Vrisak 4

Sa Vriskom 4, Ves Krejven je snimio najuspešniju ironičnu, horor franšizu. Ne poigrava se samo sa medijima – u ovom delu slavi krvavu ozbiljnost.

Besna deca vole horor filmove. Oni su prljavi, ružni i zli. Kao i život. Kad  deca odrastu, onda neki od njih i sami prave horore. Manje ili više iste kako one koje su gledali kao deca.

Ajde da sad zamislimo školu u mestu Vudsboro, po kojoj serijski ubica tumara sa nožem i maskom sličnoj Munkovom Vrisku. Njegove žrtve su učenici koji su pored seksa, žurki i karijere opsednuti i horor filmovima i poznaju sva pravila u istim. Tako je nastala bizarna mešavina portreta malog grada i tinejdžera, filmski kviz, hudanit, reference i kritika medija. Inteligentni horori za generacije kojoj je postmoderna doslovno bazirana na televizijskom programu, filmovima u ponoć i helovin žurkama.

Niko ne ostaje zauvek mlad i divlji. Huper je pokušao da se upiše u mejnstrim poput Stivena Kinga,  Romero se okrenuo zombijima, nakon što su mu ekonomski propali  odlični, mali filmovi, a Ves Krejven je postajao suptilniji od filma do filma. Sa Strahom u ulici brestova nije uspeo samo da stvori novo savršeno čudovište, Fredi Krugera, već savršenu mešavinu duha vremena i horora. Nigde se nije moglo više saznati – čak ni u grandžu – o bolu i životu.

1996. je Ves Krejven počeo svoju drugu tinejdžersku horor franšizu. Film je bio i prvi nastup buduće scenarističke zvezde Kevina Vilijamsa: ironija umesto besa, sitne nelagodnosti umesto drastičnih, grupa kao protagonista i objekt napada umesto jednog napuštenog čoveka. Ovaj koncept je funkcionisao podjednako dobro i na TVu i u bioskopu.

Sada, deceniju nakon trilogije Vrisak, ponovo je startovao tim Krejven-­­Vilijams, sa nekim glumcima iz prva tri dela. I da bi efekat bio pravi,  ne sme se spojlovati.  Ništa o strašnim telefonskim pozivima, i pitanjima o omiljenim ljubavnim scenama iz horor filmova, ništa o pravilima žanra i trikovima o kojima pričaju tinejdžeri.

Trik Vriska 4 je da se svi elementi žanra, i ove franšize ponavljaju, variraju i transponuju. Malo komično. Malo strašno.  Ima mrtvih i ima iznenadjujuće preživelih.

 I dve stvari su se promenile. Pravila žanra su drugačija, ili kako kaže jedan od likova -  više ih i nema. I danas u vreme rialiti programa i  selebriti manije mediji se ne poigravaju. Oni su ozbiljni. Krvavo ozbiljni.