OD KALIGARIJA DO HITLERA - FILM I RAT

Kako se društvo suočava sa posledicama rata? Kako šok zbog poraza utiče na identitet nacije?

Klasičnu filmografiju Vajmarske republike proganjalo je sećanje na rat, čiji traumatski ishod nikad nije ni bio zvanično priznat, a kamoli prihvaćen. Sve ovo je uticalo na prvu nemačku demokratiju i kulturu. Nemačka je okončala rat tek kad su borci počeli da dezertiraju i kada je car saopštio da ekonomski bilans ne dozvoljava dalju borbu. Za četiri godine je sedamdeset miliona ljudi pozvano u rat, a blizu devet miliona umrlo je na bojnom polju. Dva miliona Nemaca se nikada nije vratilo kući. Dvanaest miliona vojnika se vratilo kao invalidi. A toliko njih je imalo i psihičke posledice. Ovaj rad nije o Velikom ratu, već o njegovim posledicama. Termin šok od granate, koji su lekari koristili za dijagnozu kod vojnika sa fronta, manifestovao se kao trajna psihološka rana. Kao što ova dijagnoza obuhvata širok spektar simptoma, filmovi ovog doba imaju različite forme i na različite načine se bave posledicama rata – traumom, izdajom, žrtvovanjem, ranjenim ponosom, mitom ili naučnom fantastikom. Ovi filmovi prikazuju serijske ubice, lude naučnike, naivne mlade ljude traumatizovane zbog susreta sa smrću i nasiljem. Pokazuju protagoniste koji se oporavljaju od neizrecivih događaja, kako stvarnih tako i umišljenih, i dokumentuju zajednicu u stanju šoka. „Vajmarska kultura je koliko

posttraumatska, toliko i prefašistička.“

Razvoj i napredak nalazili su se na jednoj strani, a čežnja zbog izgubljenog rata na drugoj. Da bi najbolje dočarali ova stanja, režiseri i scenografi su koristili ekspresionističke elemente.

Ekspresionizam je umetnički pravac koji se javlja u Nemačkoj 1905. godine, najpre u slikarstvu i književnosti, a zatim se razvija i ekspresionistička struja i u nemačkom filmu. U francuskom jeziku reč expression, znači izražaj. Ekspresionistički film je bio pod snažnim uticajem ekspresionističkog slikarstva. Za ekspresionistički film su karakteristični oštri svetlosni kontrasti, česti prikazi klaustrofobičnih prostora, izobličavanje scenografije, nastojanje da se prikaže čovekov unutrašnji život ispunjen strašću, strahom, potisnutim htenjima, fatalizmom, likom dvojnika, ekspresionističkim grčem u glumi. Najveći dometi ostvaruju se na području filmske fantastike. Najistaknutiji reditelji bili su Vilhelm Fridrih Murnau, Robert Vine i Fric Lang. Vilhelm Fridrih Murnau je bio vizionar i kinematografski genije čiji je talenat bio u stanju da na platno prenese onostrano, fantastično i metafizičko. On je uvek iznova prikazivao muškarce, ljude na ivici nervnog sloma pod pritiskom i stresom, bogate ljude u krizi. Murnau je režiser društva, ali i predela i mitova, romantičar kod kojeg se mešaju melanholija i čežnja. Njegov film Nosferatu (1922) je obrada popularnog romana Brema Stokera Drakula. Ime Nosferatu potiče od grčke reči nosophoros, što znači "donosilac bolesti". Nosferatu (grof Orlok) je vampir, koji donosi kugu u mali nemački grad. To je priča o vampiru koji pije krv živima. Ali i priča o masovnoj smrti i samožrtvovanju. On funkcioniše kroz iskustvo rata u

vreme kada je nemačko društvo tek počelo da oplakuje svoje mrtve. To je u stvari nemački film posleratnog perioda. Malo je falilo da Nosferatu bude uništen zbog nepoštovanja autorskih prava Brema Stokera.

