James Ellroy kao krimi pisac beskompromisno i čvrsto piše hronike mračnih strana, koje utroba Amerike odbaci. Jer stvarni život je uzbudljiviji od trilera i u njemu ima mnogo više kriminala.
Viši je nego što sam očekivao. Sigurno oko 1,90 m. Još nešto: izgleda kao telohranitelj. Njegova pojava zastrašuje. Čista suprotnost krotkom. Uzimajući u obzir otrov koji se izliva iz njegovog pera, sav bes i inat, do tančina opisane scene nasilja i sakaćenja, svako bi se uplašio čak i od besnog kepeca. Ali sada? Ostao sam bez reči. Džejms Elroj, koji je ranije pozirao sa svojim terijerom, žestoko nastupao u marketingškim kampanjama. Može li se čovek osetiti slabijim? Veličina tela vlasnika ukazuje na to kakva je tek mašina za ubijanje bio njegov pas Barko.
Druga stvar koja se primećuje ne bi trebalo da iznenadi zaklete fanove Elrojevih ultra-noir romana. Odgovori su mu odsečni, kratki i oštri. Opet suprotno od krotkog. Nije neprijatan, ali jasno naglašava koliko mrzi da ga prekidaju dok govori. Ukoliko je drugačijeg mišljenja, izražava se jednosložno. Ponekad detaljnije i sa više od dva slova. U takvim slučajevima, kao na primer za Oliver Stounovu zaveru u “JFK”-u, mlati glavom i kaže, kao da postoji samo jedna istina: “Bullshit.”
Oštre reči su Elrojev posao. Nakon godina mizernih poslova i bavljenja sitnim kriminalom, nakon više od trideset kratkih poseta zatvoru, 1975. je prestao da pije, a 1977. da koristi droge. Nešto kasnije, u tridesetprvoj uzima olovku i, prema legendi, u posiveloj hotelskoj sobi, piše svoj prvi roman “Braunov rekvijum”. „Kao sitni kriminalac ne bih daleko dogurao. Bio sam previše uplašen. Ali postojao je drugi razlog zbog kog sam promenio život. Želeo sam žene. Ne samo da masturbiram misleći na njih, već da ih zaista imam.“ Da bi preživeo radio je kao pomoćnik na golf terenima, posmatrao novopečene bogataše i lepotane kako se igraju debeli i moćni. Bio je među alkoholičarima i narkomanima koji su sakupljali loptice po žbunju na golf terenima, a nakon posla kovali planove.
Tek posle petog romana postao je pisac sa punim radnim vremenom. Iznova i iznova razbija zakone. Zakone tržišta. Zapažen je kao sitan krimi-pisac sa “Lojd Hopkings” trilogijom ( „Besause the night”, „Krv na mesecu”, „Brežuljak samoubica”), zatim se od žanra okrenuo brzim, akciono određenim šokerima i ostao dosledan tome. Radnja, likovi i karakteri „L. A. kvarteta” složeniji su od bilo čega predhodnog. „Crna dalija” je kontradiktoran, „Big Nowhere” nepredvidiv, „Poverljivo iz L. A.-a” realističniji od svega do tada, a kadence u „White Jazz” proizilaze sa potpuno nove, jedinstvene klavijature. Nepravda, izdaja, pohlepa i psihotična borba za prevlast. Između navedenih motiva, likovi nestaju u grafičkom, detaljno opisanom nasilju. Samo tako. Nema ih. Priča mora drugačije da se odvija. Kao u stvarnom životu. Ni na šta ne možeš da se osloniš. Tradicionalni obrasci dobro-loše, crno-belo mešaju se sistematski i dosledno, tako da žanru noir trilera ništa više ne treba dodati.
I Elroj je uspeo. I dalje označen kao krimi pisac, dobio je deposit od 600 000 dolara. Ipak mu nisu bili dovoljni leševi u podrumima Bel Era, laži koje je istresao iz tepiha Beverli Hilsa. Nije hteo da po trošnoj površini grada kopa prljavštinu iz prošlosti, nije hteo da izdaje huligane. Prebacio se na veliku pozornicu. Na politiku. Umesto krimića, slede tri istorijska romana. Iz današnje perspektive čini se dosledno. Ali 1995., u smislu karijere i samoprocene, kao ruski rulet. Potegnuo je obarač. Pustio. Klik. Onda još jednom. Ovog puta ne za egzekuciju, to je pisao u prvom delu, već za odjek kod kritike, koja je izdajnike žanra rado razapinjala na krst, tačnije rečeno pridošlice Elrojevog kalibra. Još četiri komore. Samo jedna je popunjena. Još jednom – odjek kod publike.
