понедељак, 16. август 2010.

Džejms Elroj

James Ellroy kao krimi pisac beskompromisno i čvrsto piše hronike mračnih strana, koje utroba Amerike odbaci. Jer stvarni život je uzbudljiviji od trilera i u njemu ima mnogo više kriminala.
Viši je nego što sam očekivao. Sigurno oko 1,90 m. Još nešto: izgleda kao telohranitelj. Njegova pojava zastrašuje. Čista suprotnost krotkom. Uzimajući u obzir otrov koji se izliva iz njegovog pera, sav bes i inat, do tančina opisane scene nasilja i sakaćenja, svako bi se uplašio čak i od besnog kepeca. Ali sada? Ostao sam bez reči. Džejms Elroj, koji je ranije pozirao sa svojim terijerom, žestoko nastupao u marketingškim kampanjama. Može li se čovek osetiti slabijim? Veličina tela vlasnika ukazuje na to kakva je tek mašina za ubijanje bio njegov pas Barko.
Druga stvar koja se primećuje ne bi trebalo da iznenadi zaklete fanove Elrojevih ultra-noir romana. Odgovori su mu odsečni, kratki i oštri. Opet suprotno od krotkog. Nije neprijatan, ali jasno naglašava koliko mrzi da ga prekidaju dok govori. Ukoliko je drugačijeg mišljenja, izražava se jednosložno. Ponekad detaljnije i sa više od dva slova. U takvim slučajevima, kao na primer za Oliver Stounovu zaveru u “JFK”-u, mlati glavom i kaže, kao da postoji samo jedna istina: “Bullshit.”
Oštre reči su Elrojev posao. Nakon godina mizernih poslova i bavljenja sitnim kriminalom, nakon više od trideset kratkih poseta zatvoru, 1975. je prestao da pije, a 1977. da koristi droge. Nešto kasnije, u tridesetprvoj uzima olovku i, prema legendi, u posiveloj hotelskoj sobi, piše svoj prvi roman “Braunov rekvijum”. Kao sitni kriminalac ne bih daleko dogurao. Bio sam previše uplašen. Ali postojao je drugi razlog zbog kog sam promenio život. Želeo sam žene. Ne samo da masturbiram misleći na njih, već da ih zaista imam.“ Da bi preživeo radio je kao pomoćnik na golf terenima, posmatrao novopečene bogataše i lepotane kako se igraju debeli i moćni. Bio je među alkoholičarima i narkomanima koji su sakupljali loptice po žbunju na golf terenima, a nakon posla kovali planove.
Tek posle petog romana postao je pisac sa punim radnim vremenom. Iznova i iznova razbija zakone. Zakone tržišta. Zapažen je kao sitan krimi-pisac sa “Lojd Hopkings” trilogijom ( „Besause the night”, „Krv na mesecu”, „Brežuljak samoubica”), zatim se od žanra okrenuo brzim, akciono određenim šokerima i ostao dosledan tome. Radnja, likovi i karakteri „L. A. kvarteta” složeniji su od bilo čega predhodnog. „Crna dalija” je kontradiktoran, „Big Nowhere” nepredvidiv, „Poverljivo iz L. A.-a”  realističniji od svega do tada, a kadence u „White Jazz” proizilaze sa potpuno nove, jedinstvene klavijature. Nepravda, izdaja, pohlepa i psihotična borba za prevlast. Između navedenih motiva, likovi nestaju u grafičkom, detaljno opisanom nasilju. Samo tako. Nema ih. Priča mora drugačije da se odvija. Kao u stvarnom životu. Ni na šta ne možeš da se osloniš. Tradicionalni obrasci dobro-loše, crno-belo mešaju se sistematski i dosledno, tako da  žanru noir trilera ništa više ne treba dodati.
I Elroj je uspeo. I dalje označen kao krimi pisac, dobio je deposit od 600 000 dolara. Ipak mu nisu bili dovoljni leševi u podrumima Bel Era, laži koje je istresao iz tepiha Beverli Hilsa. Nije hteo da po trošnoj površini grada kopa prljavštinu iz prošlosti, nije hteo da izdaje huligane. Prebacio se na veliku pozornicu. Na politiku. Umesto krimića, slede tri istorijska romana. Iz današnje perspektive čini se dosledno. Ali 1995., u smislu karijere i samoprocene, kao ruski rulet. Potegnuo je obarač. Pustio. Klik. Onda još jednom. Ovog puta ne za egzekuciju, to je pisao u prvom delu, već za odjek kod kritike, koja je izdajnike žanra rado razapinjala na krst, tačnije rečeno pridošlice Elrojevog kalibra. Još četiri komore. Samo jedna je popunjena. Još jednom – odjek kod publike.
