Sve to što oni jedno drugome daju i sve to što jedno od drugoga uzimaju možda će ih zadovoljiti u tom trenutku, ali će na duže staze (pri tom treba imati u vidu da su u Talogu i najduže staze jako kratke) samo uvećati grižu savesti, autodestruktivnost i kajanje. Njihova veza je na prvi pogled isključivo fizička, ali neće puno proći i mi ćemo je posmatrati kako se razvija, sazreva i mutira. Iako nikada nije čista, jer to nikako ne može biti, i iako je neprestano pod teretom prošlosti, ona je jedino što oni imaju i zato je poput junaka Dostojevskog spremno prihvate, prigrle i ne puštaju.

Likovi u Talogu nisu crno-beli. Svi, i oni koje smo rešeni da posmatramo kao pozitivce ili uz koje ako ništa drugo stojimo, daleko su od klasičnog poimanja pozitivaca. Svi oni su barem u prošlosti počinili greške ili krive poteze koji su ih deklarisali na drugu stranu, a i njihova delanja u sadašnjem trenutku su često u najmanju ruku diskutabilna, prelomljena kroz iskrivljenu prizmu stvarnosti, gledana kroz koju deluju kao ispravna i jedina moguća. (Svaki napor da ispravim stvari povređivao je neko­ga do koga mi je stalo. Svaka akcija povređivala je ljude oko mene i uvećavala osećaj krivice. A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?)

Čak i na onim stranicama od kojih bi se očekivalo da nude sigurna mesta, primera radi kad Jovana odlazi kod svojih roditelja u porodičnu kuću bežeći od (oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.), suočavamo se sa činjenicom da u Talogu sigurnih mesta nema, da je i njena porodica, unekoliko tipično srpska, nesavršena, takođe pod kolosalnim teretom prošlosti koji je davno ugušio nadu za boljitkom. Jovana se ovde na neki način gotovo identifikuje sa antagonistom (Neko bi pomislio da je Gabrijelova porodica uvrnuta. To što je Veljko rekao, nečista krv... S druge strane, šta je to, u osnovi, Gabrije­lovu porodičnu priču činilo različitom od moje?). U Talogu prošlost nije samo nešto od čega je čovek sazdan, nešto što ga je obeležilo i na neki način odredilo. U Talogu prošlost progoni junake i što je još užasnije – kao da se ponavlja. Tako će Jovana u jednom monologu sa svojim drugim ja reći: (...zar ti se ne čini da nevini najčešće stradaju?... Nego, znaš onu izreku „istorija se ponavlja“? U tvom slučaju kao da je postala malo banalna?) ili drugi put: (Andrejev najveći strah bio je gubitak. Nije potrebno previše froj­dovanja da se shvati: najviše sam strahovala od tajni... A sad, kao da su svi nešto krili. I kao da se sve to što su krili ticalo mene.)

Pisanje u Talogu je svedeno, stil sirov, reči birane. Kako u naraciji, tako i u dijalozima, autor izvlači maksimum napetosti iz minimuma reči. Ponekad se čitave konstrukcije ponavljaju doslovno, ali ne u znaku autorepeticije, već kao znak konzistentnosti. Na jednom mestu će Jovana u okviru istog pasusa nekoliko puta ponoviti rečenicu (Pušila sam i grizla obraz.), dok je između tok svesti. I čitalac će osetiti sav njen užas i ugledati, kako ona sama za sebe kaže na drugom mestu: (Paravan za bol koji je počeo da izbija napolje.)

Jovana je poluživi leš koji jedino još adrenalin drži na nogama. Samopovređivanje, odbijanje hrane, s jedne strane su očiti primeri poremećaja psihosomatske vrste (Mogla sam jedino da pustim dželate da obave posao ili da se opirem i učinim da rane bole još više. A sa ranama nikad nisam umela.), ali su s druge strane i njena potreba da se trgne, da održi fokus i koncentraciju. (Pri pomisli da se opet mučim pokušavajući da progutam džank fud – odabrala sam da gladujem. Još malo, mogla sam toliko da izdržim. Morala sam. Još samo malo.)

Svakako, ne bi valjalo zaboraviti ni saundtrek čiji odabir provejava stranicama Taloga. Za razliku od Srpskog psiha, recimo, gde se činilo da jednostrana muzička podloga nema drugu ulogu do da pokaže ili čak nametne ukus naratora, izgleda da je u Talogu saundtrek upotrebljen znatno zrelije, te ima funkciju karakterisanja likova – jer gotovo svi u prostranoj galeriji likova koje Talog nudi slušaju različite vrste muzike – saundtrek zatim ima ulogu i da dočara atmosferu, recimo, vožnje taksijem (Glavobolja od vina, a nigde aspirina. Sinoć bila sam sa tobom pijana...); ili opet ponekad je to jednostavno muzika čiji se tonovi probijaju kroz tanke zidove zgrade u kojoj protagonistkinja obitava (I push my fingers into my eyes. It’s the thing that slowly stops the ache...) i koji savršeno oslikavaju psihičko stanje u kom se Jovana nalazi, a drugi put je tu i album davno zaboravljen u CD-plejeru (You’re just an empthy cage, girl, if you kill the bird.), koji ima istu funkciju.

Sve u svemu, iako to možda neveliki broj stranica ne ukazuje, čini se da stojimo pred kapitalnim delom koje predstavlja trijumf kompresije, konciznosti i umeća. Stiče se utisak da autor u Talogu ništa nije prepustio slučaju, a samim time će čitalac svakim novim iščitavanjem teksta biti višestruko nagrađen, pošto će primetiti gomilu finih detalja koji iako možda nisu od krucijalnog značaja za osnovu priče, opet nisu tu slučajno, niti bez uloge.

Ako je neophodno da se povlače paralele i navode reference, može se pomenuti Crna Dalija, Palahnjuk, zatim vudialenovska opsesija dijalogom, senzibilitet jedne Džilijen Flin ili pak ubojitost filma Nema zemlje za starce, pa čak i Finčerova Devojka sa tetovažom zmaja. Ali, već na prvih nekoliko stranica, čitalac će se suočiti sa činjenicom da je pred njim delo koje pleni svežinom i originalnošću i da je svaki pokušaj povlačenja paralela bilo koje vrste izlišan i veštački.

Pitanje koje se na kraju neizostavno postavlja – kad je o romanu izrečeno sve što je moguće a da se kod čitaoca ne ugrozi faktor iznenađenja – je pitanje moguće filmske adaptacije. Sinematičnost Taloga otvara čitav niz novih pitanja i zavređuje jedan sasvim drugi tekst, no ipak bi valjalo dodati da su situacije, mizanscen i dijalozi razrađeni do te mere da se ne zna kome bi pripao lakši posao: scenaristi ili režiseru. Međutim, čini se da je Talog svoju priču ispripovedao precizno do tih granica da bi, opet, kako to obično biva kad su u pitanju adaptacije uspešnih romana, većina publike verovatno rekla: Knjiga je bolja.






недеља, 15. јануар 2012.

Devojka sa tetovažom zmaja - Runi Mara




Runi Mara (Rooney Mara) je senzacija novog filma Dejvida Finčera Devojka sa tetovažom zmaja. U intervjuu priča o glumačkim ograničenjima, scenama nasilja i tetoviranim bradavicama.

Za ulogu Lizbet Salander su u redu stajale  holivudske zvezde poput Skarlet Johanson (Scarlett Johansson), Natali Portman (Natalie Portman), Kire Najtli (Keira Knightley). Vi ste ih sve potisnuli. Kako se osećate zbog toga?

Mara: Dobro. Ja sam želela ulogu po svaku cenu. Dobila sam je. To je bila isključivo odluka režisera Finčera. I  nije bila laka. Nedeljama sam iznova i iznova išla na kastinge. Ponekad bih ga pitala: Šta sam loše uradila?“ On bi na to: „ Samo nastavi!“ Nakon što mi dao ulogu bivše devojke Marka Cukenberga u filmu Socijalna mreža, koja je  društvena i elokventna, dugo nije mogao da zamisli  da mogu da budem i škrta na rečima i  introvertna kao što je Lizbet.
Od sjajne all american girl sa svetlim pramenovima do autistične pankerke sa crnom čirokanom je prilično dugačak put – ili ne?
Mara: Ali ja sam glumica. Mogu da se transformišem, pretvaram. Iako potičem iz dobro stojeće i zaštićene porodice, mogla sam da se identifikujem sa Lizbet. Bliski su mi njen osećaj za pravdu  i njena beskompromisnost.
Uloga Lizbet je u seksualnom konteksu vrlo slobodno napisana. Za američke standarde naročito. Strahujete li  za posledice?
MARA: Ne. Dejvid me je upozorio da bi ova uloga mogla potpuno da promeni moj život glumice– i to ne samo u pozitivnom smislu. Ali to za mene nije problem. Smatram da je iživljena seksualnost vrlo važna u životu svakog čoveka. Osim toga, nisam sramežljiva.
Prvobitni, vrlo provokativni poster za film, gde Vam se vidi pirsing na bradavicama je brzo povučen...
Mara:... ali ne mojom voljom. Ali moj agent je bio srećan zbog toga. To je bila zajednička odluka Finčera i filmskog studija.
Vrlo temeljno ste se pripremali za ulogu. Šta je bilo teže: probušiti bradavice ili sresti se sa autizmom?
Mara: Pirsinzi su bili jednostavni: dva prsta viskija i gotovo. Sve ostalo je bio težak rad. Uloga me je fizički potpuno promenila. Morala sam da izgledam ekstremno mršavo i da takva i  ostanem. Da budem vrlo bleda. To je značilo: nema čokolade u pauzama između snimanja, nema sunčevih zraka.  Osim toga, na snimanju u Švedskoj je bila ljuta zima. Morali smo da prekidamo snimanje nekoliko puta, jer sam se tresla ko prut od hladnoće.
Jeste i kao tinejdžerka želeli da budete glumica?
Mara:  Ne, nikako.  Ја sam čak počela da studiram psihologiju, ali onda me je moja starija sestra koja je glumica slučajno uvukla u film.
Imate li uzore?
Mara: Ne. Autentičnost mi je važna. Naravno da sam gledala originalnu verziju  Devojke sa tetovažom zmaja dok sam se pripremala za ulogu. I moram da kažem da je Noomi Rapacela izvrsna. Ali  ubeđena sam da će moja verzija Lizbet  doneti nešto  potpuno novo i neviđeno.
Šta Vam je prolazilo kroz glavu kada ste u scenariju videli: danas: analno zlostavljanje.
Mara: Baš ništa. Na tako nešto se sigurno ne možeš pripremiti. Na snimanju uvek  ima nešto što mora spontano da se odradi. Jedino što pomaže je poverenje u režisera, partnera, u scenario. A njega je bilo. I verovatno će zvučati smešno: moj pirsing i tatu, koji nisu pravi, su mi pomogli da se opustim prilikom snimanja scena seksa. Lizbet je bila naga, ne ja.

Od malih uloga u filmovima Noć u ulici brestova i Friends with Benefits do blokbastera. I sve to za samo dvadeset i četiri meseca. Je l Vam bilo prebrzo?

 

Mara: Ja gledam opušteno na to. Ne histerišem. Videćemo šta će da bude kad prođe uzbuđenje oko Devojke sa tetovažom zmaja . Videćemo da li će se snimati i nastavci.

 

Šta kaže Vaš dečko Čarli Mekdauel (sin Malkolma Mekdauela) na vaš uspon u karijeri?

 

Mara: Raduje se. On je takođe režiser. Duža neviđenja tokom snimanja su bila izozov za našu vezu. Ali uspeli smo to da izdržimo. Skoro smo se uselili u našu kuću na Beverli Hilsu.

 

Za kraj nam još otkrijte kako ste ubedili Dejvida Finčera da ste Vi prava osoba za  ulogu Lizbet Salander.

 Mara: To je bio, kao što sam   već rekla, dug i  iscrpljujući proces.  Dejvidu se vrlo dopalo kako se krećem, poput mačke, kako je rekao. I to što sam bila spremna sve da rizikujem.. Jednog dana sam mu rekla: „Lizbet nema ožiljke. Ona ima stigme.“ Možda je i to odlučilo.  


уторак, 15. новембар 2011.


Neoborivi zakoni u filmskoj produkciji:
Svaki policijski zadatak vodi  najmanje jednom u striptiz bar.


Sve kese iz kupovine sadrže najmanje jedan francuski hleb.
Svako može da prizemi avion.
Karmin, jarko crveni, nikada nije zamrljan i ne skida se čak ni u vodi. 

Ako zatreba municije, uvek  se vadi iz rukava.


Ajfelova kula se vidi sa svakog prozora u Parizu.


Muškarac ni ne trepne dok dobija batine, ali ga boli dok mu žena pokušava zbrinuti ranu.

недеља, 16. октобар 2011.

Lulu sreće Lou Reeda i Metallicu


Lou Reed i najveći metal bend na svetu su se ujedinjili zbog komponovanja avangardno-teatralnog saundtreka za LULU. Njihov cilj je glasio: ispuniti rok muziku intelektualnim sadržajima koji su već odomaćeni u filmovima i romanima. Bez sumnje su to ovim albumom i uspeli. A slušaocima se ovo čini  više nego teško za slušanje.


.
Osnovni tenor je tipično Reedov. Inspiraciju je našao u delu Franka Wedekinda, nemačkog dramskog pisca sa početka 20. veka, koji je svojim delima Erdgeist i Büchse der Pandora izazivao mnogo pažnje i društvenih reakcija. Glavni lik je Lulu, mlada žena čije je seksualne strasti Wedekind bez ustezanja sočno opisao da bi da kraju bila žtrva Džeka Trboseka. Kombinacija sirovog krvoprolića i tubornog seksa poslužila je kao osnova za deset pesama, koje je Reed nekada  u SADu komponovao za pozorište. Sada je to osveženo Metallicom,  prvobitnom snagom i improvizacijom.



Pri slušanju se stiče sledeći utisak: besan čovek preglasno priča  o neprijateljskom gruvu koji nikako da se završi jer niko nema petlju da kaže muzičarima kada je kraj. Ko se ne osloni na koncept, tekstovi će mu zvučati prilično banalno: Spermless like a girl, viče Reed konstantno održavajući frustraciju i u Cheat on me baca rime koje deluju vrlo amaterski: I have a passionate heart, It can tear us apart.



Neophodnu porciju slobode daju neobuzdani džemovi Metalike, fidbek orgije i inkluzivni vrišteći tonovi. Menjaju se od Sabbath Drönena(The View, Dragon) preko intenzivnog muddy treš metala do dvadesetminutnog  landž kraja (Junior Jack). Ovakvo finale bi moglo da se posmatra kao deo potpuno drugog albuma.  Poslednjih deset minuta je potpuno atonalno.
LULU nije morao da traje devedeset minuta. Ciljna grupa su prvenstveno Reedovi fanovi.  Uživaće u haosu i ceniti intenzivnost koju je unela Metallica. Fanovi Metallice će verovatno ignorisati LULU i i dalje slušati Master of Puppets.

субота, 15. октобар 2011.

luksuz popularnosti - anonimnost



Londonsko putovanje stopama Pink Floyda. Legendarni bend, koga već dugo nema -  ima nov album.
Ispred ulaznih vrata studija Abbey Road  londonskog studija stoji čuvar u uniformi sa detektorom za metal i strogim pogledom.
 Svako ko želi da prođe pored njega, pre nego što stupi u mračne, pomalo memljive prostorije studija, mora da odloži tašnu, telefon i Ipod i da ga od glave do pete provere detektorom kao na aerodromu. Bizarni šou koji sebi samo bend kao što je Pink Floyd može da dopusti. Bend, oko koga je i u ovom veku nadvučen veo tajne i histerije. Trebalo bi impresionirati predstavnike medija iz celog sveta, pokazati im na hiljade neobjavljenih snimaka koji skupljaju prašinu u arhivi, sada restaurirani kao deo  novog izdanja i  predstavljeni na tržištu  kao senzacionalno blago.

Predstavnici Abbey-Roada su u njihovu čast studio 3 nazvali “Dnevna soba Pink Floyda”. Tu se tajno održavao takozvani Listening Session: na tom mestu je bend pre više decenija svirao čuveni album Wish you were here. Odmah pored je studio dva u kom su snimali Beatlesi.
“Redovno smo se sretali na hodniku. Najpre mi pada na pamet  kada sam se jedne večeri ušunjao i zadivljeno osluškivao kako su pripremali pesmu Lovely Rita za album Sgt. Pepper’s”, priča Nik Mason i dodaje kako bi se na njihovim koncertima redovno pojavljivao Paul McCartny.
Mason je sedeo u foajeu preko puta studija tri na istrošenoj sofi, sipao je sebi šoljicu čaja i pratio na TVu prenos nekog teniskog meča sa Vimbldona, što ga čini još interesantnijim, kada po ko zna koji put dajemo informacije o Pink Floydu, bendu čiji je bubnjar bio i u koji je utisnuo svoj trag. “Nije nikada prošlo više od dvadeset i četiri sata, a da se nisam opterićivao grupom”, kaže on smejući se umorno. Šezdesetogodišnji Britanac priča tako strpljivo i prijateljski kao narator  neke bajke. Obučen u dizajniranu jaknu, plavu kariranu košulju i mokasine  nimalo ne izgleda kao rok star. Više kao neki običan lik koji svoj dan provodi u prirodi i ne voli da ga uznemiravaju.  On je jedini koji je od početka do kraja u bendu i uvek je bio najpristupačniji, pa važi za neku vrstu potparola grupe.



Mason, koji inače vreme provodi iznajmljujući i skupljajući oldtajmere, je na kratko dojurio do grada iz svog sela da promoviše trinaesti album Pink Floydovih klasika kao što su The Wall, Dark Side Of The Moon i Wish You Were Here, objavljenih između 1967. i 1994. koji i danas  muzičkoj industriji obezbeđuju milione.
Zašto Pink Floyd  je naslov kampanje koja kreće oko Božića. Zašto ovaj naslov? To Nick Mason baš i ne zna. Začudo sva tri preostala živa člana benda nisu imala ništa protiv. To je izuzetak, jer Pink Floyd ne važi samo za jedan od najuspešnijih bendova, već i za jedan od najnesložnijih. “Vrlo retko smo istog mišljenja i najčešće komuniciramo preko advokata ili u najhitnijim slučajevima mejlom, što smanjuje potencijalne nasilne konflikte”, kaže Mason osmehujući se.


Sredinom šezdesetih startovao je bend koji se već sedamdesetih ubraja u najuspešnije. Pink Floyd je prodao više od dvesta miliona albuma. Svoju finalnu turniju apsolvirali su 1994., poslednji regularni nastup imali su 2005. u okviru Live 8. I  njihova neverovatna popularnost ne jenjava ni dan danas. Oni su prisutni uprkos svim trendovima, hajpovima, krizama na tržištu.  Nijhov bestseler je Dark Side Of The Moon iz 1974., koji se prodao u pedeset miliona primeraka i dalje je na trećem mestu najbolje prodavanih albuma (posle Thrillera  i Back in Black). Statistike kažu da nedeljno preko trideset hiljada ovog albuma pređe preko trgovačkih kasa. A i u onlajn šopu izbor nude  neverovatan izbor. Pored uobičajenih majica, šoljica za kafu, kačketa, u ponudi su i papuče, upaljači, donji veš, markice, loptice, magneti za frižider. Priča se na oni zarađuju više novca od Beatlesa i Rollingstonesa.

Ime Pink Floyd je dragocen brend. Sinonim za muziku koja iznova i iznova utiče na publiku. Etabliranje pametnog koncepta bio je plan pri osnivanju benda studenata arhitekture i umetnosti (Roger Waters, Nick Mason, Rick Wright i Syd Barret) sa upper middle klase na Kembridžu.
Na slobodoumnoj  londonskoj sceni postali su poznati po psihodeliji. Od početka su bili upečatljivi po virtuoznom korišćenju svetlosnih efekata i filmskim projekcijama. „Njihov koncert bi u budućnosti mogao ovako da izgleda: bend dolazi na scenu samo da bi postavio uređaje, kojim će kontrolisati svoje instrumente daljinskim upravljačima i nestaje iza pojačala sa bine, da bi gledali fudbal ili igrali bilijar“, rekao je 1974. britanski novinar Nik Kent kada je davao izveštaj sa njihovog koncerta.


Četiri Britanca su kao pojedinci bili toliko neupadljivi da je na njihovoj prvoj turneji po SADu jedan od saradnika iz izdavačke kuće pitao ko je od njih u bendu. Kako se muzičari nisu pojavljivali na omotima albuma, usavršili su svoju medijsku nevidljivost. Zahvaljujući ovoj anonimnosti bend je preživeo dva ozbiljna povlačenja. Syda Barreta, harizmatičkog prvog šefa benda i tekstopisca je zbog problema sa drogom zamenio  njegov prijatelj Roger Waters. Tada je on preuzeo režiju. On je zaslužan kao autor i strateg za celokupni uspeh benda. I morao je da prizna da je bend i posle njegovog odlaska sredinom osamdesetih bio uspešan. On je hteo da zabrani svojim kolegama da koriste ime benda ali nije uspeo u tome. Napravio je toalet papir sa likom Davida Gilmoura i davao ovakve komentare za prepune nastupe svog bivšeg benda: „Pesme može da izvede svaki idiot uz pomoć moćne rasvete, letećih gumenih prasića i nabudženog zvuka. A publici će očigledno da bude svejedno.“
I bio je u pravu, ako sagledamo neverovatnu popularnost Pink Floyd-tribjuta kao što su Brit Floyd ili The Australian Pink Floyd Show koji pune hale širom sveta.


Na pitanje zašto su ljudi i dalje toliko zainteresovani za muziku Pink Floyda Nick Mason brzo odgovara: „Ko se upusti u našu muziku može da zamišlja šta god želi. Naravno da su i tekstovi važni i Roger je najčešće imao jasnu ideju  kako želi da njom komunicira. Ali već čitavu večnost mi ljudi prenose različite doživljaje pesama. Ludo je što su njihova tumačenja retko slična.“
Dark Side of The Moon je tinejdžerima kao Selindžerov Lovac u raži.  Mnogi poput Muse ili Radiohead, su pokupili ideje od njih.
Nakon početka sa psihodeličnim rokom, sedamdesete su obeležile harmonični zvukovi, meke sintisajzer melodije. Muzika idealna za eskapizam i sanjarenje. 1969.  ljudi širom sveta su na malim ekranima gledali slike sa meseca uz muziku Pink Floyda. Pink Floyd je uvek važio za album bend, za prave umetnike i bili su ravnodušni na pojedinačna izvođenja na radiju. Njihova muzika se mora sagledati kroz čitav album. Ne čudi što su dugo bili nedostupni da se skidaju sa online servisa. Ali njihova izdvačka kuća je imala drugačija očekivanja i spor je rešen sudski.  Mason sleže ramenima na ovo neshvatajući fenomen iTunesa: “Samo tri pesme sa Dark Side of Moon  je moguće preuzeti i mislim da je to strašno. Osnovna ideja naše muzike je potkopana. Naši albumi funkcionišu samo kao komad…Ali tako je!”
Isto tako je prilično spokojno odgovorao i na pitanje u vezi novog reizdanja.
“Ni to nije bila naša ideja, ali izdavač je predložio, mi nismo bili protiv, verovatno zato, jer fizički nosači zvuka više nemaju nikakvu ulogu i ovo je poslednja šansa da se zaradi novac. Zato ja ovde sedim i odgovaram na pitanja.”
Ono što on najviše voli kad je reč o posebnoj popularnosti Pink Floyda je luksuz anonimnosti. Kada je izašao iz studija do svog sportskog automobila da bi se ponovo vratio na svoje seosko imanje, najverovatnije ga niko nije prepoznao. Samo ponekad je razočaran svojom neprimetnošću. Na primer na dugačkim letovima.
 “Uvek se nadam da će me prepoznati na nekom letu, da bi dobio bolji smeštaj. Ali to se nikada nije desilo. Verovatno bi trebalo da napišem Pink Floyd umesto svog imena u pasošu. To bi bilo decentno ali efektno, kao što je i bend.” Nasmejao je i pojačao televizor.


субота, 08. октобар 2011.

Džez jednog neurotičara



Opijanja sa Hemingvejem, parti sa Skotom Ficdžeraldom – tu je još i očaravajuća Pikasova muza. Vudi Alenov novi film “Ponoć u Parizu” se dešava  delimično dvadesetih godina, čuje se naravno džez. Sada je izašao CD posvećen omiljenoj režiserovoj muzici.


Ljubitelji džeza su odmah prepoznali sopran saksofon, koji zvuči poput šalmaja, čak i ako je neko iza njih šuškao kokicama: to mora da je Sidni Behet, crni muzičar iz Nju Orleansa. Behet, koji je  harao u prvoj polovini prošlog veka, živeo je u Parizu i zvuke koje proizvodi mogu se čuti  u novom filmu Vudi Alena “Ponoć u Parizu”. Tu je i jedna Afroamerikanka koja je takođe živela u Parizu: Džozefina Beker peva uz pratnju salonskog orkestra “"La Conga Blicoti".
Muzika savršeno odgovara filmskoj priči. Američki turista se posredstvom vremenske mašine vrati u Paris  dvadesetih i tridesetih godina i sreće svoje idole – Ernesta Hemingveja, Pabla Pikasa, koji su tada na Senu tražili svoju sreću: Pariz je uvek bio grad sanjara.
U isto vreme kad i film izašao je i album sa muzikom iz Vudijevih dvadeset filmova, od Menhetna(1979)  do “Ponoći u Parizu”(2011). Tu su izvođenja Beni Gudmena, Đanga Renarta, Erala Garnera, Bilija Holideja, Djuka Elingtona , Sten Geca i mnogih drugih.
Alen je od detinjstva pasionirani fan džeza. Kao jedanaestogodišnjak je svirao saksofon, zatim prešao na klarinet, koji i danas svira u slobodno vreme. „ Da sam imao više talenta, verovatno bih postao muzičar, a ne režiser.”


Alen naglašava da voli sve stilove, ali svestan je da  pripada manjini koja prednost daje arhaičnim zvukovima iz Nju Orleansa. “Ljubitelji džeza, koji vole Nju Orleans zvuke su u osnovi isto što i fanovi klasike koji se dive gregorijanskim koralima." Ali on nije koristio ove zvuke za muzičko bojenje svog filma. “Ti zvukovi su prezahtevni, oni bi samo odbijali. Za bioskop bolje odgovaraju moderniji zvukovi, naprimer sving”, kaže Alen. Ovom pravcu odgovara većina od trideset i šest kompozicija sa novog albuma. Sving je tema Alenovog filma iz 1999.  "Sweet and Lowdown". Glavni lik je gitarista koji se napija i besramno iskorišćava svoje saradnike. Respekt ima samo prema Đangu Renartu. On svira svoj instrument isto tako dobro, ali kad se Renart nađe u publici, on beži u panici sa bine. Šon Pen je čudesno otelotvorio mačo muzičara. Pojavljuje se i džez gitarista Hauard Alden, a muziku je komponovao Dik Hjumen. U tragikomičnu priču ubačeni su i intervjui sa svedocima sving ere.
Originalna muzika iz ovog filma su izvođenja trubača Bani Berigana. Pod naslovom Karavan, izaći će i dupli CD sa filmskom muzikom.