Naivni mladić se susreće sa hororom. Kao što mladić prekoračuje svoje granice i odlazi u Transilvaniju, tako zlo, Nosferatu, dolazi u Nemačku. Autor filma je pokušao da emocije predstavi slikama, da psihološke procese prikaže na ekranu. Lik Hutera, eho miliona vojnika iz Prvog svetskog rata, putuje na istok i vraća se kući u neurotičnu zemlju. Mali nemački grad iz 19.veka, simbolizuje iskustvo masovne smrti koja se oseća na svakom koraku, dok kuga, koju je doneo Nosferatu, vlada gradom. Nakon umetnički i komercijalno uspešnih filmova u ranim dvadesetim, kakvi su bili Nosferatu i Poslednji smeh (1924) Murnau je imao odrešene ruke kod UFA studija, što je i iskoristio, iznedrivši jedno od svojih vrhunskih ostvarenja – Faust (1926). To je poslednji film ovog režisera snimljen u Nemačkoj.

Istoričar kulture Modris Ekstajns tvrdi da jedino film kao medij može da prikaže užase novog doba.

Robert Vine je 1920. režirao ekspresionistički nemi film Kabinet doktora Kaligarija. Film je o ratu, o tome da vrednost i identitet više ne važe, o tome da ništa nije kao što je bilo. Da li je on poludeli naučnik ili leči ludake? Film to vrlo svesno odbija da objasni. Zamagljuje linije između autoriteta i ludila. Filmski kritičar Zigfrid Krakauer video je film kao podsvesno očekivanje fašizma. Diktator je već tu. U unutrašnjosti kolektivne psihe. Kaligari se zalaže za neograničen autoritet koji idealizuje moć kao takvu, da bi  zadovoljio svoju požudu za dominacijom, bezobzirno krši sva ljudska prava i vrednosti. Ovu temu je obradio i Tomas Man u svojoj noveli Mario i mađioničar, u kojoj je Mario,

zaveden, manipulisan i iskorišćen od strane mađioničara. Priča je alegorija na narastajući nacizam u Nemačkoj.

Film Nervi (1919) Roberta Rajnerta je ekspresionistički film koji prikazuje život dvadesetih, proteste, revolucionare, oštećene vojnike, ludilo bolesti nakon Prvog svetskog rata. Film pokazuje posleratnu preokupaciju ratnim neurozama i sudbine ljudi iz različitih društvenih slojeva. „Moji nervi su ogledalo nerava celog sveta“, kaže jedan lik iz filma. Napredovanje civilizacije, borba za opstanak, anksioznost brinuli su ljude posleratnog doba. Frojd to naziva ratnom neurozom. U normalnom životu, čovek drži snažne instikte pod kontrolom. Ako u

ratu odbije da dopusti primitivnoj strani svoje psihe da izađe na površinu, onda je mentalni slom u obliku ratne neuroze neizbežan. Kod pojedinca se javlja sukob između njegove dužnosti prema državi i brige za vlastiti opstanak. Lekari su definisali vojnike koji nisu hteli dalje da se bore kao histerične i sa nedovoljno volje za borbom. Uprkos posleratnoj kritici neetičkih metoda, medicinski diskurs je bio jasan po pitanju ratnih neuroza – smatrali su da je bolesnik sam kriv za bolest. Najbolji muškarci su umirali na bojnom polju, a bolesni histerici ostavljeni po strani i proglašeni neprikladnima za ratnu službu. Lekari su strahovali da će svoje simptome širiti ne samo na druge vojnike već i na celu zajednicu. Zlikovci i masovne ubice, manipulatori i čarobnjaci, sveznajući i svemogući, potencijalni

vladari sveta, sa zavodljivim, misterioznim snagama nalazili su se na jednoj strani. Dok su na drugoj strani njihove kreature, mesečari, gonjeni, uvek spremni da izvrše naredbe svojih učitelja. Antiratni film Zapadni front 1918 je premijerno prikazan 1930. godine i prenosi iskustvo iz ratnih rovova. Pronašla sam činjenice da su lokacije na kojima je sniman film autentične i da su tri glavna glumca zapravo služila vojsku tokom rata. „Svojim realizmom i antiratnom porukom Zapadni front 1918 postavlja se protiv onoga što zovemo mobilizacijski žanr, rekonfigurirajući tipične tehnike, teme i ikonografiju žanra, razvija nove perspektive.“

Posle Prvog svetskog rata cela generacija bila je pod psihičkom traumom koja je nastala zbog smrti deset miliona stanovnika na bojnom polju. Ova trauma bila je posebno vidljiva u Nemačkoj, gde je ubijeno dva miliona stanovnika. „Nemački dramatičar Karl Cukmajer je komentarisao razumljivu traumu generacije koja je podvrgnuta ovoj vrsti fizičkog i emocionalnog napada kako živi zajedno sa svojim mrtvima, podižu njihove glave, njihove razbacane udove, polako, nestabilno, posrćući.“

nastaviće se...