Jedva zamislivo. Sa “Američkim tabloidom” je sveobuhvatni pobednik. Sa preko 600 strana žanrovskog cross overa izabran je za roman godine od strane „Time“ magazina, tako se etablirao kao ozbiljno shvaćen igrač. Oskar za „Poverljivo iz L. A.-a“ i snažni marketinški štosovi učinili su ostalo. Još obimniji nastavak je uskoro propao na bestseler listama – sramotno deveto od jedanaest mesta. Kada je Americi samopouzdanje probijeno Boingom, i nacija se spremala za rat, mediji i tvorci javnog mnjenja zaboravili su i nisu imali vremena i prostora za eksperimente sa činjenicama i fikcijom. Naročito ne ako se u činjenicama radilo o tome koliko je FBI-u i CIA-i dobrodošla Kenedijeva smrt, koliko se proizvodio heroin u Vijetnamu, o složenosti tajnih aktivnosti sa Kju Kluks Klanom. „Tema „Američkog tabloida“ je više mit o Kenediju nego njegovo uništenje“, kaže Elroj sedeći i mogao bi tako, sa šoljicom kafe u ruci, proći kao gospodin. U „Cold Six Thousand“ reč je o posledicama. Svi konci se i dalje povlače. „Džek je smaknut, dobija novu frizuru koja mu potpuno odgovara“, lakonski priča o zbivanjima u Dalasu 22. 11. 1963. i prislanja kažiprst na slepoočnicu – beng!
Sve što liči na sentimentalnost odbojno mu je. S druge strane, piše svaki dan. Od osam ujutru, do jedan posle podne. Onda malo treniram, uveče opet radim.  Pisanje je ekvivalentno dobroj kondiciji, rečenice se kale.” Beskompromisno sprovodi samonametnuti režim. Ovaj režim može imati samo neko ko je odbacio nekoliko godina  života ili mu ih je neko uzeo.
Rođenom i odraslom u L. A., brzo mu je postalo jasno kako su se osećali doseljenici, kada su u potrazi za obećanom zemljom došli na zapadnu stranu zapadnog sveta. Još se mogu vratiti. Pacifik je blokiran  letovima. Holivudska fabrika mitova je rezultat toga i drugi izraštaji kao što su listovi “Hush, hush” i “Confidential”, koji dodir neba kompezuju blizinom zvezda i njihovim ljudskim manama. Kad neko u okviru takve industrije postane velik, majčino mleko se natopi cinizmom, jer na uglu Zapadne avenije i Beverli bulevara nije bilo ni traga od radničke klase, a nakon majčine smrti kod kuće čeka otac gubitnik. Poslušnost i rad su posledice Elrojeve beskompromisnosti.
Negovi opisi veze mafija-Kenedi su bez emocija; ogoljeno nasilje i ledeno hladna kalkulisanja oko političkih karijera šokiraju. Nefiltrirani dijalozi rasista, profesionalnih ubica, seksista – doduše niko ne poziva na barikade, realizam je i više nego jasan – ipak su me više puta naveli na pomisao da bi i sam Elroj mogao biti reakcionar-ljiga sa ozbiljnim stavom. Pitbul i brada iz prošlosti uklapaju se u ovu sliku.  Ipak imidž je deo njegovog dela. On suprotstavlja stare vrednosti, cinično, sa puno ironije i sarkazma.
Drugima prepušta da se gnušaju ludih ubica, i koncentriše se da razume ubice i njihove razloge. Pritom se ispod oklopa džina krije moralista. Baš kao i svaki mislilac koji se bavi pitanjima dobra i zla, zna da se dobro i zlo često nalaze veoma blizu jedno drugom u mislima i postupcima ljudi. I baš prljavština ti krimi svetovi, u kojima frontovi postaju jasni, čine ga značajnim piscem.
Kao deo sopstvenog scenarija, dugo je naglašavao da ga književnost ne interesuje: Rušdi, Tolstoj, Frojd i ostali kauboji. Radije bi gledao boks na TV-u. Ili slušao muziku. Betovenovu treću simfoniju. „Bitka kod Vitorije” je, takođe, pravo majstorsko delo kao i pola tuceta njegovih klavirskih sonata. Ako ovim nekoga ne bi dovoljno zbunio, nastavljao je da pljuje po rok en rolu, repu, bitu, i svim ritmovima koji asociraju na njegovo pisanje i kaže: „Volim život. Čudi me što ljudi misle da sam neki paćenik. Zato što nisam. Jedan sam od srećnijih ljudi koje znam. Ono što sam i o čemu pišem su nebo i zemlja. Samo sam fasciniran konceptom ljudi koji se probiju u vrtloge savremene istorije da bi bili isporučeni kao zavisnici. Politika je isto što i kriminal.“
Njegova alternativa, predlozi za bolji svet? „Poklanjam novac društvima za zaštitu životinja i sličnim organizacijama. Ali nemam pojma kako bi svet mogao biti bolji.“ U trilogiji ne treba tražiti konstruktivnu kritiku, već dekonstrukciju modernih mitova.“ „Američki tabloid“ počinje pet godina pre smrti prvog američkog TV-predsednika, a završava se minut ranije. „Cold Six Thousand nastavlja nakon atentata. Ali treći deo se bavi njegovom ličnošću. Pošto su se upleli mnogi konci, razvila se džinovska mreža, paukova mreža iz koje nema izlaza. I Elroj se upleo. Dešava se nešto veliko. U striptiz barovima, sobama za izdavanje, pri podjednako okrenutim blendama i neonskim svetlom. Distancirana blizina nalikuje bezbednoj strani sobe za ispitivanje. Posmatrano kao kroz staklo. Nasilje, mučenje, seks, ubistvo.
