Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću - Oskar 2011.

Ni reči o radikalnim promenama u Severnoj Africi. Ni reči o socijalnoj krizi u siromašnim, sirotinjskim četvrtima SADa, ni reči o brzom, dubokog padu političkog superstara Baraka Obame: Oskar 2011. će biti upamćen kao šou koji  je aktuelne svetske događaje potpuno izostavio. Kao da je ceo Holuvud zapao u jedan perfidno konstruisan san o savršenom svetu i to od strane terorista iz podsvesti iz Nolanovog Početka. Dodela Oskara nije bila dosadnija, hermetičnija i nostalgičnija u poslednjih deset godina. Možda je ovako i bolje. Dosta sa lažnom patetikom.

Kao ludo se zabavljamo- Frenk Džejms i En Hetavej

Čak se i izbor voditelja domaćina brzo pokazao kao pogrešan izbor. Ciljajući na mlađu publiku i bolje rejtinge izabrali su Džejms Franka i En Hetavej. Nije postojala hemija između ova dva inače dobra glumca, nije im pošlo za rukom da naprave ni jedan jedini geg. Tužno. Čak je i Bil Kristal u svom govoru posvećenom Bob Houpu imao više uspeha.

Kolin Firt je zaslužio Oskara kao i Natali Portman, Sorkin, Trent Reznor i  sve tehničke nagrade za Početak su u redu. Sve korektno, ali i očekivano. Velikih iznenađenja nema. Jedino Oskar za konvencionalno režiran Kraljev govor Tom Huperu ljuti. Izabrati njega pored Koenovih, Finčera, Nolana i Aronofskog...

Kristijan Bejl, Natali Portman (oskar za najbolju gl. žensku ulogu u Crnom Labudu), Melisa Meo (oskar za najbolju sporednu ž. ulogu u  Bokseru), Kolin Firt (najbollja gl. m. uloga u Kraljevom govoru)

Koenovi su najveći gubitnici ovogodišnje dodele. Nominovani u deset kategorija, a nisu osvojili ni jedan.

Trent Reznor- Oskar za muziku

Kristijan Bejl- Oskar za najbolju sporednu ulogu u filmu Fighter

Eron Sorkin- Oskar za najbolji adaptirani scenario - Društvena mreža

Vrhunac večeri? Uzbuđenje? Skoro da ga nije bilo. Jedino je Melisa Meo napravila otstupanje. Primajući Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu Bokser prvo je koketirala sa Kirkom Daglasom, a zatim se obratila publici rečima: „Kad sam pre dve godina  posmatrala Kejt Vinslet, izgledalo je tako jebeno lako.“ Odmah se zatim i izvinila svima koji su se osetili neprijatno.

Kristijan Bejl je napravio pošalicu na ovo i na svoju koleginicu koja mu je igrala majku u filmu  Bokser i rekao u svom obraćanju: „Ja neću upotrebiti ovu reč na j...“

Gvinet u Kelvin Klajnovoj haljini

Ni modno nije bilo naročito zanimljivo. Previše belog, srebrnog i bež. Ipak izdvojile su se one koje ove godine nisu bile nominovane: Skarlet Johanson u predivnoj ljubičastoj Dolče&Gabana čipkastoj haljini, Gvinet Paltrou u srebrnoj Kelvin Klein, Helen Miror i  možda najlepša Kamila Alves, partnerka Metju Mekonahija.

Trka nrdova za Oskar

Nrd je heroj našeg doba. On je genijalan, zbunjen i stvara svet koji funkcioniše po njegovim pravilima.  On je revolucionar 21. veka. Sa filmovima Društvena mreža i Početak, nrd je u centru ovogodišnje dodele Oskara.

Nrd je revolucija. Njegove ideje su u stvari pokušaji prevrata. Njegovi izumi su napadi. Njegova snaga sastoji se u tome da iz sopstvene karakterne deformacije oblikuje našu stvarnost. Oskar je ove godine naročito zainteresovan za  sudbine nrdova: Marka Cukenberga, koji se ipak za razliku od junaka iz grčkih tragedija ponovo izdiže iz mreže u koju se sam upleo. Cukenberg je zaista takav kakvim ga Finčer predstavlja i Džesi Ajzenberg igra. Usamljeni tvorac bledog lica, kovrdžave kose i slabe brade. On je stvorio ono što Marks i Engels nisu: NOVI SVET!