Film Vajmarske republike - od Kaligarija do Hitlera

Nemačka dvadesetih je bila moderna i mlada. Berlin kao vodeća metropola puna suprotnosti bila je mesto koje je fasciniralo čitav svet. „Ovaj tajni Berlin je mesto sećanja i refleksija."

                                

Kinematografija je dvadesetih godina još uvek bila mlada umetnost, a Nemačka je bila njen centar. Nikada posle toga Nemački film nije bio toliko dobar. Nemoguće je pričati o horor filmu, a ne pomenuti nemački ekspresionizam i romantizam, strašnu senku vampira u Murnaovom Nosferatu dok se približava sledećoj žrtvi ili ogromnu figuru Emila Janinga kao Mefista u Murnauovom Faustu, dok baca mračan pogled preko ramena. Nemoguće je pričati o neo noaru, filmovima naučne fantastike, diviti se Istrebljivaču, a ne reći da je sve počeo Fric Lang u Metropolisu, u futurističkom podzemlju. Nemoguće je pričati o prelepim ženama, a ne pomenuti Marlenu Ditrih ili njene zgodne noge dok peva na bini noćnog kluba u Plavom anđelu Jozefa fon Šternberga. A mnogo pre Godara u stilu nove stvarnosti nastao je Ljudi u podne. Ne smem da ne pomenem sjajna književna dela iz ove epohe koja su dosta kasnije ekranizovana, a koja su sinonim za epohu: Erih Kestnerov Fabijan i Alfred Deblinov Berlin Aleksandarplac. Upravo ovi romani i filmovi su me inspirisali da se vratim u epohu i istražim  film Vajmarske republike u potpunosti. Takođe serija Berlin Vavilon koja već svojim nazivom asocira na tužan kraj i mnoga lica Vajmarke republike kao i knjiga Iris Berlina, putopisni esej Miloša Crnjanskog upravo iz ovog perioda u kom on kaže: „Pola Nemačke je takva da bi se o njoj mogli pisati samo romani, a druga pola takva da je može prikazati samo film..." 

nastaviće se...

Most (Broen) - dansko-švedski krimi noar

Nordijski hladno, beskompromisno, kompleksno i uzbudljivo napisano.  Sirovo, ali srčano. Serija Most. Dansko-švedski krimi noar. Na mostu koji povezuje Kopenhagen i Malme desio se neobičan zločin.

Priča počinje na Eresundskom mostu (Øresundsbron) koji povezuje Malme i Kopenhagen. Na njemu je pronadjen leš političarke iz Švedske, ali donji deo tela pripada prostitutki iz Danske. Dva polu-leša, dve zemlje, dva detektiva koja moraju zajedno da rade.

Posle skandinavskog dizajna, belo ofarbanih enterijera, bespolnih dečijih priča, iz ovih zemalja nam stižu najbolji krimići. Posle Valandera, Killinga, Larssona, detektivke Lund dobili smo još dva kultna lika: Sagu (Sofi Helin) i Martina (Kim Bodnia).

 

U prvoj sezoni traži se ubica koji kroz dugo planirana ubistva hoće da pokaže kako se zakon ne odnosi isto prema svima. Kad nestane političarka, plave sirene trube po čitavom gradu, kod se ubistvo prostitutke i beskućnika brzo zataška. U medijima ga nazivaju teroristom koji traga za istinom.

 

Saga je komična u svojim postupcima i izjavama. Profesionalna i odgovorna, visprena u svojim zaključcima, ali s druge strane autistična, bukvalna, bez smisla za humor, empatije i bilo kakvih emocija. Kao da ima Aspergerov sindrom. Uvek u kožnim pantalonama ne ume da uteši ženu koja je pita da li će njena ćerka preživeti i u baru kupi prvog tipa za seks. Lik je nešto između Lizbet Salander i Keri (Claire Danes iz Homeland).