Elrojeva kamera nema zum. Nema stop. Šalje svest i slike za  javnu svest. Distorzije dela. Iskasapljene rečenice. Poslovi i računi starog Kenedija, poznati nelegalni poslovi Kubanaca u egzilu, razdori, sabotaže i intrige oko budžeta, protiv manjina. Otpadnici FBI-a, CIA u Vijetnamu. Onda dolaze nove priče i likovi. Aktivni su – takođe veoma šematizovani – rasisti svih boja. Kratke rečenice postaju još kraće.
Negacije čine glavnu rečenicu. I ništa više.
Kao što je Monro služila za vic u JFK – pojavljivanjem u među-poglavljima u prvom delu – Sinatra dolazi i odlazi sa mafijaških okupljanja. Tako se događaji i mesta dešavanja čine uverljivijim. Kao i televizija. Sonny Liston se rve, Muhamed Ali u pozadini, Jimmy Hoffa, svuda prisutni Howard Hughes i mnogi, mnogi drugi. Ipak, čini se da nešto fali: recimo Malkolm X, Che Guevarino okončanje. Previše sporedne radnje? Oni su žrtve Elrojevog uređivačkog noža, a ne onaj kog Elroj smatra najvećim Amerikancem veka – Dr. Martin Luther King.
Na pitanja o uspehu egzekucije svaki čitalac „Američkog tabloida“ morao je sam da odgovori. Ko je spreman da nastavi sa ruskim ruletom? Metak je stavljen. Da mu gurnemo pištolj usta ili na slepoočnicu?
Pun sumnje, Elroj je više nego jednom morao da se bori sa preostalim vlasima. „Nisam puno sumnjao. Kad se psihički umorim, pravim pauze. Ali to se ne dešava često“, kaže čovek u odelu za džentlmene, Ivy-League-look, i bez problema bi mogao proći kao neki prevarant. „Trilogija obuhvata sva istorijska polja na kojima sam do sada radio.“ Njegove metode zabranjuju sumnju. „Puno vremena pre pisanja provodio sam samo razmišljajući i istražujući. Za „Underworld USA“ angažovao sam asistentkinju koja mi je pomagala. Unapred sam se pripremio. Sve je ukorenjeno u prošlosti. Knjiga je prema planu bila duža za 200 strana. Podeljena u poglavlja, građa je obuhvatala kompletnu radnju. Sve ključne informacije moraju biti podvučene.“
Burence revolvera više se ne okreće. Sumiranje štete. Ali i koristi. „Cold Six Mountin“ se odlično prodaje. Klik. Brus Wilis i Arnold Rifkin žele da snime film po knjizi. Klik. Treći deo – završnica američkog ludila, sa Votergejtom kao poslednjom stanicom – snimljen je više puta. Ipak, ko bi mogao da bude sparing-partner ovom piscu-hroničaru, koga bi vrebao iz ugla?
Koliko metaka, koliko komorica? Koje su šanse? Jedan naspram pet. Kad je pisao „Crnu daliju“, znao je samo jednog s kim se hteo meriti. John Gregory Dunne mi se približio knjigom „True Confessions“, koja je ekranizovana sa De Nirom i Duvalom. „Jedna od najboljih“, rekao je čovek koji navodno ne čita. Don de Lilov roman “Vaga“ još više ga je uzdrmao i znatno uticao na nastanak „Američkog tabloida“. „Sve je došlo na svoje. Voleo sam knjigu, obožavao. Istovremeno mi je bilo jasno da ja ništa ne bih mogao da napišem o ubistvu Kenedija. Don de Lilo mi je probudio interesovanje za Kenedija. Ranije mi nije bio interesantan. Pročitao sam, i to me je okupiralo. Ova fascinacija bila je osnov za „Američki tabloid“. Kasnije sam shvatio da je moja priča, obuhvaćena trilogijom, mnogo šira, a atentat na Kenedija njen mali deo.“ Don de Lilo. Dakle, imamo čoveka. Teška kategorija. S njim bi voleo da se nađe u ringu.
Mera za njegov predstojeći projekat mogao bi da bude Meyer Levins „Compulsion“, roman o Leopold-Loeb-Procesu, jer se dešava u vreme u koje Elroj namerava da smesti naredni roman. U beležnici je Warren Harding. Predsednik koji nije bio za ulazak Amerike u savez i za zabranu trgovine sa SSSR-om i koji je među dva najkorumpiranija predsednika. „Stilski će se radikalno razlikovati od predhodnih romana.“ Biografija i glasine o predsedniku koji je počeo kao novinarski izdavač, i njegova supruga koja se oduševljavala okultizmom daju puno materijala. Za Elroja je bio samo još jedan korumpiraniji predsednik u prošlom veku. „Mrzi sa Biblijskom strašću, karijerista opčinjen seksom, silovatelj pravde, verovatno i žena.“ I, ko je to? „Da: Klinton.“
Elroj. Opasan igrač. Konačna presuda za „Američki tabloid“? Dobro/loše
„Po stranicama šiklja krv.“
 Prevod: Marina Milićević

