Ćerka muzičke legende Charlotte Gainsbourg nastupila je u Berlinu. Izgledala je opušteno i neverovatno kul.
Francuskinja opet peva
Francuska glumica i pevačica Charlotte Gainsbourg izdala je novi album pod nazivom „IRM“, što je francuska skraćenica za terapiju magnetnom rezonancom.
Stoji na bini berlinskog nacionalnog teatra. Izgleda kao da bi radije bila negde drugde. Oslanja se na stalak za mikrofon. Desnu ruku je oslonila na kuk, kao što rade pevači školskih rok bendova. Glas joj je suviše tih. A muzika četiri muškarca i žene – koji je prate na bubnju, gitari,
klavijaturi, violini i polu-akustičnoj bas gitari – prejaka.
Film „Antihrist“ kao oslobađanje
Ali to je nebitno. Moramo biti zahvalni što je uopšte izašla na binu. „Nikada više neću praviti muziku“, izjavila je čvrsto posle smrti svog oca, 1991. Uživala je da peva samo sa njim, i to samo ako se u pesmi radilo o nečistoj krvi i zavođenju maloletnice, kao u skandaloznom hitu ćerke i oca „Lemon Incest“, iz 1984. Ipak je izdala svoj prvi album bez oca, pod pratnjom francuskog Duos Air. Ali, koncerte je i dalje kategorički odbijala.
Za to što je razbila zakletvu i što se nalazi na prvoj evropskoj turneji, bez premca su zaslužni: smrt i Lars von Trier. Poznato je da je njemu pošlo za rukom da Islađanku Bjork dovede do toga da se zakune da nikada više neće prihvatiti filmsku ulogu. Kod Charlotte je zajednički rad sa Dancem izazvao suprotni efekat. Ona priznaje da duševne torture živog nastupa ne mogu biti gore od rada na filmu „Antihrist“, u kom dve osobe, koje igraju W. Dafoe i ona, rade vrlo, vrlo neprijatne stvari.
Smrt sa kojom je 2007., nakon izliva krvi na mozak, imala bliski kontakt, prezentovana je na bini u slikama njenog debi koncertnog nastupa. Šest televizijskih monitora, u pozadini benda, pokazuje rendgenske snimke glave i snimke tkiva. Reflektori na podu bine rasipaju svetlost. Pri prvoj numeri „Irm“, naslovnoj numeri drugog albuma izdatog u prethodnoj godini, svetli krvavocrvena. Zatim isijava plava, svi žučno udaraju palicama, i stiče se utisak kao da prisustvujemo šou „Blu man group“.
Do kraja peva tez teškoća
Charlotte je, sa malim izuzecima, pevala pesme sa novog albuma. Pesme, koje je američki pop-frik Beck napisao za krhko telo. To se ipak prepušta Amerikancima. On je uspeo da oseti muzičku pozadinu svoje štićenice.
Serge Gainsbourg je želeo da pokaže svetu da i francuski pop može biti kul i opasan. Njegova ćerka podjednako dobro nastavlja ovim putem. Pesme joj malo podsećaju na glam-rock, malo na Beatles, kao i na ulepšani elektro indi-rok, ali su zbog njene mesečarske neizvesnosti potpuno jedinstvene. I kad interpretira pravu šansonu francusko-kanadskog pevača Jean Pierre Ferlanda (prilično čudan čovek, koji je želeo da ga pojede mačka), to ne zvuči kao brel, već kao ekscentrični hip-hop.
Ne čudi da je najduži aplauz dobila posle Bob Dilanove pesme „Just like a women“. Ipak najznačajniji trenuci večeri su tokom izvođenja dve pesme Serge Gainsbourga. „L’hôtel particulier“ sa albuma na čijem je omotu Jane Birkin, polugola i trudna sa Charlotte. I za kraj vesela „Couleur Café“. Na trenutak se stiče osećaj da je za Charlotte Gainsbourg muzika ne samo teško breme, već i radost.
Нема коментара:
Постави коментар