Jedva zamislivo. Sa “Američkim tabloidom” je sveobuhvatni pobednik. Sa preko 600 strana žanrovskog cross overa izabran je za roman godine od strane „Time“ magazina, tako se etablirao kao ozbiljno shvaćen igrač. Oskar za „Poverljivo iz L. A.-a“ i snažni marketinški štosovi učinili su ostalo. Još obimniji nastavak je uskoro propao na bestseler listama – sramotno deveto od jedanaest mesta. Kada je Americi samopouzdanje probijeno Boingom, i nacija se spremala za rat, mediji i tvorci javnog mnjenja zaboravili su i nisu imali vremena i prostora za eksperimente sa činjenicama i fikcijom. Naročito ne ako se u činjenicama radilo o tome koliko je FBI-u i CIA-i dobrodošla Kenedijeva smrt, koliko se proizvodio heroin u Vijetnamu, o složenosti tajnih aktivnosti sa Kju Kluks Klanom. „Tema „Američkog tabloida“ je više mit o Kenediju nego njegovo uništenje“, kaže Elroj sedeći i mogao bi tako, sa šoljicom kafe u ruci, proći kao gospodin. U „Cold Six Thousand“ reč je o posledicama. Svi konci se i dalje povlače. „Džek je smaknut, dobija novu frizuru koja mu potpuno odgovara“, lakonski priča o zbivanjima u Dalasu 22. 11. 1963. i prislanja kažiprst na slepoočnicu – beng!
Sve što liči na sentimentalnost odbojno mu je. S druge strane, piše svaki dan. „Od osam ujutru, do jedan posle podne. Onda malo treniram, uveče opet radim. Pisanje je ekvivalentno dobroj kondiciji, rečenice se kale.” Beskompromisno sprovodi samonametnuti režim. Ovaj režim može imati samo neko ko je odbacio nekoliko godina života ili mu ih je neko uzeo.
Rođenom i odraslom u L. A., brzo mu je postalo jasno kako su se osećali doseljenici, kada su u potrazi za obećanom zemljom došli na zapadnu stranu zapadnog sveta. Još se mogu vratiti. Pacifik je blokiran letovima. Holivudska fabrika mitova je rezultat toga i drugi izraštaji kao što su listovi “Hush, hush” i “Confidential”, koji dodir neba kompezuju blizinom zvezda i njihovim ljudskim manama. Kad neko u okviru takve industrije postane velik, majčino mleko se natopi cinizmom, jer na uglu Zapadne avenije i Beverli bulevara nije bilo ni traga od radničke klase, a nakon majčine smrti kod kuće čeka otac gubitnik. Poslušnost i rad su posledice Elrojeve beskompromisnosti.
Negovi opisi veze mafija-Kenedi su bez emocija; ogoljeno nasilje i ledeno hladna kalkulisanja oko političkih karijera šokiraju. Nefiltrirani dijalozi rasista, profesionalnih ubica, seksista – doduše niko ne poziva na barikade, realizam je i više nego jasan – ipak su me više puta naveli na pomisao da bi i sam Elroj mogao biti reakcionar-ljiga sa ozbiljnim stavom. Pitbul i brada iz prošlosti uklapaju se u ovu sliku. Ipak imidž je deo njegovog dela. On suprotstavlja stare vrednosti, cinično, sa puno ironije i sarkazma.
Drugima prepušta da se gnušaju ludih ubica, i koncentriše se da razume ubice i njihove razloge. Pritom se ispod oklopa džina krije moralista. Baš kao i svaki mislilac koji se bavi pitanjima dobra i zla, zna da se dobro i zlo često nalaze veoma blizu jedno drugom u mislima i postupcima ljudi. I baš prljavština ti krimi svetovi, u kojima frontovi postaju jasni, čine ga značajnim piscem.
Kao deo sopstvenog scenarija, dugo je naglašavao da ga književnost ne interesuje: Rušdi, Tolstoj, Frojd i ostali kauboji. Radije bi gledao boks na TV-u. Ili slušao muziku. Betovenovu treću simfoniju. „Bitka kod Vitorije” je, takođe, pravo majstorsko delo kao i pola tuceta njegovih klavirskih sonata. Ako ovim nekoga ne bi dovoljno zbunio, nastavljao je da pljuje po rok en rolu, repu, bitu, i svim ritmovima koji asociraju na njegovo pisanje i kaže: „Volim život. Čudi me što ljudi misle da sam neki paćenik. Zato što nisam. Jedan sam od srećnijih ljudi koje znam. Ono što sam i o čemu pišem su nebo i zemlja. Samo sam fasciniran konceptom ljudi koji se probiju u vrtloge savremene istorije da bi bili isporučeni kao zavisnici. Politika je isto što i kriminal.“
Njegova alternativa, predlozi za bolji svet? „Poklanjam novac društvima za zaštitu životinja i sličnim organizacijama. Ali nemam pojma kako bi svet mogao biti bolji.“ U trilogiji ne treba tražiti konstruktivnu kritiku, već dekonstrukciju modernih mitova.“ „Američki tabloid“ počinje pet godina pre smrti prvog američkog TV-predsednika, a završava se minut ranije. „Cold Six Thousand“ nastavlja nakon atentata. Ali treći deo se bavi njegovom ličnošću. Pošto su se upleli mnogi konci, razvila se džinovska mreža, paukova mreža iz koje nema izlaza. I Elroj se upleo. Dešava se nešto veliko. U striptiz barovima, sobama za izdavanje, pri podjednako okrenutim blendama i neonskim svetlom. Distancirana blizina nalikuje bezbednoj strani sobe za ispitivanje. Posmatrano kao kroz staklo. Nasilje, mučenje, seks, ubistvo.