недеља, 15. август 2010.

Grad sanja Mad Men


Flert, piće i cigarete. Njujork je lud za stilom života iz „Mad Men“. Ipak, šta je sa gradom, koji vidimo u seriji?

Kad pametni stručnjak za reklame Don Draper uđe u kancelariju, najpre odlaže  šešir, pa mantil, pali cigaretu, nazdravlja viskijem sa svojim šefom, diktira zaduženja  sekretarici u suknji sa mnoštvom faltica. Draper je opušten, šarmantan, politički nekorektan – i fiktivni je lik. On je lik iz serije „Mad Men“. Serije, o kojoj Njujork ne prestaje da priča.

Upravo je u Americi počela četvrta sezona previranja u marketinškoj agenciji Sterling&Cooper ranih šesdesetih. Autobusi i tramvaji sa logom serije idu kroz ceo grad. Poznati modni lanac reklamira se na velikom prostoru sa pet glavnih glumica iz serije i popustom od 30% na odeću rađenu prema seriji. New York Times  čezne za serijom u njenom zenitu i kao šlag na torbu na proglašenju Emmy-nagrada 29.avgusta, Mad Men je bila nominovana 17 puta, između ostalih i za kraljevsku disciplinu – najbolja TV-drama.

Serija ne živi samo u izlozima. Ona nastavlja da živi i na šetalištima, u restoranima i hotelima Midtown Easta, gde je serija snimana. I fanovi, magazini i web-sajtovi nastavljaju potragu za tim mestima. Gradske novine Time Out objavile su Mad Men Walk, internet strana ny.eater.com izlistava restorane iz serije i na gridskipper.com možete naći sva mesta na kojima je serija snimana sa kratkim opisima.

Čini se da je serija više čežnja za Njujorkom kog više nema, prožeta kroz priču visprenog kreativnog direktora Dona Drapera, koga igra Jon Hamm. Serija je praznik nostalgije pun dekora od orahovine, duvanskog dima, martini-ručkova i kancelarijskih flertova – sve što je danas na Menhetnu zabranjeno ili nepoželjno.

Polazna tačka je Medison Avenija. Između 35. i 55. ulice 50-ih i 60-ih bile su smeštene velike agencije  i ludi advertajzeri koje su tada zvali Mad Men (složenica od mesta i stanja svesti). Fiktivna agencija Sterling&Cooper ima svoje kancelarije u 23. ulici u jednom neboderu. Stvarna adresa je 405 Medison Avenija, između 47. i 48., gde se sasvim sigurno ne može naći ni „g“ od glamura. Tu je banka u staklenoj višespratnici, koja je specijalizovana za manje preduzetnike i izdvaja se po jezičkoj kompetenciji: Hablamos Espanol. 60-ih niko nije ni sanjao da će se to desiti.

Prolazeći Medison Avenijom sada, oko 50 godina nakon vremena u  kom je serija smeštena, shvata se zašto je ona poslednjih godina privukla najveći broj putnika iz Grand Central Station i poslovne ljude u majicama braće Brooks: ona nije mesto za život. Rojevi radnika iz mnogobrojnih oblakodera lete preko pločnika, niko se na osvrće, svi pričaju mobilnim i žure na sledeći sastanak.

Grand Central Station je košnica, 1913. god. u 42. ulici otvoren je terminal kroz koji dnevno prođe oko pola miliona ljudi, mnogi stižu iz predgrađa, kao i glavni lik iz serije Don Draper – on živi u Ossiningu, istočnoj delti reke Hudson.

