Mora li svet da zna da Maks Friš piše o svojoj impotenciji?

Protiv volje Maksa Friša uskoro će biti objavljen njegov treći dnevnik.  U njemu se otkrivaju njegove intimne stvari i ogorčenost. Smeli se to objaviti?

Kopija otkucana na pisaćoj mašini, pod naslovom “Nacrti za treći dnevnik”, nađena je  među papirima Frišove sekretarice. Izgleda nemoguće da je veliki švajcarski pisac ovo želeo da objavi. Beleške su previše fragmentirane, Friš ih nije dao u arhivu i verovatno je trebalo da budu uništene.

“Kako mi Amerika ide na živce!“

O čemu se radi u dnevniku? Friš je početkom osamdesetih živeo u Njujorku. U fragmentiranim zapisima iz 1982. sav njegov pesimizam i gorčina dolaze do izražaja.

„Kako me nervira ova Amerika“, pisao je, „Amerikanci misle da su najbolja vrsta ljudi, pričati sa njima o identitetu Amerike je uzaludno.“ Kao da je bio zatočen u negativnom vrtlogu što je uticalo i na njegovo pisanje.

Impotencija i alkoholizam

Do izražaja dolaze privatni problem, na primer njegova impotencija:

“Kada muškarac priznaje da je impotentan?  Svakodnevno idem u apoteku sa sedam godina starim receptom. Zašto nam ga ne daju jednom za sva vremena? Jer u snovima seksualnost ne izčezava, naprotiv.“

Ili o problemu sa alkoholom:

„Da sam alkoholičar, rekao bih. Više nema koketerije. Alkoholičar sam. Samo mi u bolnici polazi za rukom da budem čist.“

Frišova ironija koja se sreće u ranijim spisima je ovde samo u tragovima. Na jednom mestu opisuje kako mu je u avionu, na nebu iznad Labradora, prišla stjuardesa i tražila autogram od Fridriha Direnmata.

„Mator sam“

Bavi se svojim krajem, stvaralački je vrlo zatvoren. Žali što je objavio  knjigu „Plavobradi“: „Šta sam tu napisao? Grimasa, vešta grimasa. Pretposlednja je zaslužila  da bude poslednja.“

„Mator sam. Čovek je star, ako ništa više ne oseća kao obavezu, ako nikog na svetu ne optužuje nizašta, i pritom ne mora da bude u invalidskim kolicima ili istrošen.“

Da li objaviti ili ne? Uvek je problematično kad je autor mrtav, a izdavači alavi. Adolf Mušl iznosi kompromisno rešenje: „Tekst je već viđen i ne može večno da se drži pod tepihom. Predlažem da on bude neka vrsta dodatka drugom dnevniku koji takođe sadrži biografske sekvence i da ga na taj način dopuni.“

Monogamija je emocionalni fašizam – Tom Tykwer priča o svom novom filmu „Tri“, Holivudu, projektima u Africi, saradnji sa sestrom i bratom Wachowski

Gospodine Tykwer, Vaš novi film govori o heteroseksualnom paru iz Berlina, četrdesetogodišnjacima koji se zaljubljuju u istog čoveka. U filmu sve izgleda prilično jednostavno. Da li je tako i u stvarnom životu?

T.T.: Film nema biografske sekvence. On  je samo odraz onog što sam zapazio kod moje generacije. Ja sam samo posmatrao ljude koju su eksperimentisali i reskirali, koji su pokušali da izađu iz klasičnog heteroseksualnog ideala. Ako bih posmatrao generaciju mojih roditelja, seksualni i socijalni mikrokosmos je bio još više po konvencijama. Danas je sve drugačije, a naročito kod mlađih generacija.

Ali ipak većina živi kao i Vaši roditelji, po tom modelu?

T.T.: Iako većina živi u potpuno normalnim malih porodicama, ipak se diskutuje o nekim varijantama i šta bi nam one donele. Želeo sam da napravim film koji govori o tome.

Je l’ film apel da se izda klasični odnos muškarac – žena?

T.T: Ne, baš suprotno od toga. Sophie Rois i Sebastian Schipper igraju jedan par koji odlično funkcioniše pre nego što se umeša treći i nakon toga nestane. Dvoje su dvadeset godina zajedno, oni se brinu jedno o drugom, obaveštavaju jedno drugo o svojim svetovima i sa puno ljubavi idu kroz život. To je veoma bitna tačka: prikazati vezu u kojoj imaju dovoljno vremena na raspolaganju. Oni nemaju decu i neke druge obaveze, pa nisu ni prinuđeni da ostanu zajedno.

Odnos u kome nema seksa je za Vas okej?

T.T.: Oni imaju seks, ali ne tako često. Ako ljudi koji su u vezi više od deset godina imaju seks više od tri do četiri puta mesečno, onda je to više nego dobro. Nije dobro ako neko zbog toga pati. Ali do izražaja dolaze druge stvari koje zamenjuju iskrice iz prvih godina veze.

Ipak, nešto im nedostaje, inače se ne bi okrenuli tom čoveku?

T.T.: Mislim da je za svaku vezu važno obnavljati strast – ovde se ona manifestuje u misterioznom „Trećem“ koga igra Devid Striesow. Takođe novina i obnova se mogu javiti i u drugim oblicima: novi posao,  nova interesovanja...

A ako jedan partner želi promenu a drugi ne?

T.T.: Naravno da je teško sinhronizovati takve stvari. Često nešto što je nekome zadovoljstvo, drugi ne vidi kao takvo. Ali ako se ja za nekog odlučim, odlučujem se i za situacije koje su mi možda i strane. Kao na primer i promena mesta stanovanja.

Da li to pričate iz iskustva?

T.T.: Da. Ja sam sa svojom suprugom više od sedam godina, a mi u proseku oko tri meseca godišnje provedemo u Najrobiju. To je bila njena želja.

Vaša žena Marie Steinmann je morala da Vas ubeđuje?

