Pogled iz prtljažnika - trivije o Tarantinu

1.       Crvena jabuka

Samo jedna marka cigareta je dobra po Tarantinu: Red Apple (Crvena jabuka). Zašto? On ih je izmislio. Pogledajte Red Apple pakovanja u Uličnim psima, Petparačkim pričama, Četiri sobe, Ubiti Bila 1, 2.

2.       Stopalo kao fetiš

Tarantino je opsednut ženskim stopalima. Mnogim glumicama je zumirao  lepa i manje lepa stopala: UmaThurman, Angela Jones, Jennifer Beals, Bridget Fonda, Lucy Liu, Sydney Tamiia Poio Dawson, Zoe Bell, Mélanie Laurent.

3.       Kapetan Amerika

Sve devojke iz Kil Bilove Deadly Viper Assassination Squad  su nazvane po zmijama i članovima Marvelove organizacije The Serpent Society – zakletim neprijateljima Kapetana Amerike.

4.       Pogled iz prtljažnika

Jedan od Tarantinovih zaštitnih znakova je snimanje iz gepeka. On nije izmislio snimanje akcije unutar gepeka, ali puno efekata se pojavilo baš u njegovim filmovima.

5.  

Meksički tribute

Ime lika Sgt. Hugo Stiglitza iz filma Inglourious Basterds ( glumi ga Til Schweiger) je omaž meksičkom glumcu iz B filmova osamdesetih. Jedan od najpoznatijih filmova Huga Stiglitza je Tintorera koji se besramno proslavio zahvaljujući Spilbergovoj Ajkuli.

6.       Molim Vas da ostavite poruke

Da li vam se glas sa telefonske sekretarice iz Džeki Braun učinio poznatim? Da?  Gospodin Tarantino lično.

7.       Dela ne reči

Svi glumci iz Uličnih pasa  koju igraju kriminalce su neko vreme bili u zatvoru. To se zove savršen kasting.

8.        Vreme naplate

Tarantino je režirao neke kratke scene u Gradu Greha i tako vratio uslugu svom prijatelju Rodrigezu  koji je pisao muziku za Ubiti Bila 2.

9.       Druže, gde je moj auto?

U filmu Četiri sobe, u priči Čovek iz Holivuda Čester, koga igra Tarantino pokazuje časopis sobaru (Tim Rot). Automobil sa naslovnice je isti onaj koji vozi Vinsent Vega u Petparačkim pričama.

Dobri, loši - Skinsi

I dok  u Srbiji prave serije za tinejdžere koje gledaju samo mame i babe, i veruju da se ništa nije promenilo od njihove mladosti, i da se klinci i dalje drže za ruke, piju sokiće i vole da idu u školu, Britanci su napravili surovo realnu seriju Skins.

Divlji seks, apatični roditelji i koncert Napalm Deatha: britanska serija Skins o tinejdžerima između euforije i depresije je najuzbudljivija serija o tinejdžerima, koju ne gledaju samo tinejdžeri. Od 2007. se Skinsi prikazuju na britanskom kanalu E4. Prva sezona započinje orgijom mobilnim telefonima. Šesnaestogodišnji Toni na skejtu ide kroz Bristol i telefonira ortacima, koji briju noge, sviraju klarinet ili su mamurni: trapavi Sid, zgodna Mišel, religiozni Atvar, homoseksualac Maksi, štreber Džel i  klaber Kris. Šta se dešava sa slatkom Kesi? Nedostupna je, jer je u klinici zbog poremećaja u ishrani. I zašto ih Toni uporno zove? Planira provod u kom će njegov najbolji drug Kris konačno izgubiti nevinost. Tako tipično i tako tinejdžerski bezazleno počinje, al se razvija u pravu dramu, gde svaki lik dobija po epizodu da se predstavi. I u svakoj sezoni su novi likovi.  Tužni ste samo prvih  petnaest minuta i onda počinjete da se vezujete za nove likove.  Ali ne zaboravljate stare. I tako pet sezona.

Divlji ansambl karaktera, brzo pripovedanje, spektar tema i stilova., odlična muzika. 2006. je britanski scenarista Bryan Elsley (The Crow Road) tražio ideju za novu seriju i našao je posmatrajući svog sina i njegove drugare. Serija pokazuje neverovatnu neposrednost u odnosu roditelj-dete. Roditelji nisu više autoriteti, već neodgovorni akteri, koji i ne primećuju stil života svoje dece, jer i sami idu potpuno dezorjentisani kroz život. Jedna scena iz pete sezone to najbolje opisuje. Dok se lepa Mini rano ujutru vraća iz grada, razmazane šminke i u suzama, razočarana u dečka i prijateljicu, sreće na drugom kraju ulice  ženu u party- haljini i bosonogu – to je njena samohrana majka. Ćuteći zajedno odlaze u stan.

Stalno se prave partiji, posećuju noćni klubovi, gutaju ekstaziji, pije alkohol. I to nisu problemi. O tome se ne diskutuje. TO JE STVARNOST. U Americi je naravno uradjen rimejk. Ali su neke scene izmenjene da ne bi bilo reči o dečijoj pornografiji.

Jedna od najosetljivijih i najdirljivijih sezona je druga u kojoj je akcenat na lezbijskoj ljubavnoj priči. Skins  ne štedi svoje junake.  U četvrtoj sezoni glavnog junaka ubija profesor, u drugoj jedan od likova je smrtno bolestan. Melanholija prati sve sezone osim pete koja ima prijateljski pozitivan reboot i likovi su najinfantilniji .

