Gospodine Tykwer, Vaš novi film govori o heteroseksualnom paru iz Berlina, četrdesetogodišnjacima koji se zaljubljuju u istog čoveka. U filmu sve izgleda prilično jednostavno. Da li je tako i u stvarnom životu?
T.T.: Film nema biografske sekvence. On je samo odraz onog što sam zapazio kod moje generacije. Ja sam samo posmatrao ljude koju su eksperimentisali i reskirali, koji su pokušali da izađu iz klasičnog heteroseksualnog ideala. Ako bih posmatrao generaciju mojih roditelja, seksualni i socijalni mikrokosmos je bio još više po konvencijama. Danas je sve drugačije, a naročito kod mlađih generacija.
Ali ipak većina živi kao i Vaši roditelji, po tom modelu?
T.T.: Iako većina živi u potpuno normalnim malih porodicama, ipak se diskutuje o nekim varijantama i šta bi nam one donele. Želeo sam da napravim film koji govori o tome.
Je l’ film apel da se izda klasični odnos muškarac – žena?
T.T: Ne, baš suprotno od toga. Sophie Rois i Sebastian Schipper igraju jedan par koji odlično funkcioniše pre nego što se umeša treći i nakon toga nestane. Dvoje su dvadeset godina zajedno, oni se brinu jedno o drugom, obaveštavaju jedno drugo o svojim svetovima i sa puno ljubavi idu kroz život. To je veoma bitna tačka: prikazati vezu u kojoj imaju dovoljno vremena na raspolaganju. Oni nemaju decu i neke druge obaveze, pa nisu ni prinuđeni da ostanu zajedno.
Odnos u kome nema seksa je za Vas okej?
T.T.: Oni imaju seks, ali ne tako često. Ako ljudi koji su u vezi više od deset godina imaju seks više od tri do četiri puta mesečno, onda je to više nego dobro. Nije dobro ako neko zbog toga pati. Ali do izražaja dolaze druge stvari koje zamenjuju iskrice iz prvih godina veze.
Ipak, nešto im nedostaje, inače se ne bi okrenuli tom čoveku?
T.T.: Mislim da je za svaku vezu važno obnavljati strast – ovde se ona manifestuje u misterioznom „Trećem“ koga igra Devid Striesow. Takođe novina i obnova se mogu javiti i u drugim oblicima: novi posao, nova interesovanja...
A ako jedan partner želi promenu a drugi ne?
T.T.: Naravno da je teško sinhronizovati takve stvari. Često nešto što je nekome zadovoljstvo, drugi ne vidi kao takvo. Ali ako se ja za nekog odlučim, odlučujem se i za situacije koje su mi možda i strane. Kao na primer i promena mesta stanovanja.
Da li to pričate iz iskustva?
T.T.: Da. Ja sam sa svojom suprugom više od sedam godina, a mi u proseku oko tri meseca godišnje provedemo u Najrobiju. To je bila njena želja.
Vaša žena Marie Steinmann je morala da Vas ubeđuje?
T.T.: Posao koju je Marie napravila u Keniji sa projektom „Jednog lepog dana“ smatram spektakularnim i vrlo humanim. Ali kad je odlučila da ode za Afriku, bila je situacija po prvi put za mene uzmi ili ostavi. Ipak smo uspeli da to konstruktivno rešimo i ja sam otišao, ali imam svoju funkciju. Sarađujem kao filmski stvaralac. Pomažemo tamošnjim umetnicima i njihovim filmovima da stanu na noge. Sakupljamo novac, savetujem režisere. Tu ima ogromnog potencijala koji nije iskorišćen. Posle dečijeg filma „Soul Boy“, koji se sad pojavio u Nemačkoj, završili smo i drugi film, koji su u potpunosti samostalno uradili Kenijanci bez uobičajenih međukulturnih uticaja, sa kompletnom ekipom iz Kenije. Njima je stalo da svoju zemlju prikažu u nekom drugom svetlu, drugačijem od onog iz „Krvavog dijamanta“ ili „Brižnog baštovana“. Ako ostatak sveta i obrati pažnju na ovaj kontinent, onda je to kao opasna zona u kojoj se proliva krv i svuda po ćoškovima leže mrtva deca i žene.
Ipak je Vaš angažman u Africi prvenstveno zbog Vaše žene?
T.T.: Da, ali ja sam se zaista zainteresovao za to. I to je bila sreća.
Nije li paradoks da stavljate u pitanje malu porodicu, a Vi ste deo jedne takve?
T.T.: Ne, ne stavljam to u pitanje. Lično, ja sam veoma srećan. Film ne naglašava da bi jedna veza bila bolja od druge ili obrnuto. On više manje naglašava konstantu koja postoji među ljubavnicima. Ali u nekom trenutku moraju se primetiti znaci dugog nošenja. A ako bi trougao za sto godina postao standard? Mislim da ljudi zbog straha od smrti misle da je život prekratak, a zapravo vrlo je dug. Čim napravimo neke odluke – partner, posao, mesto boravka, osećamo ih kao konačne i zato su nam teške. Ne smemo se kajati zbog svojih odluka i ne moramo ih uzimati za ceo život.
Zar se to ne zove kriza srednjih godina?
T.T.: Ne volim taj termin, jer se odnosi na četrdesetogodišnjake. A mislim da se ta kriza ponavlja u intervalima. Ja sam već sa trideset imao neku vrstu krize. U jednom trenutku vam bude toliko sve dosadno, a već u sledećem kažete: „Čoveče, šta bih sve želeo da uradim.“
Ne čini li Vam se pozivanje trećeg kao opasna ideja?