Zlatne zvezde ukrašavaju visoke zelene zidove, ali samo turisti iz Japana i srednjeg Zapada imaju vremena da im se dive. Ostatak radi i osvaja u gradu. Neki iščezavaju niz stepenice koje vode u Oyster bar, u prizemlju železničke stanice. U ovom baru su se u prvoj sezoni Don i njegov šef Roger Sterling takmičili ko može više da popije. Završilo se tako što je Sterling pao u prisustvu klijenta. Za ovo više nema prostora u ovim restoranima. Još se služe morski plodovi, stari konobar nespretno izvlači jastoga iz akvarijuma, poslovni ljudi hrle pravo u salon bar, a velika porodica iz Japana zauzima prednji sto: ćerka u tamno plavoj poslovnoj uniformi, a majka u kimonu.

Retkost u Njujorku. Jedna kelnerica je zadužena za oko 20 stolova i nema vremena za detalje kao što je kimono. I martini ne budi nikakve asocijacije na glamur. To je samo jak džin sa jednom maslinom. Nije čudno što  Roger Sterling otvori dušu posle par pića.
I još puno mesta se može porediti. Robna kuća Bloomingdale's na Lexington aveniji, Pierre Hotela na Central Parku ili The Oak Rooms bar u Hotelu Plaza. Ove zgrade iz Mad Mena ne odgovaraju stvarnosti u potpunosti. Sad je sve sterilno i pročišćeno. Ponekad možete videti poslovnog čoveka u dobrom odelu kako sedi u baru i naručuje martini. I on se oseća isto tako usamljeno kao Don Draper na kraju treće sezone, kad stoji pred ruševinama svog života.

Kako smo mi živeli!
Matthew Wainerova serija „Mad Men“ o Njujorčanima koji se bave marketingom šesdesetih godina je serija naših dana.

Draž ove serije – najbolje posle Sopranovih – leži u njenoj do detalja istorijskoj tačnosti. Kad posmatramo ljude u Njujorku šesdesetih, ne možemo da se ne začudimo koliko smo se udaljili od ovog vremena. I pri tom je tada počelo sve što je kasnije odredilo stil života na Zapadu: putovanja automobilima i avionima za sve, pop kao kulturni mejnstrim, nesigurni prvi pokušaji seksualnog oslobađanja, i kao pokretač: marketing i stilizacija jednog do tada nepoznatog i neograničenog rasta blagostanja za mase zapadnog sveta.

Matthew Wainer, autor, scenarista i producent serije imao je dobar osećaj i morao je da podmiri ideju o reklamnoj industiji koja koristi prevrate da zaradi novac. Muškarci, među kojima je i  zagonetni, zgodni Don Draper moraju da se nose sa tim da svet osvaja nove frontove. Ali oni i dalje nose stari mentalitet, prožet teškoćama ekonomske krize, Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Nastupa vreme, kada individualnost, samoostvarivanje i ravnopravnost menjaju kulturnu klimu. Tako su Don i njegove kolege dobili zadatak da naprave reklamu za grudnjake koja će odgovarati novoj, savremenoj ženi. Svaka žena želi da bude ili Merilin ili Džeki. Samo nekoliko godina kasnije brushalter je spaljen. Mi to znamo, ali za Dona i ekipu je bilo nezamislivo da postoji i drugi model ženstvenosti.

Mad Men nam dopušta da uvidimo prednosti našeg doba. Trudnice koje puše, bela srednja klasa koja bez kajanja  priča seksističke viceve i ponosi se time, nijedan predstavnik manjinske etničke grupe koga trpe. Porodica na nedeljnom izletu u novom kadilaku – idila. Ipak, kamera se zadrži na hrpi smeđa od jednokratne ambalaže koju Draper ostavlja na obali. Matthew Weiner slavi udaljenost od ranih šesdesetih. On ne ismejava i ne demonizuje. Da se čovek uplaši: ludilo, tako smo živeli mi (ili naši roditelji!) i izgledalo je sasvim u redu.

Ali Weiner ne mrači da bi razvio dramu. Takođe nema potpuno pozitivnih likova. Mnogi likovi imaju tamne, skrivene strane. Zato se i vezujemo za njih. Weinerov pilot je sedam godina odbijan, do pionira HBO koja je sa Sopranovim dokazala da na papiru neviđeno antipatični glavni lik – lažljivi šef mafije i ubica Toni Soprano – može da donese milione u njenu kasu.

Dok Sopranovi slave novopečeni vulgarni šik mafijaša iz Nju Džersija, Mad Men slavi poslednje elegantno doba naše ere. Muškarci još nose šešire i kravate i začešljavaju kosu brilijantinom. Žene ne modeluju svoje figure pomoću silikona, botoksa i fitnesa, već besprekorno skrojenim kostimima i korsetima. Autentični detalji su praznik za oči i nekom je serija razlog za kupovinu boljeg TV ekrana.

Ali jačina serije nije u skoro fetišističkoj reprodukciji izgleda šesdesetih, već u dubini likova. Do treće sezone Don Draper krije svoj identitet. Uzeo je ime mrtvog druga iz korejskog rata. Razlog je njegovo poreklo. Zašto krije raniji život od svoje žene Beti, koju igra January Jones, i koja neverovatno podseća na Grejs Keli? Zašto je svakodnevno vara?