T.T.: Posao koju je Marie napravila u Keniji sa projektom „Jednog lepog dana“ smatram spektakularnim i vrlo humanim. Ali kad je odlučila da ode za Afriku, bila je situacija po prvi put za mene uzmi ili ostavi. Ipak smo uspeli da to konstruktivno rešimo i ja sam otišao,  ali imam svoju funkciju. Sarađujem kao filmski stvaralac. Pomažemo tamošnjim umetnicima i njihovim filmovima da stanu na noge. Sakupljamo novac, savetujem režisere. Tu ima ogromnog potencijala koji nije iskorišćen. Posle dečijeg filma „Soul Boy“, koji se sad pojavio u Nemačkoj, završili smo i drugi film, koji su u potpunosti samostalno uradili Kenijanci bez uobičajenih međukulturnih uticaja, sa kompletnom ekipom iz Kenije. Njima je stalo da svoju zemlju prikažu u nekom drugom svetlu, drugačijem od onog iz „Krvavog dijamanta“ ili „Brižnog baštovana“. Ako ostatak sveta i obrati pažnju na ovaj kontinent, onda je to kao opasna zona u kojoj se proliva krv i svuda po ćoškovima leže mrtva deca i žene.

Ipak je Vaš angažman u Africi prvenstveno zbog Vaše žene?

T.T.: Da, ali ja sam se zaista zainteresovao za to. I to je bila sreća.

Nije li paradoks da stavljate u pitanje malu porodicu, a Vi ste deo jedne takve?

T.T.: Ne, ne stavljam to u pitanje. Lično, ja sam veoma srećan. Film ne naglašava da bi jedna veza bila bolja od druge ili obrnuto. On više manje naglašava konstantu koja postoji među ljubavnicima. Ali u nekom trenutku moraju se primetiti znaci dugog nošenja. A ako bi trougao za sto godina postao standard? Mislim da ljudi zbog  straha od smrti misle da je život prekratak, a zapravo vrlo je dug. Čim napravimo neke odluke – partner, posao, mesto boravka, osećamo ih kao konačne i zato su nam teške. Ne smemo se kajati zbog svojih odluka i ne moramo ih uzimati za ceo život.

Zar se to ne zove kriza srednjih godina?

T.T.: Ne volim taj termin, jer se odnosi na četrdesetogodišnjake. A mislim da se ta kriza ponavlja u  intervalima. Ja sam već sa trideset imao neku vrstu krize. U jednom trenutku vam bude toliko sve dosadno, a već u sledećem kažete: „Čoveče, šta bih sve želeo da uradim.“

Ne čini li Vam se pozivanje trećeg kao opasna ideja?

T.T.: Ne bih nikom preporučio da proba kod svoje kuće. Ali u filmu smo se uprli i na avanturu i na njihov brak. U stvarnom životu bi sve bilo komplikovanije, ali smo se u filmu poigravali, sa zadovoljstvom, nismo hteli da napravimo teški, dramatični scenario. Ali jasno je da je njihov brak ugrožen aferom. Ali film se bavi više dobrim stvarima koje ona nudi nego opasnostima.

Varanje kao dobra strana?

T.T.: Par mi je veoma blizak po svojim iskustvima. Za njih je varanje jasno greh i oboje su vrlo svesni da to nije jednostavno.

U jednom intervju rekli ste da je monogamija emocionalni fašizam?

T.T.: O, Bože! Ako monogamiju shvatimo kao dogmu, da, tačno je. Monogamija je neprirodna, ona je stvar naše odluke, ali protiv naših potreba. Ali određeni nagoni se žrtvuju zarad  zaštićenog, obavezujućeg braka. Strah od gubitka partnera zbog varanja je vrlo destruktivna.

U filmu dvoje imaju sreću da se zaljube u istu osobu i ta osoba je u njih zaljubljena.  Ovo je prilično nerealno?

T.T.: Naravno. Kraj filma ostaje otvoren. Ja sam želeo da ostavim opciju da se bude sledećeg jutra, mamurni i shvate da je sve to besmislica. Ne znam. Takva situacija je čista slučajnost. Ali nije nemoguće.

Da li je Vaš stari prijatelj i mentor Rosa von Praunheim video film? Njega bi trebalo da zainteresuje film o razbijanju hetero-seksualne zajednice.

T.T.: Da, njemu se film dopao i ja sam bio vrlo srećan zbog toga. Ali imao je strah. Za razliku od mene. On je smatrao da ne treba više eksperimentisati sa seksualnim inhibicijama. Ali ovde se ljubavna priča između dva muškarca događa vrlo opušteno, ništa drugačije nego između muškarca i žene.

U filmu razgovaraju onako usput o brojnim temama – presađivanje matične ćelije, IN VITRO oplodnja, numerologija, smrt roditelja. Nije li to previše tema?

T.T.: To je dobro. Publika će se vraćati filmu. Likovi su takođe pretrpani informacijama. Želeo sam da prikažem osećaj koji se stvara mnoštvom uticaja koji okružuju ove ljude. To su ljudi koju su na sredini svog života i koji se moraju koncentrisati na više od jedne stvari. A postoje ogromne mogućnosti i ponude u zapadnom građanskom društvu. Lako se zaboravlja fokus. I želeo sam  da to posmatram i sa privatne i sa naučne strane, jer i nauka proširuje naše mogućnosti. Neplodnost nije više toliki problem kao u prošlom veku. Ali u određenim okolnostima mora prvo etički odbor da odobri IN VITRO oplodnju. Hteo sam da kažem da se od vrlo privatne stvari stvara politička debata. To je naša stvarnost.

Poigravali Ste se tehnikom. Imate animiranog anđela, ekran podeljen na dva dela. Kada ćete snimiti  3D film?

T.T.: Zašto da ne. Ja sam uvek za inovacije. Bioskopi moraju tehnički da se usavršavaju. Samo nisam zadovoljan kako se koriste nove tehnologije. Publici se sve do detalja spektakularno izbliza dočarava. Na taj način svi vide isto. A  film mora da bude individualno čitanje.

Da li Ste zbog toga okrenuli leđa Holivudu nakon „Internationala“?

