Nemačka
dvadesetih je bila moderna i mlada. Berlin kao vodeća metropola puna
suprotnosti bila je mesto koje je fasciniralo čitav svet. „Ovaj tajni Berlin je
mesto sećanja i refleksija."
Kinematografija je dvadesetih
godina još uvek bila mlada umetnost, a Nemačka je bila njen centar. Nikada
posle toga Nemački film nije bio toliko dobar. Nemoguće je pričati o horor
filmu, a ne pomenuti nemački ekspresionizam i romantizam, strašnu senku vampira
u Murnaovom Nosferatu dok se
približava sledećoj žrtvi ili ogromnu figuru Emila Janinga kao Mefista u
Murnauovom Faustu, dok baca mračan
pogled preko ramena. Nemoguće je pričati o neo noaru, filmovima naučne
fantastike, diviti se Istrebljivaču,
a ne reći da je sve počeo Fric Lang u Metropolisu,
u futurističkom podzemlju. Nemoguće je pričati o prelepim ženama, a ne pomenuti
Marlenu Ditrih ili njene zgodne noge dok peva na bini noćnog kluba u Plavom anđelu Jozefa fon Šternberga. A
mnogo pre Godara u stilu nove stvarnosti nastao je Ljudi u podne. Ne smem da ne pomenem sjajna književna dela iz ove
epohe koja su dosta kasnije ekranizovana, a koja su sinonim za epohu: Erih
Kestnerov Fabijan i Alfred Deblinov Berlin Aleksandarplac. Upravo ovi romani
i filmovi su me inspirisali da se vratim u epohu i istražim film Vajmarske republike u potpunosti. Takođe serija Berlin Vavilon koja već svojim nazivom asocira na tužan kraj i mnoga
lica Vajmarke republike kao i knjiga Iris
Berlina, putopisni esej Miloša Crnjanskog upravo iz ovog perioda u kom on
kaže: „Pola Nemačke je takva da bi se o njoj
mogli pisati samo romani, a druga pola takva da je može prikazati samo film..."
nastaviće se...