I dok devojčica u osmom razredu  piše u sastavu da je bila sa dva tipa, da je bila pijana i drogirana, dok druga devojčica maltretira učenike prvog razreda. Dok klinac u prvom srednje kaže profesoru puši kurac, i umesto Miloš Obilić – Miloš Bojanić, dok svaki drugi ćalac voli sa čašicom da se druži, u Srbiji prave seriju  poput Pridji bliže.  Tako nije ni izdaleko. Uhvatila sam režisera na TVu kako kaže da se raspitivao kod osnovaca kako žive, rade, druže. Grdno su ga slagali. Loš research.

Jadi mladog Hitlera

Džorž Taborov pozorišni komad Moja borba (Mein Kampf) je transfigurativno umetničko delo. Od gomile loših viceva o Hitleru nastala je za čudo sjajna komedija. Dvadesetogodišnji tada nepoznati mladić iz austrijske provincije dolazi u Beč, da bi polagao prijemni ispit na slikarskoj akademiji. U internatu upoznaje sluškinjicu Gretčen i sedobradog Jevreina Šmola Herzla, osobenjaka i zavodnika koji mu sređuje kosu i brkove i poklanja knjigu Moja borba, horor bajku.

Moja borba je sad i ekranizovana.  Ali švajcarski režiser Urs Odermat postavlja stvari malo drugačije. Priča prerasta u tragi-komediju. Čuveni nemački glumac  Gec  Džordž (Götz George) igra brbljivog  i lucidnog starca a Tom Šiling Hitlera. Drama interesanthih odnosa  kvazi oca i sina sa gomilom krupnih, sepia kadrova. Smešno-patetična lektira.,

Nisu li Hitler zombiji uvek  na filmu poput Bruno Ganca u Zalasku (Untergang)  ili Helge Šnajdera u Mom vođi (Mein Führer)?

Režiser Odermat kaže da ga je dirnulo rano izvođenje komada 1987., u kom prijatelj Jevrejin sprečava Hitlera da ne izvrši samoubistvo posle neuspeha na prijemnom za akademiju.

Winter's Bone - kristal met, kantri muzika i lov na veverice

  Winter's Bone govori o  tinejdžerki koja se bori za život. Maestralna oda zaboravljenom delu Amerike i sjajna gluma mlade zvezde Dženifer Lorens.  Od završetka građanskog rata stvarana je  jedna te ista slika o izgubljenim južnim delovima Amerike, koji ne mogu ni politički ni ekonomski da se oporave. Siromaštvo ovih delova koje datira od tih vremena jedino je bogatstvo njihove istorije. Tako da tragički folklor Juga stalno inspiriše umetnike i njegov eho nalazi se u kantri muzici kao i u delirijumskoj prozi Vilijama Foknera.

Sa potpunim pravom hvaljeno ostvarenje rađeno po još boljoj knjizi Danijela  Vudrelsa ponavlja tradiciju ali  uspeva da donese i nešto  uzbudljivo novo. Bez previše muke da dočara klišeizirane predele, režiserka Debra Granik smešta film u abrazivnu stvarnost  Ozark planine na obali Misurija i predstavlja nam jedinstvenu, prkosnu heroinu: sedamnaestogodišnju Ri Doli koja je hronično zagledana u prošlost, a očajnički se bori za Sad i Ovde.

Da nema pikapa, televizora i plastičkih igračaka radnja  bi se mogla smestiti u vreme Velike depresije. Ri sama brine o  psihički bolesnoj mami, koja vegetira u trošnoj kući i vaspitava i brine o bratu i sestri. Svakodnevne lekcije za šestogodišnju Ešli i dvanaestogodišnjeg Sonija su u rasponu od jednostavnog spelovanja do korišćenja puške za lov. Njena logika je dobra: za budućnost sa one strane šume potrebno je obrazovanje, a za život u nedođiji preživljavanje.

Ovu svakodnevnicu prekida šerif  lošim vestima: njihov otac, osuđen zbog zloupotrebe droga nije se pojavio na sudu. Sud preti da će da im oduzme kuću i Ri kreće u potragu za ocem. Sukobljava se sa komšijama koji ne samo što su dalji rođaci nego su i oni umešani u proizvodnju kristalnog meta.

Winter's Bone bez muke ukršta kvazi dokumentaristički opis rituala i pravila podlačenog sveta sa dramskim elementima trilera nenapuštajući perspektivu mlade protagonistkinje.  Neverovatna je lakoća sa kojom i za Oskar nominovano glumačko otkriće  Dženifer  Lorens nosi ovaj film. Bez zapadanja u melodramske manire može se lako videti tinejdžerska tuga skrivena iza oklopa tvrdoglavosti i pragmatizma.

Winter's Bone ne dozvoljava osuđivački pogled na odnose. Film nije ni sociološka studija niti etnografski projekat, on je potpuno usresređen na svoje likove. Debra Granik prikazivanjem autentičnih lokacija i statista koji tu  i žive  pokazuje respekt prema realnosti.

Sjajna je i uloga Džon Hoksa, koji igra  nepredvidivog  tirdropa. Scene bojažljivog zbližavanja usamljenika i njegove rođake su najpoetičniji delovi filma.  I zvuk bendža koji podseća na nepovratno juče, ali ovog puta predstavlja nadu u novo, nepoznato sutra.