Elrojeva kamera nema zum. Nema stop. Šalje svest i slike za javnu svest. Distorzije dela. Iskasapljene rečenice. Poslovi i računi starog Kenedija, poznati nelegalni poslovi Kubanaca u egzilu, razdori, sabotaže i intrige oko budžeta, protiv manjina. Otpadnici FBI-a, CIA u Vijetnamu. Onda dolaze nove priče i likovi. Aktivni su – takođe veoma šematizovani – rasisti svih boja. Kratke rečenice postaju još kraće.
Negacije čine glavnu rečenicu. I ništa više.
Kao što je Monro služila za vic u JFK – pojavljivanjem u među-poglavljima u prvom delu – Sinatra dolazi i odlazi sa mafijaških okupljanja. Tako se događaji i mesta dešavanja čine uverljivijim. Kao i televizija. Sonny Liston se rve, Muhamed Ali u pozadini, Jimmy Hoffa, svuda prisutni Howard Hughes i mnogi, mnogi drugi. Ipak, čini se da nešto fali: recimo Malkolm X, Che Guevarino okončanje. Previše sporedne radnje? Oni su žrtve Elrojevog uređivačkog noža, a ne onaj kog Elroj smatra najvećim Amerikancem veka – Dr. Martin Luther King.
Na pitanja o uspehu egzekucije svaki čitalac „Američkog tabloida“ morao je sam da odgovori. Ko je spreman da nastavi sa ruskim ruletom? Metak je stavljen. Da mu gurnemo pištolj usta ili na slepoočnicu?
Pun sumnje, Elroj je više nego jednom morao da se bori sa preostalim vlasima. „Nisam puno sumnjao. Kad se psihički umorim, pravim pauze. Ali to se ne dešava često“, kaže čovek u odelu za džentlmene, Ivy-League-look, i bez problema bi mogao proći kao neki prevarant. „Trilogija obuhvata sva istorijska polja na kojima sam do sada radio.“ Njegove metode zabranjuju sumnju. „Puno vremena pre pisanja provodio sam samo razmišljajući i istražujući. Za „Underworld USA“ angažovao sam asistentkinju koja mi je pomagala. Unapred sam se pripremio. Sve je ukorenjeno u prošlosti. Knjiga je prema planu bila duža za 200 strana. Podeljena u poglavlja, građa je obuhvatala kompletnu radnju. Sve ključne informacije moraju biti podvučene.“
Burence revolvera više se ne okreće. Sumiranje štete. Ali i koristi. „Cold Six Mountin“ se odlično prodaje. Klik. Brus Wilis i Arnold Rifkin žele da snime film po knjizi. Klik. Treći deo – završnica američkog ludila, sa Votergejtom kao poslednjom stanicom – snimljen je više puta. Ipak, ko bi mogao da bude sparing-partner ovom piscu-hroničaru, koga bi vrebao iz ugla?
Koliko metaka, koliko komorica? Koje su šanse? Jedan naspram pet. Kad je pisao „Crnu daliju“, znao je samo jednog s kim se hteo meriti. John Gregory Dunne mi se približio knjigom „True Confessions“, koja je ekranizovana sa De Nirom i Duvalom. „Jedna od najboljih“, rekao je čovek koji navodno ne čita. Don de Lilov roman “Vaga“ još više ga je uzdrmao i znatno uticao na nastanak „Američkog tabloida“. „Sve je došlo na svoje. Voleo sam knjigu, obožavao. Istovremeno mi je bilo jasno da ja ništa ne bih mogao da napišem o ubistvu Kenedija. Don de Lilo mi je probudio interesovanje za Kenedija. Ranije mi nije bio interesantan. Pročitao sam, i to me je okupiralo. Ova fascinacija bila je osnov za „Američki tabloid“. Kasnije sam shvatio da je moja priča, obuhvaćena trilogijom, mnogo šira, a atentat na Kenedija njen mali deo.“ Don de Lilo. Dakle, imamo čoveka. Teška kategorija. S njim bi voleo da se nađe u ringu.
Mera za njegov predstojeći projekat mogao bi da bude Meyer Levins „Compulsion“, roman o Leopold-Loeb-Procesu, jer se dešava u vreme u koje Elroj namerava da smesti naredni roman. U beležnici je Warren Harding. Predsednik koji nije bio za ulazak Amerike u savez i za zabranu trgovine sa SSSR-om i koji je među dva najkorumpiranija predsednika. „Stilski će se radikalno razlikovati od predhodnih romana.“ Biografija i glasine o predsedniku koji je počeo kao novinarski izdavač, i njegova supruga koja se oduševljavala okultizmom daju puno materijala. Za Elroja je bio samo još jedan korumpiraniji predsednik u prošlom veku. „Mrzi sa Biblijskom strašću, karijerista opčinjen seksom, silovatelj pravde, verovatno i žena.“ I, ko je to? „Da: Klinton.“
Elroj. Opasan igrač. Konačna presuda za „Američki tabloid“? Dobro/loše
„Po stranicama šiklja krv.“
Нема коментара:
Постави коментар