субота, 28. мај 2011.

Peta sezona Mad Mena startuje u martu!!!


Za sve medmenholičare, Jon Hamm će režirati novu sezonu Mad Mena!!!


 Hamm će tako postati drugi član  glumačke postave koji je stao i iza kamere. Prvi je bio John Slattery, koji je režirao četvrtu i dvanaestu epizodu u četvrtoj sezoni. Nakon dugotrajnih pregovora između AMC, Lionsgate i tvorca serije Matthew Weinera, peta sezona će startovati u martu naredne godine, šesnaest meseci nakon završetka četvrte. 

уторак, 24. мај 2011.

Jessie J .- pokretljivost zmije, snaga drvoseče i geto šik


Jessie J. je na debi albumu Who You Are  pokazala ludački dobar glas. U Njujorku Lady Gaga , u Londonu Jessi J. Dobila je nagradu Brit Awards od strane kritike i BBC ju je proglasio najboljom mladom umetnicom u 2011.



Šest godina je radila na svojim pesmama i osmišljala svoj stil, koji danas opisuju kao sofisticirani geto šik: dijamanti, sirovost  i vrcavi humor. Transformisala se u uličnu šiparicu, i da nije bilo tog glasa, utopila bi se. Ogroman volumen, čist vibrato, briljantna visina, tople dubine, pokretljivost zmije i snaga drvoseče. Pored nje  R’n’B kraljice Beyoncé, Rihanna ili Christina Aguilera blede.
Ona nije nova devojka za balade. Njena jačina rasteže se do hip hop ritma, rok rifova i sintetisanja.   Mogla bi da se odrekne tekstova šablona najbolje stvari u životu su besplatne.  Ali ona ima samo 23 i već je pisala za Alicia Keys, Justina Timberlake, Chrisa Browna. Uživo sa bendom puca balone, ali zvuči savršeno i zaista je posvećena.

понедељак, 23. мај 2011.

Director's Cut - intervju sa Kejt Buš


Legende stvaraju polako – ipak Kejt Buš je trebalo samo pet godina za novi album. Perfekcionista u svom poslu , u Intervju za Spiegel priča zašto joj se njene stare ploče više ne dopadaju i zašto pljuje po Ipodu.


Pre Vašeg pretposlednjeg albuma "Aerial" napravili ste pauzu od dvanaest godina. Do izlaska Vašeg novog albuma "Director's Cut"  smo čekali samo pet godina. Smem li da Vas pitam zašto ste požurili?
Kejt Buš: Ha! Brzo je nešto sasvim drugo, svesna sam. Ali mereno vremenom Kejt Buš, to je zaista brzo.

Vi ste verovatno jedna od žena u pop muzici koja ne zavisi ni od koga, ali ne pomaže li ponekad deadline? Da li i previše slobode iscrpljujuće?
K.B.: Verovali ili ne, ja sebi uvek naredim da moram biti brza. Moja glava je puna rokova. Ali uvek nešto iskrsne. Kreativnost ne može da se predvidi, ona se razvija na svoju ruku.

Niste zadovoljni starim radovima?
K.B.:  Iskeno ne. Najradije bih sve ponovo radila. Ali mislim da je to normalno. Jer umetnik nikada u potnunosti nije srećan. Svaki čovek poželi da promeni već uradjeno. Jeste li Vi zadovoljni svim tekstovima koje ste napisali?

Ne.
K.B.:  Vidite!

A slušate li stare ploče?
K.B.:  O, Bože, ne. Ili tačnije, vrlo retko.

Jeste li zato za "Director's Cut" ponovo prepevali stare albume “Crvene cipele” i “Senzualni svet”?
K.B.: Distanca od dvadeset godina menja pogled na rad. Imala sam osećaj da te pesme mogu više i drugačije, da postanu nove pesme. Album Crvene cipele mi je uvek bio problematičan. I sada kad smo prepevali te pesme, posmatram album kao potpuno nov.

Originalna verzija pesme “Senzualni svet” bazira se na jednom tekstu Džejmsa Džojsa. Morali ste da napišete sopstveni, jer njegovi naslednici nisu odobrili prava na korišćenje. Jeste li se razočarali?
K.B.: Da, ali bili su u pravu.  Oduvek pokušavaju da zaštite jedan od najlepših tekstova. Moj tekst je bio ok, ali ja ne mogu biti Džojs. Nešto kasnije sam ih ponovo pitala, i dali su mi zeleno svetlo. Bila sam van sebe od sreće.

Znate li da Vas puno hip-hop muzičara, poput  2Paca i Wu-tang Clana ili Dr. Dre zaista poštuju ili su Vas poštovali?