I jedna potpuno drugačija vrsta nrda u Kristofer Nolanovom filmu Početak. Leonardo Di Kaprio igra savršenog varalicu, on koristi ideju kao sredstvo, ali ne zna tačno kakav je ishod, odnosno kako ideja funkcioniše u stvarnosti. Nolan uzima ovu ključnu igru i stvara iz toga privatni sudoku.

U Početku je ključna zastrašujuća moć ideje. Kako nastaje? Kako dolazi do nas? To je centralno pitanje današnje katastrofalne svesti, koja traži izlaz iz stvarnosti  u promenama. Finčer pokazuje ovu ideju sveta ili svet ideja kao ubedljivu dramu usamljenog uma. Dok Nolan kao krađu usamljenog srca.

Nolan koristi ideje idući duboko u nesvesno. Kao Frojd za početnike.Početak  je  triler u ideji 21. veka, jer ipak misli o nečemu što se zove unutrašnji život.  Što čini film u osnovi romantičnim, ali ukupno gomilom nebuloza. Nolan želi da zbuni.

Finčer želi da objasni. On pokazuje 21. vek u svom nastanku. Kako tehnika zamenjuje ili jeste život. Kako se slučajnost i sudbina prepliću. Kako našu svakodnevnicu i odnos sa drugim ljudima  određuje jedan nedruštveni dečak sa talentom za kompjutere. Finčerov film je najpametnija izjava o ovom svetu. Finčer ništa ne procenjuje, samo prikazuje.

Ali on verovatno neće dobiti Oskara. Suviše je hladan, previše tačan i premalo melodramatičan za ovu nagradu. Radije će baciti statuu britanskoj kraljevskoj drami, koja je daleko od naše svakodnevnice, negde u 20. veku. Ali i ovde se radi o jednom mucavcu, oštećenom belcu, koji takođe pripada grupi nrdova. Na sve strane anti-heroji!

Engleska zavijena u crno

Nekada bluzerka, danas uznemirena patriotkinja: sa „Let England Shake“ PJ Harvey peva svojoj zemlji otrovnu serenadu.

Od svih slika PJ Harvey koje je moguće pronaći, samo je jedna na kojoj se polu smeši, dok kažiprstom isteže drugi ugao usana na gore praveću vrlo zastrašujuću grimasu. Ne, pevačica nije nimalo vesela priroda. Najskorije su se  u to uverili i gledaoci BBS-jegov jutarnjeg programa.  Gost je bio i borbeni Gordon Brown, koji je komentarišući predstojeće izbore strastveno govorio i o ostanku britanskih trupa u Avganistanu i Iraku. Kao i obično na kraju emisije je gost izveo  muzičku numeru – i nastao je vrlo neprijatan sukob između popa i politike.  Potpuno u crnom, sa ukrasom od vraninog pera u kosi  izgledala je poput ožalošćenog i drhtavim glasom izvela isto tako zloslutnu pesmu: „Let England shake / Weighted down with silent death / I fear our blood will rise again / England’s dancing days are done“.

Nije bio neobičajen  bes kojim je  pevačica prenosila poruku. Neobično je da PJ Harvey  nikada do tada nije iznosila političke poruke.  Od 1992. PJ Harvey istražuje nepristupačne granične oblasti bluz-roka. Polly Jean je stasavala i sazrevala uz pravi, prljavi bluz, uz ploče Howlin’ Wolf, Robert Johnson, John Lee Hooker i Captain Beefheart, koji će kasnije postati njen mentor i očinska figura. U lirskom pogledu, introspektivna ozbiljnost njenih tekstova je njena jačina. Ona je liberalna žena koja nije prihvatala ni feminizam ni monopolizam. Njen osmi album sadrži novinu. Ljuta devojčica ne peva o problemima  svoje duše, već uzdrmana patriotkinja o demonima iz prošlosti.

Svaka pesma je napisana na citri, odsvirana na akustičnim instrumentima  sa korenima duboko na rodnom tlu, u narodnim pesmama – što ne može biti dalje od popularnog. Let England Shake ne može biti pop, ali PJ Harvey nikad nije zvučala pristupačnije. On Battlefield Hill zvuči kao nežno sećanje na rani Belle & Sebastian dok ne uđu usamljene klavirske kadence i ne slome srce, a završa kao world music.The Word That Maketh Murder kreće u potpuno nepoznatom pravcu, a završava kao referenca na Eddie Cochraneov  Summertime Blues. What if I take my problem to the United Nations? Njen dugogodišnji partner upada sa ksilofonom,  a pred svaki refren tople trube. Reči Amerika i Engleska ona izgovara Ameri-cah i En-gerrr-land.

Muzika je grandiozna sama po sebi, ali je potpuno u funkciji teksta. Dve godine joj je trebalo da poeziju pretvori u koreografiju, da bi to konačno i uspelo u beautiful England.

Njena muzika je već duže vreme vanvremenska. Njen sveti bes i čista lepota sad su u odorama prošlosti ali nikad aktuelniji. Ko bi pomislio da će trebati još jedno mesto za tron, između Kate Bush i Patti Smith?

Hrabri krojač - nakon gledanja najnovijeg filma Deni Bojla "127sati" sigurno nećete tako lako reći: Dao bih desnu ruku za to

Umreti ili  samog sebe osakatiti? Deni Bojl je režirao film 127 sati po istinitoj priči čoveka koji je morao da  odseče sopstvenu ruku čepnim nožem da bi  preživeo. 127 sati je grandiozna drama o snazi ljudske volje.

Mnogi od nas se preznojavaju i pri davanju krvi dok ljubazna medicinska sestra uboda iglu od šprica. Zamislite da morate sami sebi da ubodete tu istu iglu? Tačno: Aaa! A sad zamislite da to isto uradite sa nožem. Nemoguće! I zamislite da nož nije sveže naoštren već tup kao jeftiji standardi iz supermarketa. I sa tim da odsečete desnu podlakticu? Radije ćete umreti?!

Ove muke je 2003. preživeo američki inženjer Aron Ralston. On se zaglavio u pukotini jednog kanjona u Juti sa rukom priklještenom između klanca i kamena koji se kotrljao za njim. Pet dana je Ralston bio u ovom položaju, pre nego što je odlučio da uradi nešto nezamislivo. Život mu je bio važniji od ruke. Ralston je ovu priču pretvorio u roman "Between a Rock and a Hard Place". A film je nominovan za šest oskara, između ostalih kategorija i za najbolji film.

Nakon živopisnog Milionera iz blata Boyle se ovde potpuno odrekao dekora što nije nimalo lak zadatak. Kako održati pažnju i tenziju priče čiji se kraj već unapred zna? Šta se može ispričati osim vrlo redukovane, linearne priče jednog čoveka, osim egzistencijalne drame i njenog šokantnog rešenja? Kako stvoriti simpatiju prema čoveku koji se potpuno nepromišljeno uputio na opasno pentranje bogu iza nogu,  a da nikom nije rekao šta  planira? Bez telefona, rezervi hrane, vode? I malenim nožem kao jedinom alatkom?

Glumac  Džejms Franko (omiljen mi još od Freaks and Geeks) je zaslužan što nam film ulazi pod kožu uprkos dramatuškim teškoćama. Posle tri Spajdermena i Milka, filmova poznatih širokoj publici, dobio je najveću priliku u karijeri: od njegove glume zavisi ceo film.
I Franko je to maestralno uradio i zaslužio nominaciju za Oskara. Njegova gluma Arona Ralstona nam prikazuje čoveka koji je spreman na  okršaj sa divljinom, koji se poput deteta raduje da se nakon naporne nedelje otisne  bajsom u više nadmorske visine u potrazi za uzbuđenjem i avanturom. On ga predstavlja kao nekog out of control ali u osnovi simpatičnog. Na početku filma on sreće dve izgubljene devojke i postaje njihov vodič, pokazuje im kanjon, mesto sa kog se može skočiti u podzemno jezero, nirvana svakog ekstremnog alpiniste. Čini se da zna šta radi u tom negostoljubivom predelu. Kao da sklopio pakt sa njim.

Ipak priroda se pokazala kao surova i nepredvidiva lepotica. Najmoćnija scena  je promena izraza lica od bezazlenog šta treba još da mi se desi do užasnog saznanja da ne može da oslobodi ruku ni posle ogromnih napora. Sad više ne pobeđuje zakone prirode. Mora da pobedi svoje sopstveno telo.