 

Martin, sa bradom od tri dana i strastveni pušač, je otac petoro dece iz tri braka, i kome posle vazektomije žena kaže da je trudna. Emotivan, spreman i da prekrši zakon u zemlji koja to ne oprašta, Martin i njegova porodica postaju u poslednjim epizodama jako značajni. Globalni razlozi masovnog ubice se svode na lične, privatne, što čini da serija malo opadne u poslednje dve episode.

 

Iz zemalja gde gotovo da i nema beskućnika (jedna od detektivki to i kaže: “Zašto nam ih diraju, ionako ih imamo premalo”), gde nije bilo ni adekvatnih zakona za masovne ubice, iz zemalja  gde su svi stilizovani i kvarcovani stižu nam najbolje krimi serije. Moja prijateljica, koja je pokušala da živi u Norveškoj, posle tragičnog događaja i Brejvikovih napada, rekla je  da je to ne čudi. “Tamo sam se osećala stalno kao u Twin Peaksu”.

Jasno je da je svetli svet Skandinavije samo projekcija. I da je realnost da najgori mogući način prevazišla fikciju. Verovatno jer je projekcija bila previše lepa.

 

 

 

 

  

Željko Obrenović - Talog - recenzija

Sa ranama nikad nisam umela

Mnogi su pomislili da je Srpski psiho bio one hit wonder, a kako je vreme prolazilo a novi roman se nije pojavljivao, delovalo je da su u pravu. Međutim, sad kad je Talog napokon pred našim očima, čini se da bi ponovo trebalo preispitati to stanovište.

U situacijama kada se između dva književna dela javi pauza od nekoliko godina, nameću nam se dva obrazloženja: autorska blokada i perfekcionizam. U prvom slučaju, autor ne zna šta da piše, a u drugom želi da to što piše izgleda što je moguće bolje i ne može tako lako da se odvoji od svog dela.

Talog nam, na svu sreću, svakom svojom stranom, svakim pasusom i svakom rečenicom govori da je posredi ovo drugo.

Iako radnja kreće gotovo in medias res i do poslednje stranice teče bez ijedne reči viška, ne bi trebalo očekivati samo sumanutu i vratolomnu rolerkoster vožnju, a da to bude moguće zaslužna je upravo glavna protagonistkinja Taloga, Jovana, oštećena, problematična, nestalna, sklona samopovređivanju, preispitivanju i pogrešnim odlukama. (Nisam znala šta hoću. Zašto uvek znam šta radim, a ne znam šta hoću? Jednog trena nikoga nisam trpela, narednog nisam mogla sama. Šta to sve žene – i bez problema kao što su moji – čini tako nestalnim? Zašto barem za jednu čvrstu stvar ne mogu da se uhvatim svom snagom?)

Jovana uvek zna šta radi, pa čak iako se zbog svojih postupaka kasnije kaje. Iako autor u Talogu koristi osnove noara kao žanra, on se tim pravilima i konvencijama poigrava, jer mu to nekonvencionalna protagonistkinja omogućava. Ona nije policajac, niti detektiv: (A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?); ili: (Ko sam ja? Naprsla riba sa abece­dom psihosomatskih poremećaja, koja juri za senama mrtvog dečka?). Jovana želi da pronađe ubice svog verenika i spremna je da do njih dođe ne birajući način niti sredstva, iako će je put često odvoditi u sunovrat i otvarati rane od kojih je za neke i sama kriva, ona će nastaviti dalje.  

Kao što je Jovana kao glavna protagonistkinja već na prvim stranicama i u uvodnim poglavljima jasno i čvrsto postavljena, a svakom novom stranicom i svakim novim pojavljivanjem još više dograđena i čvršće uspostavljena, tako je i sama priča utemeljena još pre prve strane, u bliskoj prošlosti koja nekolicini junaka ne da mira i neće ih ostaviti sve dok se na neki od mogućih načina ne obračunaju sa njom. A kao što se likovi postepeno razvijaju i unapređuju, tako se i pripovest širi i grana. Najpre započinje istragom među sitnim dilerima (Možda nisam završila kriminalistiku, ali znala sam od koga je Andrej završavao robu, sa kim bi trebalo da popričam i gde mogu da ga nađem.), da bi kasnije čitaoca uvela u zavere, mračne tajne i ritualna ubistva koja se protežu i do nekoliko decenija unatrag.