T.T.: Ne. U Holivudu organičenja nisu ništa veća nego bilo gde drugde. „Intenational“ je ispao baš onako kako je trebalo. Ali imam potrebu da ljudima ispričam neke druge priče, poput „Tri“.

Šta mislite o toksičnim reakcijama kritike na Vaš film „Parfem“?

T.T.: Tada sam bio iznenađen koliko su ljudi agresivni. Za mene je to bilo ogromno iskustvo. Osećam sam se kao kod kuće kod sam ga snimao i vrlo sam ponosan na to.  Ima režisera koji su dosledni i ostavljaju trag. Ja nemam ništa protiv toga i divim se tome. Na primer Günther Uecker koji decenijama zariva eksere po predmetima. Ali moj uzor je ipak Gerhard Richter, koji se uvek istraživao i bio estetski nedefinisan.

Tema Holivud znači nije prošlost?

T.T.: Ja upravo radim na snimanju „Cloud atlas“ Davida Mitchela, u kom sarađujem sa sestrom i bratom Wachowski. Ovaj roman predstavlja jedan od najznačajnih u mom zrelom dobu. Film je veliki, internacionalna produkcija. Priča se dešava u šest različitih istorijskih doba, šest radnji međusobno isprepletanih. Eksperimentalni film sa velikim budžetom.

Kako je došlo do saradnje sa  Lanom i Endijem Wachowski?

T.T.: Upoznali smo se pre par godina, jer smo fanovi jedni drugih. Pričali smo i skapirali se. Jednom me je Lana pozvala i rekla da moram da pročitam jednu knjigu. Kao da je znala. Ja sam uradio tri priče, njih dvoje ostale tri.

U „Tri“ se stalno vrti pesma Davida Bowieja "Space Oddity". Major Tom koji pijan i sa melanholijom posmatra svet iz svemira – da to niste Vi?

T.T.: Možda je idiotski što sam stavio tu pesmu, ali smo tražili neku koju će znati sve generacije, a da ima smisla. To je bilo polazište. Ali nemam tumačenje iz prve ruke, šta bi pesma mogla meni da znači.

Prevod: Marina Milićević

Nije velika stvar biti nag - Alexander Skarsgård govori o vampirima, Pravoj krvi, Larsu fon Triru i izgledu Lejdi Gage.

Zgodan je kao model za donji veš i jedan je od najpoznatijih švedskih glumaca. Alexander Skarsgård govori o vampirima, Pravoj krvi, Larsu fon Triru i izgledu Lejdi Gage.

Alexander Skarsgård je rođen 1976. u Stokholmu i jedan je od sedmoro dece slavnog švedskog glumca Stellana Skarsgårda (Kroz talase, Dobri Vil Hanting, Lov na crveni oktobar). Pre nego što je 2004. otišao u Kaliforniju, igrao je u brojnim filmovima. Igrao je u seriji „Generation Kill“, ali postao je poznat po ulozi u seriji „Prava krv“ Alana Bola. On igra hiljadu godina starog vampira-vikinga Erika Nortmana. Snimio je tri sezone i četvta je u planu.

 „Vampirski dnevnici“, „Twilight-Saga“, „True Blood“. Poplava vampirskih serija. Šta mislite, da li će gledaocima dosaditi ta tematika?

Alexander Skarsgård: „Prava krv“ je više od vampirske serije. 80 procenata likova nisu samo krvopije već i druga stvorenja ili samo ljudi. Serija ima i drugih kvaliteta. Interesantni karakteri, odnosi, serija ima više nivoa.

Za razliku od „ Twilight-Sage“, najpopularnijem izdanku vampirske zajednice?

A.S.: Nisam gledao filmove, pa ne mogu da poredim. Nisam ekspert za taj žanr i ne gledam takve filmove. Svestan sam fame oko vampira, naročito kod tinejdžerki. Ali i kad sam prvi put pročitao ulogu pisanu za Erika, mislio sam da je to kič i treš.

Ipak Ste pristali?

A.S.: Da. Kad sam saznao da je Alen Bol kreator serije. Bol je plodan umetnik i inteligentan čovek. Obožavam „Six Feet Under“ i „Magnoliju“. Želeo sam da sarađujem sa njim.

Vi ste Šveđanin, visok dva metra i igrate vampira-vikinga. Kliše, zar ne?

A.S.: Ne, Bol nije tražio po svaku cenu Šveđanina za ulogu. Erik čak nema ni švedski naglasak. Na početku smo diskutovali o tome. Neki ljudi su želeli da on ima jako naglašen akcenat. Ali ja sam smatrao da to nema puno smisla, jer on je na zemlji 1000 godina i trebalo bi da tečno govori bar dvadeset jezika. On govori američki engleski, nekoliko rečenica na švedskom i još nekim jezicima. To ga čini posebnim.

Uvažili su Vaš predlog?

A:S: Da, i to je ono što rad sa Alanom Bolom čini dobrim. On sluša i glumce i ohrabruje ih da daju svoje predloge.

Izgleda da je rad svima bio zadovoljstvo. Pa i za dvoje glavnih glumaca Annu Paquin i Stephena Moyer koji su se spojili na snimanju?

A.S.: Da (smeh). Oni su postali moji dobri prijatelji.

U „Pravoj krvi“ ima dosta scena seksa. Za nekog ko dolazi iz švedskog filma, gde, poznato je, nema tabua, to ne bi trebalo da bude problem.

A.S.: Ako ima smisla i ako je važno za priču, nemam problem s tim.

Kako gledaju Vaše kolege iz Amerike na to?

A.S.: Oni imaju dileme. I vrlo su sramežljivi po tom pitanju. To je zaista smešno. U zemlji gde je nasilje dozvoljeno, scene ljubavi su tabu. Po ceo dan se igraju igrice u kojima se puca i ubija, ali kad se vidi gola zadnjica na ekranu, glava se okreće.

Jeste pričali sa njima o tome?

A.S.: Da. Svaki put pred scene u kojima smo nagi, oni bi se uznemirili, a ja sam ih smirivao. Biti nag zaista nije velika stvar.