Bilo bi lako, da se 127 sati predstavi kao šok-horor sa tipično žanrovskim porukama: ko se izoluje iz društva i ko ignoriše tradicionalne vrednosti mora umreti sam i u mukama. Ipak sećanja i halucinacije na porodicu, sina i bivšu suprugu ,izgladnelom i  iscrpljenom Ralstonu daju snagu da polomi ruku. Bez religioznih opterećivanja. Bojlov više puta nagrađivan tim kamermana (Andrew Dod Mantle und Enrique Chediak) kao i sjajna montaža Jona Harrisa stvaraju upečatljiv i vrlo efektan kontrast između poetičnog i dinamičkog pejzaža sa početka filma i klaustofobične i ručnom kamerom snimane pukotine u steni u kojoj se odvija više od dve trećine filma. I tu je opet Franko koji pokušava da se izbavi odlično balansirajući između samoironije i panike.

Predivna scena u kojoj Aron već potpuno poludeo intervjuiše sam sebe za imaginarni jutarnji program: stručnjak za survival dolazi do obaveznog pitanja, da li je rekao nekom gde ide. Ralston: “Ups!” Ipak on prevazilazi gađenje, pije sopstvenu mokraću. Prevazilazi i bol i lomi kost.

Ova scena je nešto najstrašnije što ćete videti. Mnogo strašnije od svih scena iz Testere recimo. Jer svest da se to stvarno desilo ne da vam mogućnost abstrahovanja.

Posle ovog filma sigurno nećete tako lako reći: Dao bih desnu ruku za to.

Schlaflos - Fast 10 Prozent der Bevölkerung leiden an einer chronischen Schlaflosigkeit. Sie werden bald sterben. Die Zahl erhöht sich... So kann man high concept des Romans Schlaflos/ Sleepless von Charlie Huston beschreiben

Was ist  high concept? Jedes gelungene High-Concept-Projekt muss in seiner minimalen Prämisse Erzählpotenziale packen.  Das ist alles, was ihre Werke (entweder Film oder Roman)  zuerst einem Herausgeber und dann Leser oder Zuschauer in einem Satz verkaufen. Es wird gesagt, dass der Drehbuchautor von Finchers Film „Sieben“ das Skript ohne Agent verkauft. Wie? Es handelt von einem Serienmörder, der von den sieben Todsünden besessen ist und diese an seinen Opfern darstellt. Genug?

Züruck zu Huston.  Er gehört zu den interessantesten Autoren der jüngeren Generation, die unter  dem Einfluss von  einem breiten Spektum schreiben, und den sind  nicht fremd, Comic zu schreiben. Dennoch, Huston gelingt es in den  letzen fünf Jahre elf Romane zu schreiben.

Aber es scheint,  dass er erst mit diesem Roman besondere Aufmerksamkeit erregt. Warum? High Concept-Methode kann man gut verkaufen. Aber das muss nicht unbedingt bedeuten, dass der Roman gut ist. Aber wenn entsprechend Gleichheit vor der Qualität und high concept ist, bekommt man einer der besten Romane. Erinnern wir uns an den high concept - König  - Brian K. Vaughan (The last Man und Ex Machina).

Sleepless   beschäftigt sich nicht mit  der Schaffung der Katastrophe . Er beschäftigt sich  mehr mit   den Konsequenzen und  nicht nur mit den Folgen für die Familie "kleinen" Mann, sondern  die Handlung  spielt zum  großen Teil im Kopf  der Helden ohne  viel Aktion und Dialog. Auf diese Weise hat Huston  alles vermieden, was wir erwartet haben.

Wir hören drei Stimmen:   Die Stimme des Undercover Detektivs Park (in dritter Person), dann seines Tagebuches  (Jelte, in der ersten Person) und des Handlangers Jasper, der sehr an den gnadenlosen Killer  aus No Country for Old Men erinnert. Natürlich, während  einer Epidemie sucht man nach einem geeigneten  Arzneimittel . Es gibt Arznei, aber noch gibt es nicht genug Medikamente. Aber kann man auf dem Schwarzmarkt  kaufen. Detective Park  erforscht Möglichkeiten, den Schwarzmarkt in den Griff zu bekommen. Die Untersuchung bring ihn zu  Reichen und Mächtigen. Park ist Doktor der Philosophie, aber er wurde ein Polizist, weil er glaubt, dass er die Welt verändern kann.  Was für eine Enttäuschung erwartet ihn nur!  Aber er geht nicht von seinem Plan ab.  Egal. Er fühlt sich verflichten die Untersuchung fotrzusetzen. Seine Frau  leudet unter  Schlaflosigkeit  auch. Seine Baby darf er nicht testen, weil er fürchtet, dass das Kind   infiziert wurde. Er will nicht aufgeben,  selbst wenn er merkt, dass alles eine reine Farce ist.  Man kann sich vorstellen, wie er beendet ist..