Srbija i Beograd koji predstavljaju pozornicu događaja koje Talog obrađuje podjednako su realistični i ubedljivi i svojim realizmom i svojom stilizacijom. Čitalac je gotovo primoran da svaku lokaciju doživi baš onakvu kakva ona jeste, a te lokacije nisu mesta na kojima se kreću pripadnici visokog društva. Prljavi prolazi Zelenog venca (Podzemni prolaz na Zelenjaku, ulepljeni pločnik. Cigani sa gaćama i baterijama na karton­skim tezgama. Budilnik koji je zvrndao sa tezge, razarao mi je mozak. Bogalj u maskirnoj uniformi sa markicama za prevoz u šaci.), zadimljeni kafići sa sumnjivom klijentelom (Unutra: nekoliko stolova za ručavanje, sa kariranim zeleno-žutim stolnjacima, šank. Po ćoškovima: dva-tri oronula čoveka sa cigare­tama, pivom, odsutnim pogledima i problemima kod kuće.)...

Jovana kao glavna protagonistkinja je svakako incident u domaćoj književnosti čija istorija ne pamti previše jakih i nosećih ženskih likova. Sem Stankovićevog doprinosa u vidu Sofke i Koštane, čini se da se knjiga svodi na dva slova. I po tome je vrednost Taloga uvišestručena. Kao da već nije dovoljno protivrečna, razlomljena i rastrzana sama sobom, kompleksni odnos – zasnovan je na griži savesti, požudi i potrebi – nje i drugog glavnog protagoniste čini da stvari budu još složenije. (Uzdahnula sam, promišljajući o tome što nameravam da uradim. Da li je to OK? Da li samo tražim rasterećenje, kao sa alkoholom?); ili: (...da li je ovo greška: posledica postraumatskog stresa, osećanja prema Borku kao spasiocu ili... I, naravno, griža savesti bila je tu.). Sve to što oni jedno drugome daju i sve to što jedno od drugoga uzimaju možda će ih zadovoljiti u tom trenutku, ali će na duže staze (pri tom treba imati u vidu da su u Talogu i najduže staze jako kratke) samo uvećati grižu savesti, autodestruktivnost i kajanje. Njihova veza je na prvi pogled isključivo fizička, ali neće puno proći i mi ćemo je posmatrati kako se razvija, sazreva i mutira. Iako nikada nije čista, jer to nikako ne može biti, i iako je neprestano pod teretom prošlosti, ona je jedino što oni imaju i zato je poput junaka Dostojevskog spremno prihvate, prigrle i ne puštaju.

Likovi u Talogu nisu crno-beli. Svi, i oni koje smo rešeni da posmatramo kao pozitivce ili uz koje ako ništa drugo stojimo, daleko su od klasičnog poimanja pozitivaca. Svi oni su barem u prošlosti počinili greške ili krive poteze koji su ih deklarisali na drugu stranu, a i njihova delanja u sadašnjem trenutku su često u najmanju ruku diskutabilna, prelomljena kroz iskrivljenu prizmu stvarnosti, gledana kroz koju deluju kao ispravna i jedina moguća. (Svaki napor da ispravim stvari povređivao je neko­ga do koga mi je stalo. Svaka akcija povređivala je ljude oko mene i uvećavala osećaj krivice. A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?)

Čak i na onim stranicama od kojih bi se očekivalo da nude sigurna mesta, primera radi kad Jovana odlazi kod svojih roditelja u porodičnu kuću bežeći od (oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.), suočavamo se sa činjenicom da u Talogu sigurnih mesta nema, da je i njena porodica, unekoliko tipično srpska, nesavršena, takođe pod kolosalnim teretom prošlosti koji je davno ugušio nadu za boljitkom. Jovana se ovde na neki način gotovo identifikuje sa antagonistom (Neko bi pomislio da je Gabrijelova porodica uvrnuta. To što je Veljko rekao, nečista krv... S druge strane, šta je to, u osnovi, Gabrije­lovu porodičnu priču činilo različitom od moje?). U Talogu prošlost nije samo nešto od čega je čovek sazdan, nešto što ga je obeležilo i na neki način odredilo. U Talogu prošlost progoni junake i što je još užasnije – kao da se ponavlja. Tako će Jovana u jednom monologu sa svojim drugim ja reći: (...zar ti se ne čini da nevini najčešće stradaju?... Nego, znaš onu izreku „istorija se ponavlja“? U tvom slučaju kao da je postala malo banalna?) ili drugi put: (Andrejev najveći strah bio je gubitak. Nije potrebno previše froj­dovanja da se shvati: najviše sam strahovala od tajni... A sad, kao da su svi nešto krili. I kao da se sve to što su krili ticalo mene.)