Upravo Ste sa režiserom Lars fon Trirom snimili film „Melanholija“. Priča se da rad sa njim i nije baš uvek prijatan. Bjork i Nikol Kidmen su odbile da ponovo sarađuju sa njim.

A.S.: Ja to ne mogu da razumem i moje iskustvo je potpuno različito. San je sarađivati sa takvim režiserom. On je jedan veliki medved. Kod njega nema ograničenja, ne postoje pravila. Jednostavno se glumi, on trčka za svojom kamerom i snima. Imate toliko slobode.

U ovom filmu ste pored Kifera Saterlenda, Kirsten Danst i Šarlot Ginsberg sarađivali i sa Vašim ocem.

A.S.: Da, to je bio prvi put da smo zajedno pred kamerama i bilo je čarobno.

Vi ste glumačka porodica. I braća su Vam glumci. Nazivaju Vas nordijskim Boldvinima.

A.S.: Da, čuo sam (smeh). To mi je jako zabavno i pomalo ludo.

Kad pomeniste ludo, glumite u spotu Lejdi Gage „Paparazzi“. Kako je bilo sarađivate sa njoj?

A.S.: Ona je vrlo pametna žena. Morati biti pronicljivi da biste otišli tako daleko. Inače je vrlo profesionalna.

Jel Vam se dopada njen stil? Kao na primer haljina od svežeg mesa?

A.S.: Odgovoriću u vampirskom stilu: izgleda vrlo ukusno.

IZRAZ LICA JE UVEK ISTI KAD SE PLAČE- Intervju sa Marjane Satrapi

Iranka Marjane Satrapi je svojim autobiografskim stripom „Persepolis“ postigla internacionalni uspeh. Govori nam o mula režimu, evropskom cinizmu i oslobađajućem efektu kulture.

Gospođo Satrapi, Vaš strip „Persepolis“ je vrlo lična knjiga o Vašoj porodici, nesrećnim ljubavnim pričama, ali takođe i o ratu između Iraka i Irana. Da li pisanje bilo neka vrsta lične terapije?

Satrapi: Ne, jednim stripom ne mogu se rešiti životni problemi. Samo sam opisala jednu situaciju. Ali ne iz perspektive političara niti iz perspektive istoričara već kao čovek, kao svedok revolucije i rata. Zauzela sam vrlo subjektivan stav i ispričala priču o Iranu kako sam je doživela.

Strip je postao vrlo popularan medij za prikazivanje istorije. Vaš strip je dokaz, kao i „Palestina“ Joe Saccova i Spigelmanov „Maus“. Kako to da stripovi prikazuju nimalo naivne teme?

S: „Maus“ nije samo analiza, radi se o konkretnim ljudima. Osim toga ne postoji internacionalniji jezik od  slike. Nebitno da li priča Iranac, Nemac ili Amerikanac. Izraz lica je uvek isti kad se plače. Strip to može da prenese direktno i izvan granica.

U „Persepolisu“ se susrećemo sa svakodnevnim brigama i radostima Iranaca. Vi ste hteli da nam predstavite neki drugačiji Iran. Koje predrasude i klišei o Iranu Vas najviše ljute?

S: Do 1979. moja zemlja je bila zemlja iz „1001 noći“. Preko noći smo postali zemlja terorista. A nismo ni jedno ni drugo. Važno mi je da naglasim, da čak i u demokratiji vlada ne reprezentuje svoje građane. Buš nije stajao iza svih Amerikanaca. Ono što se danas dešava u Iranu je tužan deo istorije, ali nije kultura moje zemlje. Predrasuda je takođe da se to dešava samo u muslimanskim zemljama. Ja isto tako nemam ništa zajedničko sa  nekim iz Saudijske Arabije. Čitav vek smo se trudili da napravimo sekularno društvo, sad se opet vratila religija i to u bolesnoj formi, jer se ne zalaže za zajednicu i oproštaj već za rat i smrt. To je vrlo opasno.

Da li su Iranci zaista antizapadno orjentisani ili je i to kliše?

S: Kada Madona promeni frizru, to čine i devojčice iz Irana. Ali i u tome vidim problem. Ljudi se orjentišu ka zapadu i misle da čine pravu stvar. Mi bismo mogli da kopiramo demokratsku strukturu zapada, ali ne bismo mogli da joj verujemo. Moramo se osloniti samo na sebe.

Koju ulogu Islam ima u Iranu danas?

S: Šezdeset procenata Iranaca su mlađi od trideset. Ova nova generacija je više okrenuta zapadu nego moja, recimo. Oni su doživeli šta znači ekstremna religioznost i žele sekularnu državu. Iranski zakoni su protiv žena, a šezdeset četiri procenata onih koji studiraju su žene. Za nekoliko godina one će diplomirati, pa očekujem promenu. U tom pogledu sam optimista.

Nove, mlade generacije su doživele propast reformatora. Razočarali su se i vratili kućama.

S: Ta deca je trebalo da postanu „pravi“ muslimani putem ispiranja mozgova, ali nisu postala „pravi“. To znači da ni jedna diktatura ne može da traje. Ljudi teže za slobodom. Iz ovog razloga sam protiv intervencija u Avganistanu i Iraku. Demokratija nije farba kojom se zidovi oboje, pa se dobije demokratska država. Demokratija je socijalna evolucija.

Politička promena devedesetih je takođe propala, jer su reformatori prekasno i nesigurno ustali protiv verskog sistema.

S: Da, ali to će se ponoviti, ako ne i vrlo brzo. I to me veoma boli, jer to znači da se ne mogu vratiti u svoju zemlju. Ali ako pogledamo prošli vek, Amerikanci nisu hteli da nas demokratizuju zbog simpatija, već zbog nafte. A kad nafte više ne bude, ostaviće nas na ulici kao neku prostitutku koja je prestarila. Ako želimo demokratiju, moramo sami da odlučimo o tome.

Može li Iran da računa na Evropu?

S: Naravno da ne. Evropa je ciničnija od Amerike. Evropljani se samo površno bore za ljudska prava. Ako Evropa zaključi ugovor sa Iranom oko nafte, više se neće pominjati ljudska prava. Politika Evrope je doduše u osnovi bolja, ali kad se radi o novcu i tu je sve moguće. Ja pritom ne mislim na građane Evrope. Oni su probuđeni i mogu se osloniti na njih ovde, ali na vlast ne.

Kako je živeti u stalnom strahu?

S: Iranci su postali šizofreni. Izvan kuće morate da se ponašate, oblačite i pričate na jedan način, kod kuće na drugi. Stalno se smenjuju dve uloge, potputo različite.

Taj raskol se dešava osamdesetih i dešava se Marji iz Vašeg stripa. Napolju  slave revolucionari, a u kući se pleše i slavi iza navučenih zavesa.

S: Taj režim ispira mozgove. Menja karaktere jednako kao Orvelova „1984.“. Mule ubijaju naše snove.

Ako se ne treba mešati, a Iranci nisu sami u stanju za se izbore za slobodu, gde je izlaz?

S: Jedino rešenje je menjati kulturu širom sveta. I sav taj novac prikupljen za oružje dati deci iz zemalja poput Irana da putuju po Evropi i Americi. Jer ako upoznaju nekog Amerikanca i spijatelje se, neće želeti više da bombarduje Ameriku, niti obrnuto.

Prevod: Marina Milićević

CRNI LABUD (Black Swan) - Intervju sa Natali Portman i Darenom Aronofskim

Psihološki triler “Crni labud” smešten je u baletski svet Njujorka i prati balerinu Ninu (Natali Portman), kojoj je čitav život samo balet. Kada joj umetnički direktor dodeli ulogu i belog i crnog labuda u baletu “Labudovo jezero”, ona mora da savlada nevinost i dobrotu belog labuda, kao i senzualnost i zavodljivost crnog. Ipak sumnja da će moći da se identifikuje sa crnim.  Strah preuzima njen život i on postaje paranoja i iluzija.

Natali Portman i Daren Aronofski pričaju o teškoćama prenošenja baleta na filmsko platno, žrtvovanju zarad umetnosti, snazi ovog filma.

Daren, Vi ste se zbog ovog filma susreli sa Natali pre deset godina.

Aronofski: Ja sam njen fan još od „Profesionalca“. Beson je jedan od mojih omiljenih režisera. Ispostavilo se da je njen menadžer moj drug sa koledža, tako da sam malo lakše došao do nje. Pili smo lošu kafu na Tajms skveru, na nekadašnjem Howard Johnsonu, koju je sad American Apparel. Ovo pokazuje kuda ide Amerika. Razgovarali smo o prvim idejama za film. Ona mi je rekla da ja već imam gotov film u glavi, što uopšte nije bilo tačno.

Portman: Ne, to samo pokazuje koliko mi je ideja bila bliska.

A: Tu smo malo razgovarali i ja sam počeo da istražujem, jer ulazak u svet baleta je bio pravi izazov. Najčešće kada poželiš da napraviš film o nekom svetu, sva vrata se otvaraju i možeš da vidiš šta god poželiš. Ali baletski svet nije bio zainteresovan da se druži sa nama, tako da je trebalo puno vremena da se dođe do informacija. Onda je Natali rekla: „Požuri, ostariću i neću moći da igram balerinu!“ Ja sam joj rekao: „Natali, izgledaš odlično. Ne brini.“

Natali, zašto je ovo uloga iz Vaših snova?

P: Ja sam igrala do svoje dvanaeste, i kao i svakoj devojčici bila je to najlepša umetnost. Ekspresija bez reči. Oduvek sam želela da igram u filmu povezanim sa plesom, ali ovo je vrlo zahtevan karakter, zapravo dva karaktera. I rad sa Darenom, režiserom za koga bih sve uradila. Ovo je nešto što me u potpunosti uzbuđivalo.

Daren, Vi u „Crnom labudu“ govorite iz ženske perspektive, dok  u „Rvaču“ iz muške.

A: Ne mislim da postoje te razlike. Ne razmišljam tako. Ljudi su ljudi i ako su njihova osećanja iskrena, ona se mogu preneti. Nebitno je da li ste pedesetogodišnjak na zalasku karijere ili ambiciozna balerina od dvadeset. Ako prikazujete nešto stvarno i iskreno, publika to prepozna.  Zato gledaju film o sedmogodišnjoj devojčici u Iranu ili besmrtnom surepheroju u Americi. Nebitno je sve dok su likovi jaki.

Da li Vi ikada manipulišete kao umetnički direktor iz filma?

A: Voleo bih da mogu da manipulišem kao Tomas Liroj iz filma. Ja sam previše direktan, ali ja sam zastrašen od glumaca sa A liste. A Natali je prva sa kojom sam radio. Svi ostali su pitali: „Šta želite od mene? Koliko dugo? Za koliko para? I otišli. Izgubio sam mnogo filmskih zvezda. Manipulator bi rekao: „Oh, neće biti teško, dođite da se zabavimo.“

Natali, kako si se transformisala za ovu ulogu?

P: To je bio veliki izazov, i imala sam ogromnu podršku. Svi nastavnici, koreografi, reditelj pre svega su me oblikovali i gurali na tom putu.  Počela sam od osnovnih baletskih pokreta, dva sata dnevno prvih šest meseci. Narednih šest meseci, po pet sati dnevno. Dodali smo i plivanje. Zatim, dva meseca po osam sati dnevno. Fizička disciplina mi je pomogla da savladam emocionalnu stranu lika. Život baletskog igrača je sličan monaškom životu. Oni ne piju, ne izlaze uveče, ne jedu, i konstantno izlažu telo bolu.

Da li ste posebno trenirali za belog i crnog labuda?

P: Koreografije su različite. Imala sam neverovatnog trenera, Georginu Parkinson, koja je radila sa mnom od položaja prstiju, do pokreta očiju uz različite pokrete. To je baletska gluma.

Šta je bio Vaš prvi obrok nakon završetka snimanja?

P: To je bila pasta. Za doručak, ručak, večeru.