Huston hat gründlich erförscht.   Und  er erkenne, dass viel auf der Website von Ellis Warren  fanden. Wir wissen, was wir erwarten. Und, ja,  es gibt Verschwörungstheorien überall. Und  man ist nur paranoid, wenn man nicht es beweisen kann. Dass ich nicht zu viel  entdeckt, aber ich warne: seien Sie vorsichtig, was Sie essen! Halten Sie sich an Bio-Lebensmitteln! Aber wie bei jeder guten pessimistischen Fiktion, alles was unsere Helden tun oder erkennen, verändert die Welt  oder sie selbst nicht. Die Welt ist unter dem Untergang geweiht. Alles was sie tun können, ist  die Verlangsamung der Katastrophe.

Wenn sie  nichts verändern können, was sie tun? Viel mehr.

Das ist das reinste Zuckerlecken.  Sie haben  den ganzen Tag Zeit. Jeden Tag, den ganzen Tag lang spielen sie Videospiele. Virtuelle Realität ist wichtiger oder sollte wichtiger sein als das reale Leben. Suche nach  Drogenkonsum ist eiziger Hunger. Bei diesem tödlichen Schlaflosigkeit schlafen die Leute nicht, aber fallen wach direkt in den REMSchlaf . Sie underscheiden nicht Tag von Nacht. Und  sie sterben am Ende. Hustons Schreiben ist modern. er versucht  so sehr erfolgreich Ellroys, Gibsons, Cormac Mccarthys Stil nachzuahmen.

Was kann ich noch sagen? Er schreibt so schnell wie er selbst unter Schlafloskeit leidet. Und wenn Sie seinen Roman lesen werden,  werden Sie nicht schlafen können!

Autor: Željko Obrenović (Originaltext finden Sie hier)

übersetzt durch: Marina Milićević

Anna Calvi – Žena vulkan

Iza ovog imena krije se neverovatno talentovana žena koja je na početku svoje karijere. U prošloj godini je sklopila ugovor sa Domino Recordsom i sarađivala je sa producentom Rob Elisom, koji je zaslužan za uspeh Placeba i PJ Harvey-ja.

Ali nije samo na njega ostavila utisak. Opčinila je i Nika Kejva i uzeo ju je kao podršku svom bendu na svetskoj turneji. Predgrupe bi trebalo samo da zagreju masu do glavnog benda. Ipak Ana sa svojim kolegama Danielom (bubanj)i Melijem(harmonija) dovodi publiku do usijanja i krade šou starijim kolegama. Talasi ekstatičnih zvukova izazivaju ekstatično oduševljenje. Nije čudo što je Kejv stavio lepu Anu na svoj brod. Par iz snova!

Anin hit je Jezebel. Zvuči Vam poznato? U pravu ste. Ovo je davno pevala Edit Pjaf. Jaka žena, jakog glasa, legenda. I Anin muzički uzor. Stoga ne bi trebalo da singl posmatrate kao cover, već kao omaž. Ovaj ludi naslov se neće naći na njenom prvom albumu. Ali hoće pesme „The Devil“ i „Love wont be leaving“.

U čemu je njena posebnost? Pored Edit Pjaf na nju su uticali Ravel i Morikone, Orbinson. Ona je i odličan gitarista. Jedna je od retkih koja je prvo svirala, a onda počela da peva. Neverovatno je sigurna na bini. Gitara joj nije samo usputni instrument, već je maksimalno koristi i improvizuje. Zbog svih ovih elemenata njenu muziku možemo okarakterisati kao mračni romantični pop što piše i na Aninom facebook fan profilu. Model prvog singla „Rider to the See“ provlači se kroz još neke pesme na albumu i emituje: ova žena je kao vulkan! Krčka se, vri i na kraju- erupcija!!

HEJ DUKE, OVDE DUDE - Džef Bridžis lenjo i šturo govori o novom filmu True Grit, kaubojima, Džon Vejnu, muzici, životu na ranču, i zašto je bio i ostao dude

                                                                                                                       

Kako je bilo snimati sa povezom preko oka?

Dž: Isto kao bez poveza.

Jeste nosili povez preko levog ili desnog oka?

Dž: Preko desnog.

Isto kao Džon Vejn?

Dž: Ne, Džon je nosio preko levog. Nije stvar političke odluke. Slučajno je tako ispalo.

Postoji li hladniji predmet na zemlji od poveza preko oka?

Dž: Nemam pojma.

