среда, 28. јул 2010.

Sva zla dece cveća

Čovek, mit, muzika. Krajem šezdesetih niko nije obraćao pažnju na “Doors” i patetičnog frontmena Džima Morisona. Dokumentarac “When we are Strange” sadrži do sada neviđeni filmski materijal o tome kako je bend postao simbol propasti hipi pokreta.
Džim M. stoji na bini u Majamiju, smeštenoj u avionskom hangaru prepunom ljudi. Prvog maja 1969. ”Doors” su stigli u naš grad. Najžešći rok bend SAD-a koji su mediji proglasili američkim Stonsima. Morison je istovremeno i seks simbol i patetični poeta alternativne kulture. Prvi su imali turneje duž Amerike, ali Morison, večito naduvan, pijan i neobrijan nije želeo da peva. Umesto muzike izvodio je spektakle sam za sebe, teturao se po bini, mumlao, da bi to na kraju preraslo u neku vrstu lične ispovedaonice. Nije bio političan, samo je voleo da se zabavlja i da bude omiljen. Volite me, pokažite mi ljubav, poručivao je publici. A zatim bi pokazivao gađenje prema njoj koja je došla da vidi Morisona, idola. ”Ono što želite da vidite u stvarnosti je zapravo pred vama“, mumlao je sa bine, otkopčavao šlic i vadio penis. “Pokažite mi ljubav, pušite mi ga.“ Nije na pravi način uspevao pokaže ambivalentni odnos prema slavi, uspehu i statusu super zvezde. Stigla ga je zatvorska kazna. Majami je bio početak i kraj rock and roll sna.
Ovako je to Tom Dicilo predstavio u svom dokumetarcu koji će se ove nedelje pojaviti u nemačkim bioskopima. Priznati, američki, nezavisni režiser je za svoj prvi dokumentarni film koristio do sada neobjavljene snimke sa koncerata i lične Morisonove snimke, pretvarajući ih u kolaž koji osvetljava rok bend i kontraverzni duh šezdesetih kao ni jedan drugi pop fenomen.
"All the children are insane"
Film ne sadrži retrospektivne intervjue sa preostalim, još živim, članovima benda. Nema psiholoških tumačenja Morisonovih unutrašnjih demona i misterioze smrti u Parizu 3. jula 1971., kojima je Oliver Stoun opteretio svoj spektakularni igrani film. Dicilo i narator Džoni Dep, trezveno i sa činjenicama, žele da vrate mitove o njemu na osnove ljudske sudbine u određenom vremenu. Daju prednost slici u odnosu na reč. I pesmama, koje su od nastanka davale odgovore na sva pitanja koji osvetljavaju Morisonovo rastrojstvo.
„Sva deca su van sebe“, peva on u „The end“, koja je svojevrsni manifest straha i potisnutog besa, elemenata koji su sadržani već na prvom albumu iz 1967.
Morisonov odnos sa ocem bio je zategnut i neprijateljski. Ubica u pesmi u jutarnjim časovima ulazi u sobu svojih roditelja. „Oče, da sine, želim da te ubijem.“ U ovim stihovima krije se još i činjenica da deca cveća žele bolji svet, bez rata u Vijetnamu, ravnopravnost, svet bez rasizma i korupcije, slobodnu ljubav, seksualne slobode, puno, puno droge i svest o restriktivnom konformizmu koji kapitulira do nove ljudske revolucije.
Ne samo sreća, već i nasilje
Za razliku od punačkog, sramežljivog momka, fana njegovih pesama, koji je kroz droge i njegovu muziku bežao od stvarnosti, Morison je znao da se utopija ne može desiti. Fanovi Elisa i Rimbauda svoj bend Doors nazvali su po stihu Vilijama Blejka. Uz pomoć meskalina, LSD-ja, hašiša granice ljudske percepcije se šire i čovek će prepoznati beskonačnost stvari, kako to objašnjava pisac Haksli, koji je biblijsko-romantične Blejkove stihove stavio u kontekst novog doba.
Ali u beskraju ne leži samo lepota, već frustracija i dosada, tako da kroz otvorena vrata uz pomoć hemije ne ulazi samo sreća, već i nasilje. Krajem 1969., samo dve godine nakon sloma Flower power revolucije, svo cveće je usahlo: atentat na Kenedija i M. L. Kinga, nastavak rata na Dalekom Istoku, masakr porodice Menson, katastrofa Altamonta. Morisov fizicki pad, kolapsi na bini, stanje izmedju ekstaze i gađenja, koje Dicilo pokazuje iznova i iznova, znaci su kraha jednog sna koji je suviše dobar da bi bio istinit. Kad je pronađen mrtav u kadi, staro društvo, represija i nasilje već su zauzeli mesto u srcima i glavama ljudi. Morison je i danas ikona odbačenih, autsajdera. Dicilo i počinje i završava film scenom Outtake iz eksperimentalnog filma HWY, koji je režirao sam Morison. Pevač se u fordu mustangu vozi kroz pustinjski pejzaž, na auto putu bez kraja, usamljeni lutalica u potrazi za, za čim? Na radiju čuje vest o sopstvenoj smrti.
U jednoj drugog sceni iz HWY pregaženi kojot leži na putu. Kamera dugo i mučno insistira na jadnoj, zadihanoj divljoj životinji u agoniji, koja pokušava da pređe na drugu stranu ulice – i ne uspeva. Pređi na drugu stranu, kaže on u jednoj pesmi. Ali, mnogi ostaju na putu.
Prevod: M. M.

1 коментар:

  1. Odlican tekst. Jos bolji prevod. Sa nestrpljenjem ocekujem film!

    ОдговориИзбриши