A: Neverovatno koliko je toga bilo teško dok ga nismo snimili. Nije bilo dovoljno para, pa smo ga prekidali. Tek sam nedavno saznao da je Natali dobila grdnju od svog menadžera jer je tri nedelje, u pauzama snimanja, jela samo šargarepu. Ona je najviše stradala.

Kako su „Crvene cipele“ uticale na Vas i na pravljenje Crnog labuda”?

A:  Čuo sam za taj film, ali ga nisam gledao. A onda je Skorsez uradio restauraciju pre nekoliko godina i ja sam bio u fazonu: “Znaš šta, bolje da  ga pogledam.” I to je masterpis, neverovatno delo. I vidim da ima sličnosti u priči, ali ja mislim da je to zbog baleta i karaktera i priče koja se bazira na baletskom životu. Ali nisam pokušavao da mi on bude vodilja. A i zato što je on masterpis. Baletske sekvence su toliko ispred vremena.

Kako je bilo nositi baletske cipelice?

P: Baletske cipele su pravo mučenje. Balerine se naviknu, ali za mene je to bilo novo iskustvo.

Da li Vam je studiranje psihologije na Harvardu pomoglo za ovaj lik?

P: Ono što sam naučila u školi retko mogu da primenim u životu. Ovde sam to uspela, jer se radi o opsesivno-kompulsivnom poremećaju ponašanja. Češanje, anoreksija, bulimija su oblici OKP.

Natali, kako nalaziš balans kad se ubacuješ u ulogu i kad se izvlačiš iz nje?

P: Čim završim scenu, ja sam opet ja. Nisam od onih koji želi i dalje da budu lik. Ovog puta sam se mnogo više davala da uđem u lik, ali sam se odmah vraćala svom životu. Ja nisam perfekcionista, ali volim disciplinu. I poslušna sam. Važno je biti ljubazan prema svima sa kojima sarađujete. I biti fokusiran na rad.

A: Ja sam istraživao neke metode glume, ali to je gomila gluposti. Mislim da samo treba biti spreman kad kamera krene. Naravno, ako su naporne scene, želite da zadržite energiju između tejkova, naročito kad se stalno viče: „Seci! Seci!“

Kako je bilo raditi sa Barbarom Herši kao tvojom majkom?

P: Daren je uradio odličnu stvar što je ubacio da mi  Barbara piše pisma, tj. Erika Nini, jer u prvog delu filma Nina  treba da oseti podršku. Barbara je pisala divna pisma, koja su dočarala njihovu ljubav, povezanost.

A: Ja nisam čitao pisma, mislio sam da to treba da bude između njih dve.

Daren, kako se odvijalo snimanje?

 A: Mislim onako, kako smo hteli da ispričamo priču. Snimanje iz ruke, koje sam primenio u „Rvaču“ ovde je bilo mnogo rizičnije, jer nikad nisam video saspens sniman iz ruke i nisam znao da li to uopšte može. Za vreme napetih scena svi su se čudili kako Natali izdržava da se ne okrene od kamere i poviče: „Upomoć!“ Ovim smo postigli da prva trećina filma bude potpuno drugačija od poslednjih pola sata. U principu, u početku izgleda kao dokumentarac dok ne poludi.

Da li ste se poigravali sa žanrovskim pravilima?

A: Nisam baš  žanrovski tip. Ovo je moj najbolji pokušaj u okviru žanra. Publika je vrlo sofisticirana. Dokle dok je zabavno, u redu je.  Ali i pored toliko medija i sadržaja, ljudi su gladni pravih stvari. To je ono što sam pokušao da uradim. Da im dam nešto o čemu će pričati, misliti.

Šta mislite kako će baletski igrači reagovati na ovakav prikaz njihove umetnosti?

A: Mislim da će biti zahvalni što konačno postoji film o baletu kao ozbiljnoj umetnosti, a ne samo epizodi za ljubavnu aferu. Ako analizirate balete kao što su „Labudovo jezero“, „Romeo i Julija“, „Uspavana lepotica“, oni su neverovatno mračni.  Uvek postoje ljudi koji će negodovati, ali  većina igrača sa kojima sam se susreo su rekli: „Konačno, imamo pravi film o baletu!“

Natali, kako se osećate zbog  priča o Oskaru za film i za Vašu ulogu?

P: Najbolja stvar je da ljudi reaguju na film u koji uložite celo svoje biće. Ako je publika uzbuđena, pomerena i zabavljena, to izuzetno laska. To je velika čast.

Prevod: Marina Milićević

ČELZI HOTEL - hotel izgubljenih duša

Više od sedamdeset godina je Čelzi hotel na Menhetnu magnet za umetnike i posrnule. U njegovim sobama su se stvarala brojna dela, dešavali ekcesi i počinjeno je  jedno ubistvo.

U jedanaest sati pre podne pozvonio je telefon na recepciji hotela. Sa druge strane javio se tihi muški glas. Čovek koji je zvao nije se predstavio, samo je rekao: „Nešto se dešava u sobi broj sto.“ Recepcionar je bio uznemiren i poslao je nekog da vidi šta se događa. Ubrzo je opet pozvonio telefon i i to je bio poziv iz sobe sto. „Brzo, neko je bolestan“, rekao je nimalo mirnim glasom. U tom je službenik hotela pokucao na vrata, ali je bilo kasno za bilo kakvu pomoć.

To se desilo dvanaestog oktobra 1978., u utorak. I to što je službenik video, bio je čist horor. U kupatilu, na hladnim pločicama pod lavaboom našao je mladu plavušu. Na sebi nije imala ništa osim crnog brusa i gaćica. Njeno telo bilo je prekriveno krvlju kao i celo kupatilo i krevet u susednoj sobi.

Dvadesetogodišnja Nensi Spangen umrla je od rana zadobijenih ubodom dubokim dvanaest i po centimetara u stomak lovačkim nožem . Malo kasnije se u hodniku hotela pojavio njen prijatelj, vičući, plačući, psujući i očigledno nadrogiran – Sid Višes, pank superstar i nekadašnji basista “Seks Pistolsa”.

Ubrzo su došli novinari i kamere i tog dana Čelzi hotel je bio u fokusu javnosti. Još jednom.

