LJUBAV NIJE DOVOLJNA

Razgovor sa Michael Hakene o represivnom vaspitanju i o njegovom filmu „Bela traka“

Gospodine Haneke, u Vašem novom filmu prikazana su dva sveta, dečiji i svet odraslih. Oni zajedno žive na selu, na malom prostoru, ali čini se da su potpuno odvojeni jedni od drugih. Zašto?

M.H: Tako je i inače u detinjstvu. Retko da zaista postoji veza. Naravno da postoji odnos deca-roditelji, ali kada su deca u svom svetu, tu nema prilaza za starije.

Dok sam gledala film, imala sam na umu „Decu kukuruza“.

M.H: Ne znam šta je to. Od kada je?

To je ekranizacija Stivena Kinga iz 1984. Dešava je u seoskom ambijentu i unutar stroge religiozne zajednice.

M.H: „Deca kukuruza“ zvuči dobro, dobar naslov.

I u predhodnim ostvarenjima, kao što su „Bennys Video“ ili „Funny Games“ opisali ste gubitak nedužnosti dečjeg doba.

M.H: Još od Frojda je opšte poznato da je dečja nevinost relativna stvar. Kao i u svakom čoveku, i u svakom detetu krije se doza okrutnosti. Pogledajte kako se jedni prema drugima ponašaju u vrtiću. Dečja nevinost je projekcija odraslih. Svaki čovek ima to u sebi, od okolnosti zavisi da li će se ispoljiti.

I fašizam?

M.H: Naravno da je najočigledniji primer nemačkog fašizma, ali fašizam u filmu je prisutan da pokaže pod kojim uslovima je čovek spreman da sledi ideologiju. I uvek tamo gde je nezadovoljstvo, očaj i beznađe. Tu se svako hvata za slamku koju mu daju. Najčešće su to ideje, koje ne moraju biti loše. Komunizam je, na primer, sjajna ideja. Ali ukoliko jedna ideja teži ideologiji, ona je opasna po život. Tako je sa svim idejama. Film bi se mogao smestiti i u neku arapsku zemlju, da pokaže kako dolazi do islamskog terorizma. Film bi bio potpuno drugačiji, ali osnovni model bi ostao isti.

Je l’ ključ u vaspitanju?

M.H: Vaspitanje je problem čovečanstva, od vajkada do dan danas. Vaspitne metode prikazane u filmu, koje su danas strašne i brutalne, tad su bile zvanično odobrene. Sveštenik nije srdit čovek, on je istinski ubeđen da postupa ispravno. Ako čitate vaspitnu literaturu iz ovog perioda, spoznaćete njena modričasta čuda.

Dakle, danas bi se problem mogao rešiti ako bi se oslanjali na metode bez kažnjavanja?

M.H: Ne. Ja pripadam generaciji iz 68. i mnogo mojih poznanika je neautoritarno vaspitavalo svoja pokolenja. Deca su imala prilično teškoća prilikom stupanja u svet odraslih. Kad čujem da danas nastavnici imaju strah od dece, ni to ne smatram ispravnim. Nemam recept kako bi moglo biti bolje. Ljubav je uvek dobra, ali samo ljubav nije dovoljna. Sveštenik takođe voli svoju decu.

U „Beloj traci“ se malo priča o ljubavi, svi odnosi su prožeti latentnim ili otvorenim nasiljem.

M.H.: Meni kao režiseru uvek kače etiketu da sam opsednut nasiljem, da konstantno prikazujem nasilje. Što nije tačno. U svim mojim filmovima zajedno pronaći ćete manje očiglednih scena nasilja, nego u omiljenoj krimi TV-seriji. Prvo, prikazivanje nečeg takvog smatram obscenim. Drugo, i to važi uopšte, sve bitne stvari u filmu, ukoliko je to moguće, prikazuju se iz off-a. Jer se tako igrate sa maštom gledaoca. Scena u kojoj tuku decu dramaturški je znatno efektnija ako se ništa ne vidi, nego se samo čuju krici. Ako bi kamera ušetala u sobu u kojoj mladić dobija po zadnjici, svako bi znao da je glumac dobro zaštićen sunđerom.

Kamera često ostaje distancirana i suzdržana. U neke sobe ne ulazi, neke perspektive krije od nas, kao npr. telo mrtve seljanke ili samoubistvo seljaka.

M.H: Uvek pokušavam da pokrenem maštu. Razlika između knijiževnosti i filma je u činjenici da književnost oživljava u glavama čitalaca. Dok film gledaocu uskraćuje te slike, jer ih servira gotove. Ako se film želi emancipovati, gledaocu se mora dati više slobode – što je zadatak svake umetnosti. To muziku čini velikom. Kako da gledaocu pružim mogućnost da dođe do sopstvene zamisli? Ili putem off-a, pod off-om podrazumevam sve što se odvija izvan okvira slike. Ili dramskom strukturom, gde pitanja ostaju otvorena, tako da ih gledalac mora sam postavljati da bi dobio odgovore na njih.

