luksuz popularnosti - anonimnost

Londonsko putovanje stopama Pink Floyda. Legendarni bend, koga već dugo nema -  ima nov album.

Ispred ulaznih vrata studija Abbey Road  londonskog studija stoji čuvar u uniformi sa detektorom za metal i strogim pogledom.

 Svako ko želi da prođe pored njega, pre nego što stupi u mračne, pomalo memljive prostorije studija, mora da odloži tašnu, telefon i Ipod i da ga od glave do pete provere detektorom kao na aerodromu. Bizarni šou koji sebi samo bend kao što je Pink Floyd može da dopusti. Bend, oko koga je i u ovom veku nadvučen veo tajne i histerije. Trebalo bi impresionirati predstavnike medija iz celog sveta, pokazati im na hiljade neobjavljenih snimaka koji skupljaju prašinu u arhivi, sada restaurirani kao deo  novog izdanja i  predstavljeni na tržištu  kao senzacionalno blago.

Predstavnici Abbey-Roada su u njihovu čast studio 3 nazvali “Dnevna soba Pink Floyda”. Tu se tajno održavao takozvani Listening Session: na tom mestu je bend pre više decenija svirao čuveni album Wish you were here. Odmah pored je studio dva u kom su snimali Beatlesi.

“Redovno smo se sretali na hodniku. Najpre mi pada na pamet  kada sam se jedne večeri ušunjao i zadivljeno osluškivao kako su pripremali pesmu Lovely Rita za album Sgt. Pepper’s”, priča Nik Mason i dodaje kako bi se na njihovim koncertima redovno pojavljivao Paul McCartny.

Mason je sedeo u foajeu preko puta studija tri na istrošenoj sofi, sipao je sebi šoljicu čaja i pratio na TVu prenos nekog teniskog meča sa Vimbldona, što ga čini još interesantnijim, kada po ko zna koji put dajemo informacije o Pink Floydu, bendu čiji je bubnjar bio i u koji je utisnuo svoj trag. “Nije nikada prošlo više od dvadeset i četiri sata, a da se nisam opterićivao grupom”, kaže on smejući se umorno. Šezdesetogodišnji Britanac priča tako strpljivo i prijateljski kao narator  neke bajke. Obučen u dizajniranu jaknu, plavu kariranu košulju i mokasine  nimalo ne izgleda kao rok star. Više kao neki običan lik koji svoj dan provodi u prirodi i ne voli da ga uznemiravaju.  On je jedini koji je od početka do kraja u bendu i uvek je bio najpristupačniji, pa važi za neku vrstu potparola grupe.

Mason, koji inače vreme provodi iznajmljujući i skupljajući oldtajmere, je na kratko dojurio do grada iz svog sela da promoviše trinaesti album Pink Floydovih klasika kao što su The Wall, Dark Side Of The Moon i Wish You Were Here, objavljenih između 1967. i 1994. koji i danas  muzičkoj industriji obezbeđuju milione.

Zašto Pink Floyd  je naslov kampanje koja kreće oko Božića. Zašto ovaj naslov? To Nick Mason baš i ne zna. Začudo sva tri preostala živa člana benda nisu imala ništa protiv. To je izuzetak, jer Pink Floyd ne važi samo za jedan od najuspešnijih bendova, već i za jedan od najnesložnijih. “Vrlo retko smo istog mišljenja i najčešće komuniciramo preko advokata ili u najhitnijim slučajevima mejlom, što smanjuje potencijalne nasilne konflikte”, kaže Mason osmehujući se.

Sredinom šezdesetih startovao je bend koji se već sedamdesetih ubraja u najuspešnije. Pink Floyd je prodao više od dvesta miliona albuma. Svoju finalnu turniju apsolvirali su 1994., poslednji regularni nastup imali su 2005. u okviru Live 8. I  njihova neverovatna popularnost ne jenjava ni dan danas. Oni su prisutni uprkos svim trendovima, hajpovima, krizama na tržištu.  Nijhov bestseler je Dark Side Of The Moon iz 1974., koji se prodao u pedeset miliona primeraka i dalje je na trećem mestu najbolje prodavanih albuma (posle Thrillera  i Back in Black). Statistike kažu da nedeljno preko trideset hiljada ovog albuma pređe preko trgovačkih kasa. A i u onlajn šopu izbor nude  neverovatan izbor. Pored uobičajenih majica, šoljica za kafu, kačketa, u ponudi su i papuče, upaljači, donji veš, markice, loptice, magneti za frižider. Priča se na oni zarađuju više novca od Beatlesa i Rollingstonesa.

Ime Pink Floyd je dragocen brend. Sinonim za muziku koja iznova i iznova utiče na publiku. Etabliranje pametnog koncepta bio je plan pri osnivanju benda studenata arhitekture i umetnosti (Roger Waters, Nick Mason, Rick Wright i Syd Barret) sa upper middle klase na Kembridžu.