U celom svetu ne postoji hotel koji je više bio na naslovnicama novina od dvanaestospratnog Čelzi hotela. I ne postoji nijedan hotel koji je koliko poznat po svojim gostima i njihovim ekcesima. “Čelzi” je izgrađen 1883. i bio najveća zgrada, a tek 1905. pretvoren u hotel i već decenijama je magnet za poznate, kreativne i posrnule umetnike. Četrdesetih godina tu su svraćali mornari, emigranti, izgubljene duše. Uzalud su tražili bar ili restoran, lift često nije radio i zimi nije bilo grejanja. Hotel je odavao atmosferu nekontrolisanog nereda, kako je to formulisao Artur Miler, koji je u ovom hotelu stanovao nakon razlaza sa Merilin.

“Godinama su stvarali lepe stvari”, seća se Bard, vlasnik hotela, “sve što im je trebalo je mala pomoć”. Umetnici, koji nisu mogli da plate stanarinu, plaćali su u slikama. Redovni gosti su za samo jedan dolar dobijali čitav obrok. Tako je hotel postajao stanište za boeme, sklonište za slobodne i neshvaćene umetnike. Bitnici su svraćali. Vilijam Barouz je u sobama ovog hotela pisao “Goli ručak”, Hendriks je noćima  svirao gitaru, Artur Klark napisao scenario za “Odiseju 2001”. Bob Dilan je četiri godine živeo u sobi broj 211, pank legenda Peti Smit i tada još nepoznati fotograf Robert Maplethorp su kao mladi bračni par stanovali u najmanjoj sobi u hotelu. Sobi 428, koja je imala jedva osam kvadrata bez kupatila.

Pevač Leonard Koen je jednom rekao da Čelzi pripada onoj vrsti hotela u koju možeš u četiri ujutru da uđeš sa medvedom, patuljkom i četiri dame u pratnji, a da te niko ne pogleda popreko. Tu je imao i seks sa Dženis Džoplin. Ona je rekla: ”Dođavola, ružni smo, ali imamo našu muziku“, što je i Koen citirao u baladi „Čelzi hotel broj dva“

Endi Vorhol je u hotelu snimio film „Čelzi devojke“. U dvanaest polučasovnih epizoda prikazao je mračnu stranu „Čelzija“.

Ipak, najužasnija slika je mrtva Nensi. Samo četiri meseca kasnije nađen je mrtav i Sid. Nakon što je proveo neko vreme u zatvoru, kao osumnjičeni za ubistvo i pušten uz kauciju od 50 hiljada dolara, otišao u hotelsku sobu broj sto i ubio se.

Ali u junu 2007. počinje nova era u „Čelziju“. Stenli Bard je otpušten i došla je nova uprava. Novi vlasnik sa novim idejama. Frikovi i umetnici su protestvovali zbog ove ideje i zahtevali da se Stenli Bard vrati. Ali hotel nije imao razumevanja za njihove želje. Brojni su napustili hotel. Sobe su postepeno renovirane, ali im je falila duša.

Prevod: Marina Milićević

Ludilo genija – Hitler i umetnost

Opsesija za moć i slikarstvo: Adolf Hitler je celog svog života važio za genijalnog umetnika, kako kaže Brigita Švarc. U intervjuu istoričarka umetnosti objašnjava zašto je bio opsednut politikom koliko i umetnošću i zašto je  bizarna slika koju je lično kreirao o sebi imala fatalne posledice po njega.

O Hitleru, Trećem rajhu, holokaustu su širom sveta izlazile mnogobrojne knjige i naučni radovi.  Vi sada tvrdite da se slika o Hitleru može korigovati. U kom smislu?

Švarc: Prema mom mišljenju, slika o Hitleru kao umetničkom geniju je potcenjivana, a da se puno može zaključiti  iz pregrejanog umetničkog ega. U istraživanjima to nije igralo nikakvu ulogu. Za mene je to polazna tačka, jer može pomoći da se bolje razume Hitler i njegov sistem vlasti. Hitlerova genijalna opsesija zasniva se na filozofiji kasnog 19. veka, a njena osnovna ideja bila je da genije, jaka, blistava ličnost sve može i sve sme.

Zvuči kao perspektiva koja potpuno menja kontekst. Istoričari će stenjati.

Š: Može biti. Ali smatram da istorija mora dopunjavati njegovu, i ne samo njegovu ličnost. Inače radujem se diskusiji.

Hitlerova karijera kao nekog, ko je akvarelima zarađivao za život, hteo da postane slikar, kasnije njegova kolekcionarska strast koja je dovela do najbrutalnije krađe svih vremena. Ovo je dobro poznato. Šta je dakle navodno pogrešno u Hitlerovoj dosadašnjoj slici?

Š: Mnogi smatraju da njega umetnost nije zaista fascinirala. On ju je doduše koristio za promociju, sakupljao ju je, ali držao u podrumima i rudnicima. Gering je uvek pokazivao svoje kolekcije, dok su Hitlera sumnjičili za nedostatak interesovanja.  Pritom je on bio veoma duboko u tome.

Šta Vas čini tako sigurnom u to?

Š: Između ostalog, potcenjivana zapažanja savremenika. Naprimer, Ranuccio Bianchi Bandinelli, jedan od najvećih umova Italije posle rata morao je 1938. da igra ulogu vodiča prilikom Hitlerove posete. Hitler je sate i sate proveo razgledajući slike. Hitler, kako piše ovaj Italijan, bio se toliko vezan za umetnost, da je to bilo i fizički primetno.

Musolini je samo bio iznerviran od Hitlerove  izdržljivosti posmatranja umetnosti.

Š: Izvori kao što je izveštaj Bandinellisa kažu: U našoj slici o Hitleru nedostaje nešto bitno, nešto što tek moramo da razumemo i do sada neprimećeno. Decenijama se gradi suprotna slika: Hitler i njegova borba protiv degenerisane umetnosti.

Ali to je veoma bitna strana njegovog odnosa prema umetnosti.

