Nakon nekoliko promašaja, Vudi Alen se vratio u staru formu. "You Will Meet a Tall Dark Stranger"/„Srešćeš visokog tamnoputog stranca“, mešavina metafizike i malih životnih istina, i najbolji poklon koji nam je Vudi mogao pokloniti za svoj 75. Rođendan.
Život više nije tako ludo komplikovan. U suštini, sve težnje i zahtevi čovečanstva mogu se svesti na jedno: čovek proviri kroz prozor i poželi stan svog suseda. A već sutra želi da se vrati u svoj. Životi drugih uvek izgledaju tako primamljivo. I uvek se čezne za jednostavnim slikama.
Vudi se u svojoj tragi–komediji bavi ovim saznanjem. Na početku vidimo nesrećnog pisca iz Londona Roja (Džoš Brolin), kako iz svoje radne sobe posmatra apartman preko puta, u kom mlada Indijanka Dia (Freida Pinto) svlači crveni veš. Kasnije, kako se radnja razvija on završava u spavaćoj sobi ove lepotice, ali sad zuri, ništa manje opčinjen, u svoj nekadašnji stan, u kom njegova bivša Sali (Naomi Vots) skida crne najlonke.
Kakav nesklad: uvek nam se čini da bi trebalo da budemo tamo gde nismo.
Potpuno bez napora, Vudi sledi grupu uzročno povezanih likova, juri za njihovim iluzijama, zabludama i proricanjima iz šoljice kafe, dok odbacuje realne mogućnosti.
Izgleda kao da je svu tragiku poslednjih nekoliko godina svog umetničkom života hteo na prenese na platno. Poslednjih godina bio je u stalnom nemiru da bi ispunio iluziju o savršenom narednom filmu. I pritom jedva da se drugačije ponašao od likova iz „Upoznaćeš visokog tamnoputog stranca“: nervozan, nedosledan sebi, i nezadovoljan, tragajući za novom produkcijom, a da se prethodna nije ni pojavila u bioskopu.
A na rezultate smo se mogli samo ljutiti: potpuno uvrnuta tragi-komedija o londonskom polusvetu „Cassandras Dream“ (2007), mini drama i izlet u Barselonu „Vicky Cristina Barcelona“ (2008) i mizantropski portret „Whatever Works“ (2009) u kome Alen sa jevrejskim scenaristom, glumcem i svestranim umetnikom Larijem Dejvidom pred kamerom spaljuje hard-core verziju svog pseudo-liberalnog feel-good filma.
Sa ovim filmom ponovo uspostavlja ravnotežu nakon „Match Pointa“ iz 2005. Ali neformalnost kojom on velike teme predstavlja kao posledice malih pančlajnova podseća na njegove najbolje dane. Osnovna poruka je: mi smo tvorci svojih sudbina. Ali što više pokušavamo da je usmeravamo, to nas ona dublje uvlači u haos.
Kada sveže ostavljenoj udovici Heleni vračara prodaje maglu, skoč i šeri joj pomažu u produžavanju maštarija. I druge ličnosti, koje tvrdoglavo hoće da implementiraju u realnost sreću, na koju nemaju pravo. Njenom sinu Roju, neuspešnom piscu, polazi za rukom da zameni žene, ali kada zameni roman sa kolegom koji je u komi, izlaže se riziku. Kada njegova bivša žena konačno nakon dugog vremena prizna ljubav svom šefu, on je odbija.
To su sve scene srušenih iluzija u kojima se proteže ukorenjeni pesimizam kao u najozbiljnijim danima Vudi Alena. Jedna od najtužnijih ali i najzabavnijih scena je kad Entoni Hopkins, koji igra Salinog oca – dok mu se upola mlađa ljubavnica ogleda u bundi koju joj je kupio – broji minute do delovanja viagre.
„Ponekad iluzije deluju bolje od pilula“, reče neko u ovom filmu, kojim je mrzovoljni Vudi spasao sebe a i nas. Srećan rođendan, gospodine Alen, ostanite pesimista!
Prevod: Marina Milićević
Нема коментара:
Постави коментар