K.B.: Da, znam i ne mogu ništa da kažem sem da je to vrlo iznenadjujuće i istovremeno sjajno.
Da li ste u mladosti imali neku alternativu za muziku?
K.B.: Da, više njih. Dugo sam sanjala o tome da studiram psihologiju. Izazovan posao. Da tako mlada nisam postala dobra u muzici, sigurno bih imala alternativu.

Je l bilo naporno potvrditi se tako mlad u muzičkoj industriji?
K.B.: Bilo je, i još uvek je. Brutalan posao i za muškarce.
Doživljavate li sebe kao deo industrije?
K.B.: Samo uslovno. Ja sam u srećnoj poziciji da imam sopstveni studio kod kuće i da mogu sama, bez uznemiravanja da pravim muziku.

Koliko je za Vas danas važan komercijalni uspeh?
K.B.: Ne toliko nevažan koliko Vi verovatno mislite. Na velikom tržištu kakvo je SAD, ja sam outsajder. Osim toga ploče se sve manje kupuju. Album kao forma gubi na značaju. A ja nisam samostalna umetnica, već se baziram na albume.

Zašto albumi više ništa ne znače?
K.B.: Ljude mrzi da idu u radnje i kupuju ih. Jadno. Danas se albumi sastoje od jedne, dve pesme i puno nekog promo materijala. Ali moram prihvatiti da se muzika sluša na I podima.
Imate li Ipod?
K.B.: Ne! Zvuk je užasan!

Dugo ste se uzdržavali od digitalne kulture.  Vaš prethodni album  na početku nije imao ništa digitalno, a kasnije je kompletno bio takav.
K.B.: Potpuno glupo, zar ne? Drugi deo sam želela da prezentujem kompletno digitalno,  jer sam ga zamislila kao konceptualni album, koji će ljudi od početka do kraja da vide kao celinu.

Koliko je važno imati kontrolu nad onim što radite?
K.B.: Meni je to najvažnije.  U idealnom slučaju ploča treba da je oslobođena kompromisa. Ja ih prihvatam samo do određene granice.


U Engleskoj je prošle godine izašla vrlo detaljna biografija "Under The Ivy", za  koju Vi niste dali autorska prava. Koliko Vas to nervira?
K.B.: Generalno imam problem sa tim da se svaki rad i svaki umetnik seciraju do detalja. Svaki film mora da ima dodatke, u kojima priča režiser, dokumentaciju, objašnjen svaki trik, izdebatovanu svaku scenu, objašnjenu svaku postavku kamere. Ne volim to. Volim iluzije. Mađioničar ne objašnjava tako je izveo trik. I u tome je magija.

Da li je internet kao medij koji uništava sve tajne Vaš neprijatelj?
B: Ne! Mislim da je to sjajan način za sakupljanje informacija.

Jeste li guglovali Vaše ime?
B: Zaista ne! Hvala! Ne! Ne moram sve da znam.

Investirali ste mnogo vremena i novca u video klip za novi singl "Deeper Understanding". Ne mislite da ste protraćili i vreme i novac?
K.B.: Ne volim reč video, jer tako jeftino zvuči. To je mali film koji sam producirala. Pesma  ima svoju priču koja je mogla da se prikaže kao film. Volim film i koristim i taj medij da se izrazim.

Da li Vam je ideal kratki film za Majkl Džeksonovu pesmu Thriller?
K.B.: Ostavio je jak utisak. Majkl je bio majstor vizualizacije muzike. Genije čiji su talenat nažalost neki tek sad videli.

Šta volite više: komedije ili horore?
K.B.: Volim i jedno i drugo.

Imate li u planu dugometražni film?
K.B.: U teoriji: da. Ali to je veliki izazov. I potrebno je puno novca. Moje ploče ne koštaju skoro ništa.

Prepoznaju li Vas u supermarketu?
K.B.: Ne, ljudi zaboravljaju kako izgledam. I u kupovini gotovo nikada ja ne idem.

Koliko ćemo čekati do narednog albuma?
K.B.: Dok ne bude gotov. Radim na tome. Ali imam, kao i uvek, i gomilu drugih stvari.



уторак, 17. мај 2011.