Otvorena pitanja su vrlo česta. Film nije samo istorijska drama, več sadrži i klasične elemente whodunit.

M.H: U svim filmovima koristim elemenat saspensa. Sredstvo i trikovi žanra su jednostavno lepak na koji gledalac treba da se zalepi. U suprotnom su filmovi didaktički, a oni su užasni.

Film je urađen u boji, ali prebačen je u crno-belo. Zašto?

H.M: Dva su razloga. Prvi, period oko 1900. istorijska je epoha, koja u sećanju uglavnom asocira na crno-belo. Drugi, crno-belo donosi distancu i otuđenje. Crno-belo ima istu funkciju kao i narator, koji kaže: “Ne znam da li je sve što vam pričam istinito“. Stoga ceo ovaj artefakt, koji imamo pred sobom, treba razumeti na taj način.

Seljaci žive u začaranom krugu: konformacija, žetva, leto, jesen, zima. Šta god da se desi, ljudi kažu: „Nije smak sveta.“ Pritom se dešavaju užasne stvari, ali niko ozbiljno ne brine zbog toga. Da li se društvo toliko naviklo na rutinu da ne mogu da se nose sa događajima koji iznenada nastupaju, kao što je Prvi Svetski Rat?

M.H: Rat i jeste i nije došao neočekivano. Učitelj je rekao da ako neko pomene reč rat, ona se širi ko šumski požar. I na kraju filma, kada se sveže obećani sa kićevinom na reverima opraštaju u crkvi, on kaže: “Sad se sve menja, čak i ako ste do sada živeli u uverenju da je život lep i bogougodan.“ Naročito na selu, a tada je na selu živelo 80% stanovništva, gde je feudalni sistem, prisutan više od 10 vekova, jedino bio zamisliv.

Neusaglašenost je kvalitet filma. On je istorijski tačno određen, ali se stiče utisak da u ovom selu nema napretka i da je vreme stalo. Niko ne priča o komunizmu i revoluciji, niko ne dovodi u pitanje baronovu vlast.

M.H: 1914. je godina kraha vekovima starog evropskog sveta. Sve što sledi je posledica toga. Niče je nekoliko godina pre toga postao poznat izjavom da je Bog mrtav. Ali ovo je tek tada dobilo odjek.

Prevod: Marina Milićević

Sva zla dece cveća

Čovek, mit, muzika. Krajem šezdesetih niko nije obraćao pažnju na “Doors” i patetičnog frontmena Džima Morisona. Dokumentarac “When we are Strange” sadrži do sada neviđeni filmski materijal o tome kako je bend postao simbol propasti hipi pokreta.

Džim M. stoji na bini u Majamiju, smeštenoj u avionskom hangaru prepunom ljudi. Prvog maja 1969. ”Doors” su stigli u naš grad. Najžešći rok bend SAD-a koji su mediji proglasili američkim Stonsima. Morison je istovremeno i seks simbol i patetični poeta alternativne kulture. Prvi su imali turneje duž Amerike, ali Morison, večito naduvan, pijan i neobrijan nije želeo da peva. Umesto muzike izvodio je spektakle sam za sebe, teturao se po bini, mumlao, da bi to na kraju preraslo u neku vrstu lične ispovedaonice. Nije bio političan, samo je voleo da se zabavlja i da bude omiljen. Volite me, pokažite mi ljubav, poručivao je publici. A zatim bi pokazivao gađenje prema njoj koja je došla da vidi Morisona, idola. ”Ono što želite da vidite u stvarnosti je zapravo pred vama“, mumlao je sa bine, otkopčavao šlic i vadio penis. “Pokažite mi ljubav, pušite mi ga.“ Nije na pravi način uspevao pokaže ambivalentni odnos prema slavi, uspehu i statusu super zvezde. Stigla ga je zatvorska kazna. Majami je bio početak i kraj rock and roll sna.

Ovako je to Tom Dicilo predstavio u svom dokumetarcu koji će se ove nedelje pojaviti u nemačkim bioskopima. Priznati, američki, nezavisni režiser je za svoj prvi dokumentarni film koristio do sada neobjavljene snimke sa koncerata i lične Morisonove snimke, pretvarajući ih u kolaž koji osvetljava rok bend i kontraverzni duh šezdesetih kao ni jedan drugi pop fenomen.

"All the children are insane"

Film ne sadrži retrospektivne intervjue sa preostalim, još živim, članovima benda. Nema psiholoških tumačenja Morisonovih unutrašnjih demona i misterioze smrti u Parizu 3. jula 1971., kojima je Oliver Stoun opteretio svoj spektakularni igrani film. Dicilo i narator Džoni Dep, trezveno i sa činjenicama, žele da vrate mitove o njemu na osnove ljudske sudbine u određenom vremenu. Daju prednost slici u odnosu na reč. I pesmama, koje su od nastanka davale odgovore na sva pitanja koji osvetljavaju Morisonovo rastrojstvo.

„Sva deca su van sebe“, peva on u „The end“, koja je svojevrsni manifest straha i potisnutog besa, elemenata koji su sadržani već na prvom albumu iz 1967.