Kad Don i njegov šef za martini ručkom (biftek, krem sos i pomfrit) pričaju o ženama (Šta one uopšte hoće? Koga je briga?), uživaju u orgijama nekorektnosti. Ali Mad Men pokazuje ko je u ovakvom društvu plaćao cenu. Salvadore Romano ni sebi ni drugima ne priznaje da je homoseksualac. Ne postoji ni jedan živi model na koga bi se ugledao. Pegi Olsen (Elisabeth Moss) doduše uspeva da napreduje od sekretarice do pisca reklama, ali da bi bila uvažavana od svojih kolega, u potpunosti potiskuje svoju seksualnost.

Kako Vam se dopada ovo vreme između „kraja zabrane Lady Chatterley i prve ploče Bitlsa“, kako je pisao Filip Larkin? Odgovor je otvoren čak i danas, tako da je Mad Men uprkos istorijskim činjenicama serija naših dana.

Junaci serije kao Barbi lutke
Američka serija „Mad Men“ svojim glamurom 60-ih inspiriše mnoge dizajnere. Junaci serije su sad urađeni i kao barbi-lutke.

Ako razgledamo izloge i prolećne kolekcije na ulicama Pariza, Milana i Njujorka, svuda vidimo prisutne šesdesete: kostimi od tvida, balon-suknje i pastelne i braon boje. Kao odeća iz garderode Mad Mena. Naravno da nije samo serija odgovorna za aktuelni trend. Čak se primećuje i povratak ženskih oblina na piste i ekrane – omaž seksi crvenokosoj sekretarici iz serije Joan Holloway?

Američka serija o usponima i padovima agencije za reklame šesdesetih studiozno tačno pogađa duh vremena.  Svaki detalj, od nabora na kostimima do manžetni na odelima, je perfektan. Kada bi Oskar dodeljivali za asesoar, onda bi kreatori Mad Mena na policama imali puno zlatnih statua. Ali producenti su od firme Mattel dobili specijalno priznanje: četiri glavna glumca će postati Barbi-lutke. I to su, kako navodi Njujork tajms, kreativna glava agencije Don Draper, njegova žena Beti, šef agencije Roger Sterling i njegova sekretarica Joan. Lutke će biti u prodaju od jula.

Mad Men nije prva linija Barbi-lutaka koja za uzor ima seriju. Ali je najglamuroznija. U poređenju sa njima, Barbike-vampiri po uzoru na Twilight deluju prilično bledunjavo.

Jedina razlika u odnosu na seriji, u kojoj preterano piju i puše: lutke su politički korektne, bez cigareta, pepeljara, čaša za martini i miksera za koktele. Zaista šteta.

Prevod: Marina Milićević
 

субота, 14. август 2010.