Pisanje u Talogu je svedeno, stil sirov, reči birane. Kako u naraciji, tako i u dijalozima, autor izvlači maksimum napetosti iz minimuma reči. Ponekad se čitave konstrukcije ponavljaju doslovno, ali ne u znaku autorepeticije, već kao znak konzistentnosti. Na jednom mestu će Jovana u okviru istog pasusa nekoliko puta ponoviti rečenicu (Pušila sam i grizla obraz.), dok je između tok svesti. I čitalac će osetiti sav njen užas i ugledati, kako ona sama za sebe kaže na drugom mestu: (Paravan za bol koji je počeo da izbija napolje.)

Jovana je poluživi leš koji jedino još adrenalin drži na nogama. Samopovređivanje, odbijanje hrane, s jedne strane su očiti primeri poremećaja psihosomatske vrste (Mogla sam jedino da pustim dželate da obave posao ili da se opirem i učinim da rane bole još više. A sa ranama nikad nisam umela.), ali su s druge strane i njena potreba da se trgne, da održi fokus i koncentraciju. (Pri pomisli da se opet mučim pokušavajući da progutam džank fud – odabrala sam da gladujem. Još malo, mogla sam toliko da izdržim. Morala sam. Još samo malo.)

Svakako, ne bi valjalo zaboraviti ni saundtrek čiji odabir provejava stranicama Taloga. Za razliku od Srpskog psiha, recimo, gde se činilo da jednostrana muzička podloga nema drugu ulogu do da pokaže ili čak nametne ukus naratora, izgleda da je u Talogu saundtrek upotrebljen znatno zrelije, te ima funkciju karakterisanja likova – jer gotovo svi u prostranoj galeriji likova koje Talog nudi slušaju različite vrste muzike – saundtrek zatim ima ulogu i da dočara atmosferu, recimo, vožnje taksijem (Glavobolja od vina, a nigde aspirina. Sinoć bila sam sa tobom pijana...); ili opet ponekad je to jednostavno muzika čiji se tonovi probijaju kroz tanke zidove zgrade u kojoj protagonistkinja obitava (I push my fingers into my eyes. It’s the thing that slowly stops the ache...) i koji savršeno oslikavaju psihičko stanje u kom se Jovana nalazi, a drugi put je tu i album davno zaboravljen u CD-plejeru (You’re just an empthy cage, girl, if you kill the bird.), koji ima istu funkciju.

Sve u svemu, iako to možda neveliki broj stranica ne ukazuje, čini se da stojimo pred kapitalnim delom koje predstavlja trijumf kompresije, konciznosti i umeća. Stiče se utisak da autor u Talogu ništa nije prepustio slučaju, a samim time će čitalac svakim novim iščitavanjem teksta biti višestruko nagrađen, pošto će primetiti gomilu finih detalja koji iako možda nisu od krucijalnog značaja za osnovu priče, opet nisu tu slučajno, niti bez uloge.

Ako je neophodno da se povlače paralele i navode reference, može se pomenuti Crna Dalija, Palahnjuk, zatim vudialenovska opsesija dijalogom, senzibilitet jedne Džilijen Flin ili pak ubojitost filma Nema zemlje za starce, pa čak i Finčerova Devojka sa tetovažom zmaja. Ali, već na prvih nekoliko stranica, čitalac će se suočiti sa činjenicom da je pred njim delo koje pleni svežinom i originalnošću i da je svaki pokušaj povlačenja paralela bilo koje vrste izlišan i veštački.

Pitanje koje se na kraju neizostavno postavlja – kad je o romanu izrečeno sve što je moguće a da se kod čitaoca ne ugrozi faktor iznenađenja – je pitanje moguće filmske adaptacije. Sinematičnost Taloga otvara čitav niz novih pitanja i zavređuje jedan sasvim drugi tekst, no ipak bi valjalo dodati da su situacije, mizanscen i dijalozi razrađeni do te mere da se ne zna kome bi pripao lakši posao: scenaristi ili režiseru. Međutim, čini se da je Talog svoju priču ispripovedao precizno do tih granica da bi, opet, kako to obično biva kad su u pitanju adaptacije uspešnih romana, većina publike verovatno rekla: Knjiga je bolja.