Drvo života


Novi film Terensa Malika
Veličanstvena megalomanija


Odakle dolazim? Ko sam ja? Šta se dešava posle smrti? Novi film režisera outsajdera, Terensa Malika, bavi se velikim pitanjima za čovečanstvo i u njemu igraju glumci zvezde. Drvo života (The Tree Of Life) je čudesan, apelujući i vizuelno moćan film.
Ako publika na novinarskoj premijeri u Kanu negoduje, to je dobar znak: znači da je film kontraverzan. Ništa nije gore od filma na koji kritičari sležu ramenima. Pohvale ili ravnodušnost ne bi bili ništa manje uvredljivi za Terensa Malika, velikog naivka medju autorima koji je nakon šest godina rada konačno prezentovao svoj peti film. U ponedeljak pre podne nakon  novinarske projekcije sukobljavali su se aplauzi i negodovanja.
Zašto toliko odbijanja? Malikov film koji traje nešto duže od dva sata bavi se ništa manje bitnim pitanjima od najstarijih pitanja za čovečanstva: Odakle dolazim? Šta posle smrti?


Previše megalomanski, elementarne filmske sekvence o poreklu zemlje, univerzuma, prve vrste na zemlji i u vodi ( uključujući i dinosauruse) , poetične kompozicije klasične muzike i drečave boje poslednji put viđene u Kjubrikovoj Odiseji. Sve ovo mora da je uzdrmalo uspavanu publiku tog prepodneva, naviknutu na  socialnu dramu. Zašto bi iko od kastinga sa Bred Pitom i Šon Penom  i režijom outsajdera Malika očekivao prosečnu, poučnu, porodičnu dramu?
Moramo se prepustiti  Malikovom ponovnom traženju koordinatnog sistema ljudske duše, koje je započeo 1973. sa Badlandsom i nastavio sa Days of Heaven, The Thin Red Line i  New Worldom. Šest godina je trajao rad na filmu, menjali su se studiji. Jedino što povezuje ovaj film sa drugim filmovima prikazanih u Kanu je priča jednog  adolescenta. Džek je rođen u jednoj klasičnoj porodici pedesetih godina dvadesetog veka, koju  ni kič slikar Norman Rockwell ne bi mogao bolje da predstavi: kuće postrojene u dugi red, mali teksaški grad, strog otac sa stalnim pridikama ( Brad Pitt, grandiozno) i frizurom kao kod marinaca, majka poput anđela (Jessica Chastain) u finoj cvetnoj haljini, šušaljka u bašti.

Malik je predstavio detinjstvo isključivo iz perspektive deteta. Oživeo je toplinu i važnost majke u prvim godinama života, nemir kad se radja novo dete  i zauzima tron prvorođenog, dominantnost oca. Pored kosmičkih ekskurzija, najbitniji elementi filma: kad Džek (igra ga nadahnuto i prosvećenog pogleda Hunter McCracken) oponašajući oca maltretira svoju braću. Kad i sam počinje da postaje čovek i kad mu se probude prve erotske fantazije prema komšinici, počinje da mrzi oca i iz dve krajnosti, majčine mekoće i očeve strogoće  stvara sopstvenu ličnost.
Kad Džekov brat iz nepoznatih razloga umre u devetoj godini, radnja se premešta u sadašnjost i gledamo odraslog Džeka (Šon Pen).
Na kraju Malik sve svoje likove utešno spaja u jelisejskim vodama vanzemaljskog predela. Jer Malik voli da bude megaloman, ali pritom ne daje odgovore. Pitanja iz ofa su pretenciozna, postavka velikog praska gorda, ceo film lepo snimljen, ali  nažalost zbunjeni reditelj se izgubio postavljajući silna egzistencionalna pitanja. Eto otkud ona silna negodovanja.

четвртак, 12. мај 2011.

Vrisak 4




Sa Vriskom 4, Ves Krejven je snimio najuspešniju ironičnu, horor franšizu. Ne poigrava se samo sa medijima – u ovom delu slavi krvavu ozbiljnost.

Besna deca vole horor filmove. Oni su prljavi, ružni i zli. Kao i život. Kad  deca odrastu, onda neki od njih i sami prave horore. Manje ili više iste kako one koje su gledali kao deca.


Ajde da sad zamislimo školu u mestu Vudsboro, po kojoj serijski ubica tumara sa nožem i maskom sličnoj Munkovom Vrisku. Njegove žrtve su učenici koji su pored seksa, žurki i karijere opsednuti i horor filmovima i poznaju sva pravila u istim. Tako je nastala bizarna mešavina portreta malog grada i tinejdžera, filmski kviz, hudanit, reference i kritika medija. Inteligentni horori za generacije kojoj je postmoderna doslovno bazirana na televizijskom programu, filmovima u ponoć i helovin žurkama.