Š: Da, iza toga se krije mnogo istinske mržnje. Umetnost ga je pratila kroz ceo život. Njegova ljubav prema umetnosti dovela ga je do zla. Ona je temelj svega. Njegov fanatizam i njegova genijalnost su zaslužni za moć ubeđivanja i njegov uspeh. Umetnost ga je pratila do poslednjih časova života i u svom privatnom testamentu on pominje svoje kolekcije. To je neko, ko je u isto vreme naređivao spaljivanja i brinuo o svom umetničkom blagu.

Slika Hitlera kako sleće u okupirani Pariz i razgleda znamenitosti je ušla u legendu.

Š: Da, ali svi su mislili da on to čini samo zbog propagande. Ali u njegovoj biografiji vidimo da mu je umetnost mnogo ranije bila bitna, bila mu je potrebna za samopotvrđivanje.

Istaknuti istoričari, na prvom mestu Ian Kershaw vidi u mladom Hitleru neuspešnog i netalentovanog slikara. On je pokušao dvaput da upiše akademiju u Beču, ali da nisu primili. Zašto to ne uzimate u obzir?

Š: Odbijanje akademije, još jedan razlog je da se veruje da je on umetnički genije. Jan Kershaw ne uzima Hitlera dovoljno ozbiljno. Prema mišljenju mnogih, tek Gebels je počeo da ga zove genijem. Ali to je više propagandna strategija.

Pravio je akvarele, sa pogledom na Beč, vodu. Iz jednog arhitektonskog biroa otpušten je zbog lošeg rada, preselio se u Minhen i tumarao po kafanama. Genijalni kreativni nagon bi trebalo drugačije da manifestuje.

Š: To je malo verovatno. U Berlinu je bio raspisan konkurs za impozantnu građevinu, opersku kuću. On nije učestvovao, ali je imao nacrte.

Ali zašto ih nije prikazao?

Š: Jedan genije sme da drži sve u tajnosti i da se nada da će jednom sve izađi na videlo.

Može li on smatrati genijem, njegove slike su prosečne?

Š: On je to posmatrao potpuno drugačije. Razvio je otpor prema profesorima i prema bilo kakvim akademskim studijama. On je sebe nazivao malim slikarom, ali to je bilo u vreme kada se smatrao za vrhunskog arhitektu. Video je sebe kao kreativnog genija. Pritom moramo imati u vidu da su moderne predstave o jednom geniju daleko bezazlenije od tadašnjih.

U kom smislu?

Š: Mi definišemo genija na osnovu njegovog talenta. Tada talenat nije bio presudan. Genije mora posedovati snažnu ličnost, kojoj je sve dozvoljeno, takođe zlo. Genije ima odlične ideje, koje primenjuje  neobazirujući se na moral. Divio se delima Šopenhauera i Ničea. Nešto najbitnije se predvidelo.

To je?

Š: Da je predstava genija bila snažno rasistički ofarbana. Autoritativna figura je bio Houston Stewart Chamberlain, poreklom Britanac, koji se oženio nekim iz porodice Ričarda Varnera. On je izrazio svoje stavove u jednoj knjizi, koja je bestseler. On je zahtevao veliku arijevsku ličnost i bio odlučujuća figura za Hitlera.

Vi idete tako daleko i stavljate na početku genijalnost koja uslovljava holokaust!

Š: Još jednom, Geniju je dozvoljeno da ide izvan morala. Amoralnost nacista predstavlja neverovatan rast ovakvog stava. Gebels je napisao brutalnu rečenicu: Geniji koriste ljude.

Njegova slika o svetu je u velikoj meri određena iskustvom iz Prvog svetskog rata, kroz drastična iskustva na frontu.

Š: Naravno da je rat bio prekretnica da se izbori sa svim iskušenjima. Ali ja ne mislim da je to najbitnija smernica u njegovom životu. I za vreme Prvog svetskog rata, on je za sebe mislio da je genije a to se zadržalo i kasnije. Dakle kontinuitet. Početkom devedesetih pozivao je na „diktatora, koji je genije“. Naravno da je i narod čeznuo za genijem.

Nije li se termin genije zamenio terminom Führer?

Š: Ne, on je nastao iz termina genija. Još jednom: do sad su Hitler kao umetnik i Hitler kao političar bili strogo razdvajani. Istraživanja pokazuju Hitlera, kao čoveka koji je u ranim tridestim samo imao promašaje, i koji je u novom životu kao političar osvojio mase. Podeljena biografija, dakle. Ali pitanje odakle je on samopouzdanje crpeo.

Hitler je sam formulisao prelom u svojoj biografiji. Poznati citat glasi: „Ali ja sam odlučio da budem političar.“ Je l’ imao genije muzu i šta mu je značio njegov omiljeni arhitekta Albert  Spir?

Š: Umetniku je trebala muza, geniju ne, jer ju je sam pravio. Jedan genije ne bi trebao da ima decu, objašnjavao je on svojoj sekretarici. Fridrih Veliki mu je takođe bio uzor. On je osećao da je njegova reinkarnacija. On ga je u potpunosti imitirao, ljubav prema psima, bučni hod. On je želeo portret ovog vođe čak i u bunkeru. Ova odanost, koja je prešla u patologiju, isto tako nije istražena adekvatno.

Kako se manifestovala genijalnost na kraju njegovog života?

Š: Na kraju mu je samo ona preostala. Vreme provedeno u bunkeru to najbolje pokazuje. Tu, u podrumu, stajali su njegovi arhitektonski planovi za Linz. On je morao da se pozove na status genija i to preko umetnosti i arhitekture. Ove poslednje predstave su funkcionisale na fatalan način, oduševio je mnoge iz njegovog okruženja. Mislili su da će on sve organizovai poput svog uzora Fridriha Velikog i izaći kao pobednik čak i posle brojnih vojnih poraza.

Ali umetnost mu nije otvorila oči, video je samo ono što je želeo?

Š: To je bio početak njegovog programa.

O knjizi: „Ludilo genija – Hitler i umetnost“ razgovarali smo sa autorkom Birgitom Švarc.

Prevod: Marina Milićević