T.T.: Ne bih nikom preporučio da proba kod svoje kuće. Ali u filmu smo se uprli i na avanturu i na njihov brak. U stvarnom životu bi sve bilo komplikovanije, ali smo se u filmu poigravali, sa zadovoljstvom, nismo hteli da napravimo teški, dramatični scenario. Ali jasno je da je njihov brak ugrožen aferom. Ali film se bavi više dobrim stvarima koje ona nudi nego opasnostima.
Varanje kao dobra strana?
T.T.: Par mi je veoma blizak po svojim iskustvima. Za njih je varanje jasno greh i oboje su vrlo svesni da to nije jednostavno.
U jednom intervju rekli ste da je monogamija emocionalni fašizam?
T.T.: O, Bože! Ako monogamiju shvatimo kao dogmu, da, tačno je. Monogamija je neprirodna, ona je stvar naše odluke, ali protiv naših potreba. Ali određeni nagoni se žrtvuju zarad zaštićenog, obavezujućeg braka. Strah od gubitka partnera zbog varanja je vrlo destruktivna.
U filmu dvoje imaju sreću da se zaljube u istu osobu i ta osoba je u njih zaljubljena. Ovo je prilično nerealno?
T.T.: Naravno. Kraj filma ostaje otvoren. Ja sam želeo da ostavim opciju da se bude sledećeg jutra, mamurni i shvate da je sve to besmislica. Ne znam. Takva situacija je čista slučajnost. Ali nije nemoguće.
Da li je Vaš stari prijatelj i mentor Rosa von Praunheim video film? Njega bi trebalo da zainteresuje film o razbijanju hetero-seksualne zajednice.
T.T.: Da, njemu se film dopao i ja sam bio vrlo srećan zbog toga. Ali imao je strah. Za razliku od mene. On je smatrao da ne treba više eksperimentisati sa seksualnim inhibicijama. Ali ovde se ljubavna priča između dva muškarca događa vrlo opušteno, ništa drugačije nego između muškarca i žene.
U filmu razgovaraju onako usput o brojnim temama – presađivanje matične ćelije, IN VITRO oplodnja, numerologija, smrt roditelja. Nije li to previše tema?
T.T.: To je dobro. Publika će se vraćati filmu. Likovi su takođe pretrpani informacijama. Želeo sam da prikažem osećaj koji se stvara mnoštvom uticaja koji okružuju ove ljude. To su ljudi koju su na sredini svog života i koji se moraju koncentrisati na više od jedne stvari. A postoje ogromne mogućnosti i ponude u zapadnom građanskom društvu. Lako se zaboravlja fokus. I želeo sam da to posmatram i sa privatne i sa naučne strane, jer i nauka proširuje naše mogućnosti. Neplodnost nije više toliki problem kao u prošlom veku. Ali u određenim okolnostima mora prvo etički odbor da odobri IN VITRO oplodnju. Hteo sam da kažem da se od vrlo privatne stvari stvara politička debata. To je naša stvarnost.
Poigravali Ste se tehnikom. Imate animiranog anđela, ekran podeljen na dva dela. Kada ćete snimiti 3D film?
T.T.: Zašto da ne. Ja sam uvek za inovacije. Bioskopi moraju tehnički da se usavršavaju. Samo nisam zadovoljan kako se koriste nove tehnologije. Publici se sve do detalja spektakularno izbliza dočarava. Na taj način svi vide isto. A film mora da bude individualno čitanje.
Da li Ste zbog toga okrenuli leđa Holivudu nakon „Internationala“?
T.T.: Ne. U Holivudu organičenja nisu ništa veća nego bilo gde drugde. „Intenational“ je ispao baš onako kako je trebalo. Ali imam potrebu da ljudima ispričam neke druge priče, poput „Tri“.
Šta mislite o toksičnim reakcijama kritike na Vaš film „Parfem“?
T.T.: Tada sam bio iznenađen koliko su ljudi agresivni. Za mene je to bilo ogromno iskustvo. Osećam sam se kao kod kuće kod sam ga snimao i vrlo sam ponosan na to. Ima režisera koji su dosledni i ostavljaju trag. Ja nemam ništa protiv toga i divim se tome. Na primer Günther Uecker koji decenijama zariva eksere po predmetima. Ali moj uzor je ipak Gerhard Richter, koji se uvek istraživao i bio estetski nedefinisan.
Tema Holivud znači nije prošlost?
T.T.: Ja upravo radim na snimanju „Cloud atlas“ Davida Mitchela, u kom sarađujem sa sestrom i bratom Wachowski. Ovaj roman predstavlja jedan od najznačajnih u mom zrelom dobu. Film je veliki, internacionalna produkcija. Priča se dešava u šest različitih istorijskih doba, šest radnji međusobno isprepletanih. Eksperimentalni film sa velikim budžetom.
Kako je došlo do saradnje sa Lanom i Endijem Wachowski?
T.T.: Upoznali smo se pre par godina, jer smo fanovi jedni drugih. Pričali smo i skapirali se. Jednom me je Lana pozvala i rekla da moram da pročitam jednu knjigu. Kao da je znala. Ja sam uradio tri priče, njih dvoje ostale tri.
U „Tri“ se stalno vrti pesma Davida Bowieja "Space Oddity". Major Tom koji pijan i sa melanholijom posmatra svet iz svemira – da to niste Vi?
T.T.: Možda je idiotski što sam stavio tu pesmu, ali smo tražili neku koju će znati sve generacije, a da ima smisla. To je bilo polazište. Ali nemam tumačenje iz prve ruke, šta bi pesma mogla meni da znači.
Prevod: Marina Milićević
Нема коментара:
Постави коментар