Niko ne ostaje zauvek mlad i divlji. Huper je pokušao da se upiše u mejnstrim poput Stivena Kinga,  Romero se okrenuo zombijima, nakon što su mu ekonomski propali  odlični, mali filmovi, a Ves Krejven je postajao suptilniji od filma do filma. Sa Strahom u ulici brestova nije uspeo samo da stvori novo savršeno čudovište, Fredi Krugera, već savršenu mešavinu duha vremena i horora. Nigde se nije moglo više saznati – čak ni u grandžu – o bolu i životu.


1996. je Ves Krejven počeo svoju drugu tinejdžersku horor franšizu. Film je bio i prvi nastup buduće scenarističke zvezde Kevina Vilijamsa: ironija umesto besa, sitne nelagodnosti umesto drastičnih, grupa kao protagonista i objekt napada umesto jednog napuštenog čoveka. Ovaj koncept je funkcionisao podjednako dobro i na TVu i u bioskopu.

Sada, deceniju nakon trilogije Vrisak, ponovo je startovao tim Krejven-­­Vilijams, sa nekim glumcima iz prva tri dela. I da bi efekat bio pravi,  ne sme se spojlovati.  Ništa o strašnim telefonskim pozivima, i pitanjima o omiljenim ljubavnim scenama iz horor filmova, ništa o pravilima žanra i trikovima o kojima pričaju tinejdžeri.

Trik Vriska 4 je da se svi elementi žanra, i ove franšize ponavljaju, variraju i transponuju. Malo komično. Malo strašno.  Ima mrtvih i ima iznenadjujuće preživelih.

 I dve stvari su se promenile. Pravila žanra su drugačija, ili kako kaže jedan od likova -  više ih i nema. I danas u vreme rialiti programa i  selebriti manije mediji se ne poigravaju. Oni su ozbiljni. Krvavo ozbiljni.

уторак, 3. мај 2011.

Tor


Stručnjak za Šekspira može da napravi i akciju.  Zahvaljujući režiji Kenet Brane, ekranizacija stripa Tor je postala karakterna drama pod kosmičkom 3D kulisom. Glumačka postava balansira između Haudrauf spektakla i junačkog epa.

I on  ponovo ima svoj nastup. Sten Li, tvorac Marvelovog univerzuma, je  sarađivao  na skoro svakoj ekranizaciji, pa i na ovoj. Ovog puta ima i malu ulogu. Igra farmera koji svojim pik-apom pokušava da oslobodi čekić Mjelnir iz stena.
„Može li?“, pita on razdragano iz kabine. Ne može.

Ali pošlo mu je za rukom nešto drugo i osamdesetdevetogodišnji Sten Li trebalo bi da je više nego zadovoljan. Sa Torom počinje čitav niz superherojskih filmova. Slede: Eks Meni (First Klass) u junu, Kapetan Amerika (First Avenger) u julu i za 2012. su najavljeni novi Ajron Men i Betmen iz konkurentske kuće Di Si.

I da se vratimo na Tora i na mesto gde je zaglavljen čekić, negde u pustinji Novog Meksika u Midgardu, kako se zove zemlja po nordijskoj legendi. Na to mesto je prognan kraljevski sin Tor iz mitskog Asgarda da bi iskalio svoj bes. Bog groma, plavobradi džin (s radošću ga igra australijanac Kris Hemsvort) je bespotrebno izazvao rat protiv Boga mraza i on se, poražen nekoliko decenija ranije od Torovog oca Odina( Entoni Hopkins),  sad sveti.

 Nordijska saga i Marvel bajka autora Tora Majkla Strakcinskog pretvorena u scenario. Solidna priča. Pomalo suluda. Tako je to kad Kenet Brana želi da napravi od super herojske priče  brzu, jarku interpretaciju Henrija V. I Tor prvo mora da dobije rat i osvoji devojku iz srednje klase pa da se vrati na presto.

Kenet Brani je ovo prvi akcioni film, i pokazao je dobar osećaj za dinamiku. Ali ono što nedostaje je malo prljavštine. U scenama borbe Brana pokazuje previše emocionalnosti, teatralnosti i dramskih pauza. U carstu očekujemo lobanje, konkubine, prasetinu, a Branin Asgard je više futuristički, pompezan, sterilan kao aerodromski terminal. Verovatno prljavština lošije izgleda u 3D formatu.


Od sjajnog stripa, poslušnog prema fanovima i tržištu ne može da ispadne dobra scenska drama. Preglumljavanje i patos dovodi glumce do karikatura, naročito je u tome uspešan Entoni Hopkins. Zemljanka Natali Portman je dobra, kao i Kris Hemsvort u nijansiranoj igri između kraljevića i rok zvezde.