Na slobodoumnoj  londonskoj sceni postali su poznati po psihodeliji. Od početka su bili upečatljivi po virtuoznom korišćenju svetlosnih efekata i filmskim projekcijama. „Njihov koncert bi u budućnosti mogao ovako da izgleda: bend dolazi na scenu samo da bi postavio uređaje, kojim će kontrolisati svoje instrumente daljinskim upravljačima i nestaje iza pojačala sa bine, da bi gledali fudbal ili igrali bilijar“, rekao je 1974. britanski novinar Nik Kent kada je davao izveštaj sa njihovog koncerta.

Četiri Britanca su kao pojedinci bili toliko neupadljivi da je na njihovoj prvoj turneji po SADu jedan od saradnika iz izdavačke kuće pitao ko je od njih u bendu. Kako se muzičari nisu pojavljivali na omotima albuma, usavršili su svoju medijsku nevidljivost. Zahvaljujući ovoj anonimnosti bend je preživeo dva ozbiljna povlačenja. Syda Barreta, harizmatičkog prvog šefa benda i tekstopisca je zbog problema sa drogom zamenio  njegov prijatelj Roger Waters. Tada je on preuzeo režiju. On je zaslužan kao autor i strateg za celokupni uspeh benda. I morao je da prizna da je bend i posle njegovog odlaska sredinom osamdesetih bio uspešan. On je hteo da zabrani svojim kolegama da koriste ime benda ali nije uspeo u tome. Napravio je toalet papir sa likom Davida Gilmoura i davao ovakve komentare za prepune nastupe svog bivšeg benda: „Pesme može da izvede svaki idiot uz pomoć moćne rasvete, letećih gumenih prasića i nabudženog zvuka. A publici će očigledno da bude svejedno.“

I bio je u pravu, ako sagledamo neverovatnu popularnost Pink Floyd-tribjuta kao što su Brit Floyd ili The Australian Pink Floyd Show koji pune hale širom sveta.

Na pitanje zašto su ljudi i dalje toliko zainteresovani za muziku Pink Floyda Nick Mason brzo odgovara: „Ko se upusti u našu muziku može da zamišlja šta god želi. Naravno da su i tekstovi važni i Roger je najčešće imao jasnu ideju  kako želi da njom komunicira. Ali već čitavu večnost mi ljudi prenose različite doživljaje pesama. Ludo je što su njihova tumačenja retko slična.“

Dark Side of The Moon je tinejdžerima kao Selindžerov Lovac u raži.  Mnogi poput Muse ili Radiohead, su pokupili ideje od njih.

Nakon početka sa psihodeličnim rokom, sedamdesete su obeležile harmonični zvukovi, meke sintisajzer melodije. Muzika idealna za eskapizam i sanjarenje. 1969.  ljudi širom sveta su na malim ekranima gledali slike sa meseca uz muziku Pink Floyda. Pink Floyd je uvek važio za album bend, za prave umetnike i bili su ravnodušni na pojedinačna izvođenja na radiju. Njihova muzika se mora sagledati kroz čitav album. Ne čudi što su dugo bili nedostupni da se skidaju sa online servisa. Ali njihova izdvačka kuća je imala drugačija očekivanja i spor je rešen sudski.  Mason sleže ramenima na ovo neshvatajući fenomen iTunesa: “Samo tri pesme sa Dark Side of Moon  je moguće preuzeti i mislim da je to strašno. Osnovna ideja naše muzike je potkopana. Naši albumi funkcionišu samo kao komad…Ali tako je!”

Isto tako je prilično spokojno odgovorao i na pitanje u vezi novog reizdanja.

“Ni to nije bila naša ideja, ali izdavač je predložio, mi nismo bili protiv, verovatno zato, jer fizički nosači zvuka više nemaju nikakvu ulogu i ovo je poslednja šansa da se zaradi novac. Zato ja ovde sedim i odgovaram na pitanja.”

Ono što on najviše voli kad je reč o posebnoj popularnosti Pink Floyda je luksuz anonimnosti. Kada je izašao iz studija do svog sportskog automobila da bi se ponovo vratio na svoje seosko imanje, najverovatnije ga niko nije prepoznao. Samo ponekad je razočaran svojom neprimetnošću. Na primer na dugačkim letovima.

 “Uvek se nadam da će me prepoznati na nekom letu, da bi dobio bolji smeštaj. Ali to se nikada nije desilo. Verovatno bi trebalo da napišem Pink Floyd umesto svog imena u pasošu. To bi bilo decentno ali efektno, kao što je i bend.” Nasmejao je i pojačao televizor.