LJUBAV NIJE DOVOLJNA

Razgovor sa Michael Hakene o represivnom vaspitanju i o njegovom filmu „Bela traka“

Gospodine Haneke, u Vašem novom filmu prikazana su dva sveta, dečiji i svet odraslih. Oni zajedno žive na selu, na malom prostoru, ali čini se da su potpuno odvojeni jedni od drugih. Zašto?

M.H: Tako je i inače u detinjstvu. Retko da zaista postoji veza. Naravno da postoji odnos deca-roditelji, ali kada su deca u svom svetu, tu nema prilaza za starije.

Dok sam gledala film, imala sam na umu „Decu kukuruza“.

M.H: Ne znam šta je to. Od kada je?

To je ekranizacija Stivena Kinga iz 1984. Dešava je u seoskom ambijentu i unutar stroge religiozne zajednice.

M.H: „Deca kukuruza“ zvuči dobro, dobar naslov.

I u predhodnim ostvarenjima, kao što su „Bennys Video“ ili „Funny Games“ opisali ste gubitak nedužnosti dečjeg doba.

M.H: Još od Frojda je opšte poznato da je dečja nevinost relativna stvar. Kao i u svakom čoveku, i u svakom detetu krije se doza okrutnosti. Pogledajte kako se jedni prema drugima ponašaju u vrtiću. Dečja nevinost je projekcija odraslih. Svaki čovek ima to u sebi, od okolnosti zavisi da li će se ispoljiti.

I fašizam?

M.H: Naravno da je najočigledniji primer nemačkog fašizma, ali fašizam u filmu je prisutan da pokaže pod kojim uslovima je čovek spreman da sledi ideologiju. I uvek tamo gde je nezadovoljstvo, očaj i beznađe. Tu se svako hvata za slamku koju mu daju. Najčešće su to ideje, koje ne moraju biti loše. Komunizam je, na primer, sjajna ideja. Ali ukoliko jedna ideja teži ideologiji, ona je opasna po život. Tako je sa svim idejama. Film bi se mogao smestiti i u neku arapsku zemlju, da pokaže kako dolazi do islamskog terorizma. Film bi bio potpuno drugačiji, ali osnovni model bi ostao isti.

Je l’ ključ u vaspitanju?

M.H: Vaspitanje je problem čovečanstva, od vajkada do dan danas. Vaspitne metode prikazane u filmu, koje su danas strašne i brutalne, tad su bile zvanično odobrene. Sveštenik nije srdit čovek, on je istinski ubeđen da postupa ispravno. Ako čitate vaspitnu literaturu iz ovog perioda, spoznaćete njena modričasta čuda.

Dakle, danas bi se problem mogao rešiti ako bi se oslanjali na metode bez kažnjavanja?

M.H: Ne. Ja pripadam generaciji iz 68. i mnogo mojih poznanika je neautoritarno vaspitavalo svoja pokolenja. Deca su imala prilično teškoća prilikom stupanja u svet odraslih. Kad čujem da danas nastavnici imaju strah od dece, ni to ne smatram ispravnim. Nemam recept kako bi moglo biti bolje. Ljubav je uvek dobra, ali samo ljubav nije dovoljna. Sveštenik takođe voli svoju decu.

U „Beloj traci“ se malo priča o ljubavi, svi odnosi su prožeti latentnim ili otvorenim nasiljem.

M.H.: Meni kao režiseru uvek kače etiketu da sam opsednut nasiljem, da konstantno prikazujem nasilje. Što nije tačno. U svim mojim filmovima zajedno pronaći ćete manje očiglednih scena nasilja, nego u omiljenoj krimi TV-seriji. Prvo, prikazivanje nečeg takvog smatram obscenim. Drugo, i to važi uopšte, sve bitne stvari u filmu, ukoliko je to moguće, prikazuju se iz off-a. Jer se tako igrate sa maštom gledaoca. Scena u kojoj tuku decu dramaturški je znatno efektnija ako se ništa ne vidi, nego se samo čuju krici. Ako bi kamera ušetala u sobu u kojoj mladić dobija po zadnjici, svako bi znao da je glumac dobro zaštićen sunđerom.

Kamera često ostaje distancirana i suzdržana. U neke sobe ne ulazi, neke perspektive krije od nas, kao npr. telo mrtve seljanke ili samoubistvo seljaka.

M.H: Uvek pokušavam da pokrenem maštu. Razlika između knijiževnosti i filma je u činjenici da književnost oživljava u glavama čitalaca. Dok film gledaocu uskraćuje te slike, jer ih servira gotove. Ako se film želi emancipovati, gledaocu se mora dati više slobode – što je zadatak svake umetnosti. To muziku čini velikom. Kako da gledaocu pružim mogućnost da dođe do sopstvene zamisli? Ili putem off-a, pod off-om podrazumevam sve što se odvija izvan okvira slike. Ili dramskom strukturom, gde pitanja ostaju otvorena, tako da ih gledalac mora sam postavljati da bi dobio odgovore na njih.

Otvorena pitanja su vrlo česta. Film nije samo istorijska drama, več sadrži i klasične elemente whodunit.

M.H: U svim filmovima koristim elemenat saspensa. Sredstvo i trikovi žanra su jednostavno lepak na koji gledalac treba da se zalepi. U suprotnom su filmovi didaktički, a oni su užasni.

Film je urađen u boji, ali prebačen je u crno-belo. Zašto?

H.M: Dva su razloga. Prvi, period oko 1900. istorijska je epoha, koja u sećanju uglavnom asocira na crno-belo. Drugi, crno-belo donosi distancu i otuđenje. Crno-belo ima istu funkciju kao i narator, koji kaže: “Ne znam da li je sve što vam pričam istinito“. Stoga ceo ovaj artefakt, koji imamo pred sobom, treba razumeti na taj način.

Seljaci žive u začaranom krugu: konformacija, žetva, leto, jesen, zima. Šta god da se desi, ljudi kažu: „Nije smak sveta.“ Pritom se dešavaju užasne stvari, ali niko ozbiljno ne brine zbog toga. Da li se društvo toliko naviklo na rutinu da ne mogu da se nose sa događajima koji iznenada nastupaju, kao što je Prvi Svetski Rat?

M.H: Rat i jeste i nije došao neočekivano. Učitelj je rekao da ako neko pomene reč rat, ona se širi ko šumski požar. I na kraju filma, kada se sveže obećani sa kićevinom na reverima opraštaju u crkvi, on kaže: “Sad se sve menja, čak i ako ste do sada živeli u uverenju da je život lep i bogougodan.“ Naročito na selu, a tada je na selu živelo 80% stanovništva, gde je feudalni sistem, prisutan više od 10 vekova, jedino bio zamisliv.

Neusaglašenost je kvalitet filma. On je istorijski tačno određen, ali se stiče utisak da u ovom selu nema napretka i da je vreme stalo. Niko ne priča o komunizmu i revoluciji, niko ne dovodi u pitanje baronovu vlast.

M.H: 1914. je godina kraha vekovima starog evropskog sveta. Sve što sledi je posledica toga. Niče je nekoliko godina pre toga postao poznat izjavom da je Bog mrtav. Ali ovo je tek tada dobilo odjek.

Prevod: Marina Milićević