Ah, Berlinu, mislim se. Ti debela kučko, sa bledom tetovažom i proširenim venama pozadi. Slušaju te dok vređaš neprijatelje u metrou, dok poručuješ još jedno pivo u prolazu od WCa do šanka i dok čaroban, podmlađen i prolepšan u četiri ujutru na Oberbaumbrücku posmatraš izlazak sunca i uzdišeš.
Ali budimo iskreni: zimi i sam mrziš svoje neprijatelje. Tvoja nesposobnost da funkcionišeš zimi kao normalan grad. Prljavština i mrak. Rastojanja, koja odjednom deluju nedostižna, jer ne možeš da parkiraš auto u ulici, biciklističke staze zaleđene, Berlinski metro pun ludaka koji loše mirišu i povišenim tonom sami sa sobom ili sa drugima vode zastrašujuće razgovore.
Ovako nešto ne postoji u jesen ili proleće. Detalje i nijanse smatraš glupima. Ili si za ili protiv nečeg i razmišljaš tako brzo i drugačije, da ne postoji mogućnost da mi bude dosadno. Brutalan si i kul u isto vreme, neki imaju strah od tebe, jer ne znaju šta bi mogao da im prirediš u naredna tri meseca.
Na leto si samo svoj. Mirišeš na pse i lepljivi asfalt, ali si i dalje neodoljiv. Volim kad sediš na sred Kantštajna i u četiri ujutru piješ votku, jedva govoriš i mrmljaš mi nešto o apsolutnom umetničkom delu koje ne može da se vidi, jer bi u suprotnom oslepeli. Odvratan si i veličanstven i tako čaroban.
nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар