Flert, piće i cigarete. Njujork je lud za stilom života iz „Mad Men“. Ipak, šta je sa gradom, koji vidimo u seriji?
Kad pametni stručnjak za reklame Don Draper uđe u kancelariju, najpre odlaže šešir, pa mantil, pali cigaretu, nazdravlja viskijem sa svojim šefom, diktira zaduženja sekretarici u suknji sa mnoštvom faltica. Draper je opušten, šarmantan, politički nekorektan – i fiktivni je lik. On je lik iz serije „Mad Men“. Serije, o kojoj Njujork ne prestaje da priča.
Upravo je u Americi počela četvrta sezona previranja u marketinškoj agenciji Sterling&Cooper ranih šesdesetih. Autobusi i tramvaji sa logom serije idu kroz ceo grad. Poznati modni lanac reklamira se na velikom prostoru sa pet glavnih glumica iz serije i popustom od 30% na odeću rađenu prema seriji. New York Times čezne za serijom u njenom zenitu i kao šlag na torbu na proglašenju Emmy-nagrada 29.avgusta, Mad Men je bila nominovana 17 puta, između ostalih i za kraljevsku disciplinu – najbolja TV-drama.
Serija ne živi samo u izlozima. Ona nastavlja da živi i na šetalištima, u restoranima i hotelima Midtown Easta, gde je serija snimana. I fanovi, magazini i web-sajtovi nastavljaju potragu za tim mestima. Gradske novine Time Out objavile su Mad Men Walk, internet strana ny.eater.com izlistava restorane iz serije i na gridskipper.com možete naći sva mesta na kojima je serija snimana sa kratkim opisima.
Čini se da je serija više čežnja za Njujorkom kog više nema, prožeta kroz priču visprenog kreativnog direktora Dona Drapera, koga igra Jon Hamm. Serija je praznik nostalgije pun dekora od orahovine, duvanskog dima, martini-ručkova i kancelarijskih flertova – sve što je danas na Menhetnu zabranjeno ili nepoželjno.
Polazna tačka je Medison Avenija. Između 35. i 55. ulice 50-ih i 60-ih bile su smeštene velike agencije i ludi advertajzeri koje su tada zvali Mad Men (složenica od mesta i stanja svesti). Fiktivna agencija Sterling&Cooper ima svoje kancelarije u 23. ulici u jednom neboderu. Stvarna adresa je 405 Medison Avenija, između 47. i 48., gde se sasvim sigurno ne može naći ni „g“ od glamura. Tu je banka u staklenoj višespratnici, koja je specijalizovana za manje preduzetnike i izdvaja se po jezičkoj kompetenciji: Hablamos Espanol. 60-ih niko nije ni sanjao da će se to desiti.
Prolazeći Medison Avenijom sada, oko 50 godina nakon vremena u kom je serija smeštena, shvata se zašto je ona poslednjih godina privukla najveći broj putnika iz Grand Central Station i poslovne ljude u majicama braće Brooks: ona nije mesto za život. Rojevi radnika iz mnogobrojnih oblakodera lete preko pločnika, niko se na osvrće, svi pričaju mobilnim i žure na sledeći sastanak.
Grand Central Station je košnica, 1913. god. u 42. ulici otvoren je terminal kroz koji dnevno prođe oko pola miliona ljudi, mnogi stižu iz predgrađa, kao i glavni lik iz serije Don Draper – on živi u Ossiningu, istočnoj delti reke Hudson.
Zlatne zvezde ukrašavaju visoke zelene zidove, ali samo turisti iz Japana i srednjeg Zapada imaju vremena da im se dive. Ostatak radi i osvaja u gradu. Neki iščezavaju niz stepenice koje vode u Oyster bar, u prizemlju železničke stanice. U ovom baru su se u prvoj sezoni Don i njegov šef Roger Sterling takmičili ko može više da popije. Završilo se tako što je Sterling pao u prisustvu klijenta. Za ovo više nema prostora u ovim restoranima. Još se služe morski plodovi, stari konobar nespretno izvlači jastoga iz akvarijuma, poslovni ljudi hrle pravo u salon bar, a velika porodica iz Japana zauzima prednji sto: ćerka u tamno plavoj poslovnoj uniformi, a majka u kimonu.
Retkost u Njujorku. Jedna kelnerica je zadužena za oko 20 stolova i nema vremena za detalje kao što je kimono. I martini ne budi nikakve asocijacije na glamur. To je samo jak džin sa jednom maslinom. Nije čudno što Roger Sterling otvori dušu posle par pića.
I još puno mesta se može porediti. Robna kuća Bloomingdale's na Lexington aveniji, Pierre Hotela na Central Parku ili The Oak Rooms bar u Hotelu Plaza. Ove zgrade iz Mad Mena ne odgovaraju stvarnosti u potpunosti. Sad je sve sterilno i pročišćeno. Ponekad možete videti poslovnog čoveka u dobrom odelu kako sedi u baru i naručuje martini. I on se oseća isto tako usamljeno kao Don Draper na kraju treće sezone, kad stoji pred ruševinama svog života.
Kako smo mi živeli!
Matthew Wainerova serija „Mad Men“ o Njujorčanima koji se bave marketingom šesdesetih godina je serija naših dana.
Draž ove serije – najbolje posle Sopranovih – leži u njenoj do detalja istorijskoj tačnosti. Kad posmatramo ljude u Njujorku šesdesetih, ne možemo da se ne začudimo koliko smo se udaljili od ovog vremena. I pri tom je tada počelo sve što je kasnije odredilo stil života na Zapadu: putovanja automobilima i avionima za sve, pop kao kulturni mejnstrim, nesigurni prvi pokušaji seksualnog oslobađanja, i kao pokretač: marketing i stilizacija jednog do tada nepoznatog i neograničenog rasta blagostanja za mase zapadnog sveta.