Morisonov odnos sa ocem bio je zategnut i neprijateljski. Ubica u pesmi u jutarnjim časovima ulazi u sobu svojih roditelja. „Oče, da sine, želim da te ubijem.“ U ovim stihovima krije se još i činjenica da deca cveća žele bolji svet, bez rata u Vijetnamu, ravnopravnost, svet bez rasizma i korupcije, slobodnu ljubav, seksualne slobode, puno, puno droge i svest o restriktivnom konformizmu koji kapitulira do nove ljudske revolucije.

Ne samo sreća, već i nasilje

Za razliku od punačkog, sramežljivog momka, fana njegovih pesama, koji je kroz droge i njegovu muziku bežao od stvarnosti, Morison je znao da se utopija ne može desiti. Fanovi Elisa i Rimbauda svoj bend Doors nazvali su po stihu Vilijama Blejka. Uz pomoć meskalina, LSD-ja, hašiša granice ljudske percepcije se šire i čovek će prepoznati beskonačnost stvari, kako to objašnjava pisac Haksli, koji je biblijsko-romantične Blejkove stihove stavio u kontekst novog doba.

Ali u beskraju ne leži samo lepota, već frustracija i dosada, tako da kroz otvorena vrata uz pomoć hemije ne ulazi samo sreća, već i nasilje. Krajem 1969., samo dve godine nakon sloma Flower power revolucije, svo cveće je usahlo: atentat na Kenedija i M. L. Kinga, nastavak rata na Dalekom Istoku, masakr porodice Menson, katastrofa Altamonta. Morisov fizicki pad, kolapsi na bini, stanje izmedju ekstaze i gađenja, koje Dicilo pokazuje iznova i iznova, znaci su kraha jednog sna koji je suviše dobar da bi bio istinit. Kad je pronađen mrtav u kadi, staro društvo, represija i nasilje već su zauzeli mesto u srcima i glavama ljudi. Morison je i danas ikona odbačenih, autsajdera. Dicilo i počinje i završava film scenom Outtake iz eksperimentalnog filma HWY, koji je režirao sam Morison. Pevač se u fordu mustangu vozi kroz pustinjski pejzaž, na auto putu bez kraja, usamljeni lutalica u potrazi za, za čim? Na radiju čuje vest o sopstvenoj smrti.

U jednoj drugog sceni iz HWY pregaženi kojot leži na putu. Kamera dugo i mučno insistira na jadnoj, zadihanoj divljoj životinji u agoniji, koja pokušava da pređe na drugu stranu ulice – i ne uspeva. Pređi na drugu stranu, kaže on u jednoj pesmi. Ali, mnogi ostaju na putu.

Prevod: M. M.

Nemilosrdni (01)

Pisac Martin Ejmis je gord, hvalisav i zarađuje mnogo novca.

„Become a flower. Only for one short day.“ Martin Amis, Money

Martin Ejmis je, kako ga u domovini Engleskoj svi do jednog smatraju: hvalisavac, grubijan, ženomrzac, pohlepan, samozadovoljan, i puca od samopouzdanja. „Svejedno mi je“, kaže kezeći se, i ne ostaje ti ništa drugo nego da misliš da ga je baš briga što ga mrze.

Barem jednom procvetati. Povremeno, sasvim retko, dogodi se da Martin Ejmis pozove novinara u goste. Tad je ljubazan i prijatan, nudi kafu, pivo, cigarete i osmehuje se za radnim stolom u staroj, velikoj kući na Regens Parku, koju je kupio pre dve godine. Onda opet gleda ozbiljno i bezizražajno, pije pivo iz flaše, i puši jednu od brojnih cigareta koje je lično srolao. Čovek grubih crta sedi kao da je u transu, jer se pomera uz minimum snage, a cigareta mu dogoreva u uglu usana.

Ejmis je nizak, sa neproporcionalno kratkim nogama. Ruke su mu, takođe, kratke. Dok hoda, ruke mu ne vise, već su pripijene uz telo do kukova. Samo oči gledaju živo sa tužnog, pepeljastog, ostarelog mladalačkog lica. Da nije uspešan, teško bi padalo. Produktivni romanopisac svakog jutro provede po tri sata za radnim stolom, onda mu se sloši, posle podne dva sata tenisa, svake druge-treće godine po knjiga, u međuvremenu eseji, rezenzije – uspešan životni plan. Za slučaj da pisanje nije uspelo, imao je alternativni plan. „Mogao bih biti profesor“, kaže Ejmis. Za zvanje profesora obezbedio se još u vreme studija. Danas su ovakva razmišljanja suvišna, plan je uspeo, čak prilično dobro. Ima mladu i lepu ženu u velikoj kući, uz troje dece iz dva braka. „Do kraja života prognoziram još 5 do 6 romana, ne više.“ I može mu se da prognozira, jer je krizu srednjih godina ostavio za sobom. Zvuči kao uzdah olakšanja.

Nastavak sledi...