Devojka sa tetovažom zmaja - Runi Mara

Runi Mara (Rooney Mara) je senzacija novog filma Dejvida Finčera Devojka sa tetovažom zmaja. U intervjuu priča o glumačkim ograničenjima, scenama nasilja i tetoviranim bradavicama.

Za ulogu Lizbet Salander su u redu stajale  holivudske zvezde poput Skarlet Johanson (Scarlett Johansson), Natali Portman (Natalie Portman), Kire Najtli (Keira Knightley). Vi ste ih sve potisnuli. Kako se osećate zbog toga?

Mara: Dobro. Ja sam želela ulogu po svaku cenu. Dobila sam je. To je bila isključivo odluka režisera Finčera. I  nije bila laka. Nedeljama sam iznova i iznova išla na kastinge. Ponekad bih ga pitala: „Šta sam loše uradila?“ On bi na to: „ Samo nastavi!“ Nakon što mi dao ulogu bivše devojke Marka Cukenberga u filmu Socijalna mreža, koja je  društvena i elokventna, dugo nije mogao da zamisli  da mogu da budem i škrta na rečima i  introvertna kao što je Lizbet.

Od sjajne all american girl sa svetlim pramenovima do autistične pankerke sa crnom čirokanom je prilično dugačak put – ili ne?

Mara: Ali ja sam glumica. Mogu da se transformišem, pretvaram. Iako potičem iz dobro stojeće i zaštićene porodice, mogla sam da se identifikujem sa Lizbet. Bliski su mi njen osećaj za pravdu  i njena beskompromisnost.

Uloga Lizbet je u seksualnom konteksu vrlo slobodno napisana. Za američke standarde naročito. Strahujete li  za posledice?

MARA: Ne. Dejvid me je upozorio da bi ova uloga mogla potpuno da promeni moj život glumice– i to ne samo u pozitivnom smislu. Ali to za mene nije problem. Smatram da je iživljena seksualnost vrlo važna u životu svakog čoveka. Osim toga, nisam sramežljiva.

Prvobitni, vrlo provokativni poster za film, gde Vam se vidi pirsing na bradavicama je brzo povučen...

Mara:... ali ne mojom voljom. Ali moj agent je bio srećan zbog toga. To je bila zajednička odluka Finčera i filmskog studija.

Vrlo temeljno ste se pripremali za ulogu. Šta je bilo teže: probušiti bradavice ili sresti se sa autizmom?

Mara: Pirsinzi su bili jednostavni: dva prsta viskija i gotovo. Sve ostalo je bio težak rad. Uloga me je fizički potpuno promenila. Morala sam da izgledam ekstremno mršavo i da takva i  ostanem. Da budem vrlo bleda. To je značilo: nema čokolade u pauzama između snimanja, nema sunčevih zraka.  Osim toga, na snimanju u Švedskoj je bila ljuta zima. Morali smo da prekidamo snimanje nekoliko puta, jer sam se tresla ko prut od hladnoće.

Jeste i kao tinejdžerka želeli da budete glumica?

Mara:  Ne, nikako.  Ја sam čak počela da studiram psihologiju, ali onda me je moja starija sestra koja je glumica slučajno uvukla u film.

Imate li uzore?

Mara: Ne. Autentičnost mi je važna. Naravno da sam gledala originalnu verziju  Devojke sa tetovažom zmaja dok sam se pripremala za ulogu. I moram da kažem da je Noomi Rapacela izvrsna. Ali  ubeđena sam da će moja verzija Lizbet  doneti nešto  potpuno novo i neviđeno.

Šta Vam je prolazilo kroz glavu kada ste u scenariju videli: danas: analno zlostavljanje.

Mara: Baš ništa. Na tako nešto se sigurno ne možeš pripremiti. Na snimanju uvek  ima nešto što mora spontano da se odradi. Jedino što pomaže je poverenje u režisera, partnera, u scenario. A njega je bilo. I verovatno će zvučati smešno: moj pirsing i tatu, koji nisu pravi, su mi pomogli da se opustim prilikom snimanja scena seksa. Lizbet je bila naga, ne ja.