True Blood: intervju sa Charlaine Harris

Književnica Charlaine Harris iznosi svoja mišljenja o HBO seriji ”True blood”, koja se rađena po njenim knjigama ”Sookie-Stackhouse
Serija je startovala. Jeste li uzbuđeni?
CH: Vrlo.
Dobitnica oskara Anna Paquin igra Sookie. Jeste li zadovoljni izborom i da li ste li je upoznali?
CH: Prvo sam bila vrlo iznenađena, jer sam u glavi imala veoma određen izgled za Sookie,  pošto je vrlo dugo u mom životu. Ali gledala sam Annu i ona je fantastična. Prvi put sam je srela na Comic Conu. Bila sam u San Dijegu sa celom ekipom. Sve me to raduje.
Kakav je Annin akcenat? Ona potiče iz Kanade, odrasla je u Novom Zelandu, a igra kelnericu iz Lujzijane?
CH: Ona to radi savim solidno, i čini mi se da je, kako serija odmiče, sve bolja i bolja. Autentični južnjački akcenat je teško imitirati.
Koje su bitne razlike njenog lika u odnosu na knjigu?
CH: Sookie je u knjizi mnogo ženstvenija, ima naglašenije obline. I u knjizi ima plavu kosu, inače sviđa mi se kako su je prikazali u seriji, volim kako Anna glumi.
A kasting za Bila – Stephen Moyer?
CH: On je savršen Bil. Ima svu potrebnu harizmu.
Da li ste zadovoljni naslovom?
CH: Meni bi, naravno, više odgovaralo da je izabran neki od mojih naslova, ali „True Blood“ je odličan naziv za TV-seriju.
Da li ste Vi uključeni u kreativni proces serije?
CH: Ne, Alan Ball snosi svu odgovornost. On je majstor svog zanata, ali bio je toliko ljubazan da me u više navrata tokom snimanja kosultuje, i vrlo sam mu zahvalna na tome.
Kako Vam se sviđa špica?
CH: Pričala sam sa Alanom i o tome. Nisam želela špicu koja će emitovati negativnu sliku juga Amerike. Ali on zna svoj posao. Pesma „I wanna do bed things with you“ savršeno paše.
Iznenađena sam koliko se Alan Ball nekad drži vaše knjige, a negde potpuno odstupa.
CH: Naravno da postoje razlozi za to. Knjige su pripovedane u prvom licu, a serija ne može uvek tako da funkcioniše. Sookie bi stalno bila u kadru, a to povlači sa sobom i druge stvari.
Sam Trammell kao Sam? On zaista liči na psa.
CH: Nisi prva koja je to izjavila. (kroz osmeh)
Nemojte me pogrešno shvatiti, to je u pozitivnom smislu. On je inače vrlo zgodan čovek.
CH: Da, tako je. I vrlo ljubazan. Pričali smo i on je čitao i voli moje knjige. Uvek prija kad autor čuje da ga vole.
I ja volim Vaše knjige.
CH: Onda i ja vas volim. (smeje se)
Pisali ste i druge serijale. Da li biste voleli da i njih ekranizuju?
CH: To bi bilo savršeno. Imam još jedno dete za koledž. (smeje se)
Osmi nastavak o Sooki Stackhouse je upravo izašao. Koliko će ih još izaći? Ili već sada imate isplanirani kraj, a la Hari Poter?
CH: Volela bih da imam, ali nažalost ne umem da planiram. Pisaću dok imam ideje i dok mi to pričinjava zadovoljstvo. Ukoliko toga ne bude bilo, sešću i nabudžiću neki kraj.
U poslednje vreme ima mnogo serija koje su bazirane na knjigama. Npr. Bones, Dexter, Gossip Girl, Blood Ties. Je l’ to novi trend u Holivudu?
Ch: To je odličan trend. Što više mojih kolega dobije posao u Holivudu, to bolje.  Amerika trenutno ima odlične pisce i dela iz mistery oblasti. Čitala sam sve delove „Dextera“ Jeffa Lindsaya. Gossip girl ne spada u moj domen interesovanja.
Gledate li uopšte serije?
CH: U slobodno vreme radije čitam. Ali, „Dexter“ je odlična serija. Ovih dana rado gledam i „Project Runway“ (smeje se). Neverovatno, jer obično prezirem reality. Ali ovaj sa prelepom Heidi Klum je super. I sviđa mi se da posmatram ljude koji rade nešto što ja ne umem. Nikada ne bih umela da dizajniram haljinu.


Prevod: Marina Milićević


четвртак, 05. август 2010.

Charlotte Gainsbourg lebdi nad publikom

Ćerka muzičke legende Charlotte Gainsbourg nastupila je u Berlinu. Izgledala je opušteno i neverovatno kul.


Francuskinja opet peva

Francuska glumica i pevačica Charlotte Gainsbourg izdala je novi album pod nazivom „IRM“, što je francuska skraćenica za terapiju magnetnom rezonancom.
Stoji na bini berlinskog nacionalnog teatra. Izgleda kao da bi radije bila negde drugde. Oslanja se na stalak za mikrofon. Desnu ruku je oslonila na kuk, kao što rade pevači školskih rok bendova. Glas joj je suviše tih. A muzika četiri muškarca i žene – koji je prate na bubnju, gitari,
klavijaturi, violini i polu-akustičnoj bas gitari – prejaka.

Film „Antihrist“ kao oslobađanje

                                                                                            
Ali to je nebitno. Moramo biti zahvalni što je uopšte izašla na binu. „Nikada više neću praviti muziku“, izjavila je čvrsto posle smrti svog oca, 1991. Uživala je da peva samo sa njim, i to samo ako se u pesmi radilo o nečistoj krvi i zavođenju maloletnice, kao u skandaloznom hitu ćerke i oca „Lemon Incest“, iz 1984. Ipak je izdala svoj prvi album bez oca, pod pratnjom francuskog Duos Air. Ali, koncerte je i dalje kategorički odbijala.

Za to što je razbila zakletvu i što se nalazi na prvoj evropskoj turneji, bez premca su zaslužni: smrt i Lars von Trier. Poznato je da je njemu pošlo za rukom da Islađanku Bjork dovede do toga da se zakune da nikada više neće prihvatiti filmsku ulogu. Kod Charlotte je zajednički rad sa Dancem izazvao suprotni efekat. Ona priznaje da duševne torture živog nastupa ne mogu biti gore od rada na filmu „Antihrist“, u kom dve osobe, koje igraju W. Dafoe i ona, rade vrlo, vrlo neprijatne stvari.