Matthew Wainer, autor, scenarista i producent serije imao je dobar osećaj i morao je da podmiri ideju o reklamnoj industiji koja koristi prevrate da zaradi novac. Muškarci, među kojima je i zagonetni, zgodni Don Draper moraju da se nose sa tim da svet osvaja nove frontove. Ali oni i dalje nose stari mentalitet, prožet teškoćama ekonomske krize, Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Nastupa vreme, kada individualnost, samoostvarivanje i ravnopravnost menjaju kulturnu klimu. Tako su Don i njegove kolege dobili zadatak da naprave reklamu za grudnjake koja će odgovarati novoj, savremenoj ženi. Svaka žena želi da bude ili Merilin ili Džeki. Samo nekoliko godina kasnije brushalter je spaljen. Mi to znamo, ali za Dona i ekipu je bilo nezamislivo da postoji i drugi model ženstvenosti.
Mad Men nam dopušta da uvidimo prednosti našeg doba. Trudnice koje puše, bela srednja klasa koja bez kajanja priča seksističke viceve i ponosi se time, nijedan predstavnik manjinske etničke grupe koga trpe. Porodica na nedeljnom izletu u novom kadilaku – idila. Ipak, kamera se zadrži na hrpi smeđa od jednokratne ambalaže koju Draper ostavlja na obali. Matthew Weiner slavi udaljenost od ranih šesdesetih. On ne ismejava i ne demonizuje. Da se čovek uplaši: ludilo, tako smo živeli mi (ili naši roditelji!) i izgledalo je sasvim u redu.
Ali Weiner ne mrači da bi razvio dramu. Takođe nema potpuno pozitivnih likova. Mnogi likovi imaju tamne, skrivene strane. Zato se i vezujemo za njih. Weinerov pilot je sedam godina odbijan, do pionira HBO koja je sa Sopranovim dokazala da na papiru neviđeno antipatični glavni lik – lažljivi šef mafije i ubica Toni Soprano – može da donese milione u njenu kasu.
Dok Sopranovi slave novopečeni vulgarni šik mafijaša iz Nju Džersija, Mad Men slavi poslednje elegantno doba naše ere. Muškarci još nose šešire i kravate i začešljavaju kosu brilijantinom. Žene ne modeluju svoje figure pomoću silikona, botoksa i fitnesa, već besprekorno skrojenim kostimima i korsetima. Autentični detalji su praznik za oči i nekom je serija razlog za kupovinu boljeg TV ekrana.
Ali jačina serije nije u skoro fetišističkoj reprodukciji izgleda šesdesetih, već u dubini likova. Do treće sezone Don Draper krije svoj identitet. Uzeo je ime mrtvog druga iz korejskog rata. Razlog je njegovo poreklo. Zašto krije raniji život od svoje žene Beti, koju igra January Jones, i koja neverovatno podseća na Grejs Keli? Zašto je svakodnevno vara?
Kad Don i njegov šef za martini ručkom (biftek, krem sos i pomfrit) pričaju o ženama (Šta one uopšte hoće? Koga je briga?), uživaju u orgijama nekorektnosti. Ali Mad Men pokazuje ko je u ovakvom društvu plaćao cenu. Salvadore Romano ni sebi ni drugima ne priznaje da je homoseksualac. Ne postoji ni jedan živi model na koga bi se ugledao. Pegi Olsen (Elisabeth Moss) doduše uspeva da napreduje od sekretarice do pisca reklama, ali da bi bila uvažavana od svojih kolega, u potpunosti potiskuje svoju seksualnost.
Kako Vam se dopada ovo vreme između „kraja zabrane Lady Chatterley i prve ploče Bitlsa“, kako je pisao Filip Larkin? Odgovor je otvoren čak i danas, tako da je Mad Men uprkos istorijskim činjenicama serija naših dana.
Junaci serije kao Barbi lutke
Američka serija „Mad Men“ svojim glamurom 60-ih inspiriše mnoge dizajnere. Junaci serije su sad urađeni i kao barbi-lutke.
Ako razgledamo izloge i prolećne kolekcije na ulicama Pariza, Milana i Njujorka, svuda vidimo prisutne šesdesete: kostimi od tvida, balon-suknje i pastelne i braon boje. Kao odeća iz garderode Mad Mena. Naravno da nije samo serija odgovorna za aktuelni trend. Čak se primećuje i povratak ženskih oblina na piste i ekrane – omaž seksi crvenokosoj sekretarici iz serije Joan Holloway?
Američka serija o usponima i padovima agencije za reklame šesdesetih studiozno tačno pogađa duh vremena. Svaki detalj, od nabora na kostimima do manžetni na odelima, je perfektan. Kada bi Oskar dodeljivali za asesoar, onda bi kreatori Mad Mena na policama imali puno zlatnih statua. Ali producenti su od firme Mattel dobili specijalno priznanje: četiri glavna glumca će postati Barbi-lutke. I to su, kako navodi Njujork tajms, kreativna glava agencije Don Draper, njegova žena Beti, šef agencije Roger Sterling i njegova sekretarica Joan. Lutke će biti u prodaju od jula.
Mad Men nije prva linija Barbi-lutaka koja za uzor ima seriju. Ali je najglamuroznija. U poređenju sa njima, Barbike-vampiri po uzoru na Twilight deluju prilično bledunjavo.
Jedina razlika u odnosu na seriji, u kojoj preterano piju i puše: lutke su politički korektne, bez cigareta, pepeljara, čaša za martini i miksera za koktele. Zaista šteta.
Prevod: Marina Milićević
Нема коментара:
Постави коментар