Od malih uloga u filmovima Noć u ulici brestova i Friends with Benefits do blokbastera. I sve to za samo dvadeset i četiri meseca. Je l Vam bilo prebrzo?

 

Mara: Ja gledam opušteno na to. Ne histerišem. Videćemo šta će da bude kad prođe uzbuđenje oko Devojke sa tetovažom zmaja . Videćemo da li će se snimati i nastavci.

 

Šta kaže Vaš dečko Čarli Mekdauel (sin Malkolma Mekdauela) na vaš uspon u karijeri?

 

Mara: Raduje se. On je takođe režiser. Duža neviđenja tokom snimanja su bila izozov za našu vezu. Ali uspeli smo to da izdržimo. Skoro smo se uselili u našu kuću na Beverli Hilsu.

 

Za kraj nam još otkrijte kako ste ubedili Dejvida Finčera da ste Vi prava osoba za  ulogu Lizbet Salander.

 Mara: To je bio, kao što sam   već rekla, dug i  iscrpljujući proces.  Dejvidu se vrlo dopalo kako se krećem, poput mačke, kako je rekao. I to što sam bila spremna sve da rizikujem.. Jednog dana sam mu rekla: „Lizbet nema ožiljke. Ona ima stigme.“ Možda je i to odlučilo.  

Neoborivi zakoni u filmskoj produkciji:

Svaki policijski zadatak vodi  najmanje jednom u striptiz bar.

Sve kese iz kupovine sadrže najmanje jedan francuski hleb.

Svako može da prizemi avion.

Karmin, jarko crveni, nikada nije zamrljan i ne skida se čak ni u vodi. 

Ako zatreba municije, uvek  se vadi iz rukava.

Ajfelova kula se vidi sa svakog prozora u Parizu.

Muškarac ni ne trepne dok dobija batine, ali ga boli dok mu žena pokušava zbrinuti ranu.

Lulu sreće Lou Reeda i Metallicu

Lou Reed i najveći metal bend na svetu su se ujedinjili zbog komponovanja avangardno-teatralnog saundtreka za LULU. Njihov cilj je glasio: ispuniti rok muziku intelektualnim sadržajima koji su već odomaćeni u filmovima i romanima. Bez sumnje su to ovim albumom i uspeli. A slušaocima se ovo čini  više nego teško za slušanje.

.

Osnovni tenor je tipično Reedov. Inspiraciju je našao u delu Franka Wedekinda, nemačkog dramskog pisca sa početka 20. veka, koji je svojim delima Erdgeist i Büchse der Pandora izazivao mnogo pažnje i društvenih reakcija. Glavni lik je Lulu, mlada žena čije je seksualne strasti Wedekind bez ustezanja sočno opisao da bi da kraju bila žtrva Džeka Trboseka. Kombinacija sirovog krvoprolića i tubornog seksa poslužila je kao osnova za deset pesama, koje je Reed nekada  u SADu komponovao za pozorište. Sada je to osveženo Metallicom,  prvobitnom snagom i improvizacijom.

Pri slušanju se stiče sledeći utisak: besan čovek preglasno priča  o neprijateljskom gruvu koji nikako da se završi jer niko nema petlju da kaže muzičarima kada je kraj. Ko se ne osloni na koncept, tekstovi će mu zvučati prilično banalno: Spermless like a girl, viče Reed konstantno održavajući frustraciju i u Cheat on me baca rime koje deluju vrlo amaterski: I have a passionate heart, It can tear us apart.

Neophodnu porciju slobode daju neobuzdani džemovi Metalike, fidbek orgije i inkluzivni vrišteći tonovi. Menjaju se od Sabbath Drönena(The View, Dragon) preko intenzivnog muddy treš metala do dvadesetminutnog  landž kraja (Junior Jack). Ovakvo finale bi moglo da se posmatra kao deo potpuno drugog albuma.  Poslednjih deset minuta je potpuno atonalno.

LULU nije morao da traje devedeset minuta. Ciljna grupa su prvenstveno Reedovi fanovi.  Uživaće u haosu i ceniti intenzivnost koju je unela Metallica. Fanovi Metallice će verovatno ignorisati LULU i i dalje slušati Master of Puppets.