Smrt sa kojom je 2007., nakon izliva krvi na mozak, imala bliski kontakt, prezentovana je na bini u slikama njenog debi koncertnog nastupa. Šest televizijskih monitora, u pozadini benda, pokazuje rendgenske snimke glave i snimke tkiva. Reflektori na podu bine rasipaju svetlost. Pri prvoj numeri „Irm“, naslovnoj numeri drugog albuma izdatog u prethodnoj godini, svetli krvavocrvena. Zatim isijava plava, svi žučno udaraju palicama, i stiče se utisak kao da prisustvujemo šou „Blu man group“.

Do kraja peva tez teškoća

Charlotte je, sa malim izuzecima, pevala pesme sa novog albuma. Pesme, koje je američki pop-frik Beck napisao za krhko telo. To se ipak prepušta Amerikancima. On je uspeo da oseti muzičku pozadinu svoje štićenice.

Serge Gainsbourg je želeo da pokaže svetu da i francuski pop može biti kul i opasan. Njegova ćerka podjednako dobro nastavlja ovim putem. Pesme joj malo podsećaju na glam-rock, malo na Beatles, kao i na ulepšani elektro indi-rok, ali su zbog njene mesečarske neizvesnosti potpuno jedinstvene. I kad interpretira pravu šansonu francusko-kanadskog pevača Jean Pierre Ferlanda (prilično čudan čovek, koji je želeo da ga pojede mačka), to ne zvuči kao brel, već kao ekscentrični hip-hop.

Ne čudi da je najduži aplauz dobila posle Bob Dilanove pesme „Just like a women“. Ipak najznačajniji trenuci večeri su  tokom izvođenja dve pesme Serge Gainsbourga. „L’hôtel particulier“ sa albuma na čijem je omotu Jane Birkin, polugola i trudna sa Charlotte. I za kraj vesela „Couleur Café“. Na trenutak se stiče osećaj da je za Charlotte Gainsbourg muzika ne samo teško breme, već i radost.

Prevod: Marina Milićević 

среда, 04. август 2010.

Erin? Ko je dođavola Erin?





Eric Clapton je prosio Laylu, the Kinks-i su slavili Lolu, i Leohard Cohen je čeznuo za jednom lujkom Suzanom. Iza mnogih klasika roka kriju se prave žene. Eines Tages predstavlja dame iz pesama i priča njihove uzbudljive priče.

Sećate li se ove stvari?

I’m so young and you’re so old

This my darling I’ve been told

To je Paul Ankina ljubavna pesma „Diana“, iz 1957. Pesmu ili volite ili ne volite, ali malo ljudi zna da je Anka imao samo 15 godina kada ju je napisao. Samo godinu dana ranije, pre nego što ju je Anka objavio i postao svetska zvezda, dečak sa visokom Elvisovkom imao je klasične tinejdžerske probleme i bio do ušiju zaljubljen u tri godine stariju devojku iz kraja. Nažalost, ne i ona u njega.

Da bi zaveo devojku učinio je što i druge rok zvezde na vrhuncu ili u toku svoje karijere. Napisao je svojoj voljenoj pesmu. Uskoro je na svakom partiju izvodio „Dianu“, u nadi da će njegova ljubav saznati o tome.

Svetska zvezda protiv volje

Kada je singl izbačen, postao je super-hit, i ceo svet je saznao za Dianu Ayoub, koja je sveže pečenom super-staru dala korpu i slomila mu srce.

Za Dianu je to bila noćna mora – postala je pop zvezda protiv svoje volje. „Kad sam diplomirala u srednjoj školi, bila sam okružena novinarima“, ispričala je ona deceniju kasnije. “Mladići se nisu više usuđivali da me pozovu na sastanak, jer bi se već sutra našli svoju sliku u novinama.“ Bile su potrebne godine da se prašina oko nje slegne .

Za Paula je sve krenulo nabolje. Svoj screparajući hit je do danas prodao u 10 miliona primeraka i utro put za karijeru pevača, glumca i tekstopisca. Napisao je Sinatri tekst za My way i komponovao Tom Jonesov hit „She is a lady“. Sve je išlo dobro, osim što Dianu, uprkos svemu, nije osvojio.

Muzička istorija je prepuna pesama o velikim ljubavima, lošim bivšim ženama i nedostižnim devojkama iz snova, i iza tri minuta pop pesme često se krije avantura epskih razmera, o velikim očekivanjima i slomljenim srcima.

Američki muzički novinar Michael Heatley je pravim pričama, koje se kriju iza pesama, posvetio knjigu pod nazivom „Devojka iz pesme“. Znate li da je Neil Diamondsa za ljubavnu pesmu „Sweet Caroline“ inspirisala petnaestogodišnja predsednikova ćerka, koja je jahala na poniju po imenu Macaroni? Da je pesma Rollingstonesa „Miss Amanda Jones“ o Muse Dalis i njenoj mračnoj tajni? Ili da su Eric Clapton i Georg Harrison napravili konkurentske legendarne ljubavne balade da mi impresionirali istu ženu?

Prevod: Marina Milićević