Jeste li pucali iz pravog pištolja?

DŽ: Jesam li u filmu pucao? Nikada. Uvek sa ćorcima.

Omiljena rečenica iz True Grita koju Vaš lik izgovara?

Dž: Najpoznatija je ona koju izgovara Maršal sa uzdama u ustima i pištoljem u ruci: „Fill your hands, you son of a bitch.“

Šta je znao Džon o jahanju?

Dž: On je zaboravljao sve što nije bitno za ulogu. I jahao.

 Šta je znao Džon, a današnji glumac ne zna?

Dž: Da povuče okidač.

Ako je Džon  u Rio Bravo imao Endži Dikinson, koga Vi imate?

DŽ: Moju ženu.

Da li Vi i Džon imate sličan nadimak?

Dž: Ne, ja sam dude, a on  je duke!!

Džon Vejn je bio nacista?

Dž: Nisam čuo. Bio je konzervativac, to je istina.

Kad bi Vam se javio njegov duh, šta biste mu rekli?

Dž: Hej duke, ovde dude.

Da li ste strahovali kako će biti prihvaćena Vaša verzija Džon Vejnove uloge za koju je dobio i Oskara 1970.?

Dž: Dugo sam razgovarao sa braćom Koen i oni su mi rekli: „Mi ne radimo rimejk, već novu adaptaciju knjige Čarlsa Portisa. Knjiga je bila referenca, ne film sa Džonom Vejnom. Bože, ko je lud da pokušava njega da kopira!

Omiljeni crno-beli vestern sa Džon Vejnom?

Dž: Red River, jel to Ford ili Hawks? Brkam ih. Volim i She Wore A Yellow Ribbon.  Jel to John Ford?

Omiljen špageti vestern?

Dž: (zvižduće temu iz Dobar, loš, zao). Dakle, Dobar, loš, zao.

Večito vestern pitanje: zašto kauboji uleću u kadar sa desne strane, a izlaze sa leve?

Dž: Fantastično. Ne znam za to.

Zašto muškarci vole vesterne?

Dž: Jer su večiti dečaci, a kao dečaci su se igrali kauboja. Zar ne?

Zašto žene ne vole vesterne?

Dž: Ne razumeju ih.

A koje filmove razumeju?

Dž: One sa vampirima?

Kako je u Nešvilu?

Dž: Ne bih da dajem dijagnoze. Ali kad sam bio tamo sa svojim bendom, grad je bio ok.

Koja je to američka pesma u kojoj se krije cela američka nacija?

Dž: Ima dvadesetak pesama. Ali, ajde, jedna:This Land is Your Land, Woody Guthrie. U njoj se krije američki san.

Kako biste opisali talenat Vašeg prijatelja, bluz i kantri pevača Bone Burnetta?

Dž: Legenda, odličan kompozitor i pevač. Uradio je muziku za Crazy Heart i ona je dobila Oskara. Jel znate pesmu koju je  uradio sa Elvisom Costellom? Poslušajte je.

Jel možete da mi navedete jednog dobrog  kantri pevača koji se rodio posle šesdesete?

Dž: Naravno. Ryan Bingham. Njegova pesma The Weary Kind, koju je upravo Burnett producirao, je proglašena za najbolju pesmu.

Da li je istina da su svi veliki američki glumci zapravo sanjali da postanu rok-gitaristi?

Dž: U mom slučaju, da.

Najbolji kauboj na filmu?

Dž: Klint.

Šta znaju braća Koen o glumi, a Vi niste?

Dž: Oni ne daju savete. I nikad nemate osećaj da nešto bolje znaju.

Zašto često odbijate uloge?

Dž: Da bi igrao u malo onih koje mi znače.

Da li se slažete da ste postali poznati i zahvaljujući Vašoj  figuri, visini i dugoj kosi?

Dž: Za početak moje karijere je zaslužan moj otac. Moj otac je Lioyd Bridges.

Kad ste u Vašoj karijeri imali true grit?

Dž: Hrabrost i  karakter sam pokušavao uvek da imam. Znate li šta u stvari znači true grit? Ostati dosledan nečemu od početka do kraja. Bez obzira na okolnosti.

Kad se vratite u prošlost, da li mislite da ste već 1971. trebali da dobijete Oskara?

Dž: Ne, jer je Ben Johnson bio sjajan u Last Picture Show. Sećate li se njegovog monologa? Neverovatno.

Nadate li se Oskaru ove godine?

Dž: Ja sam dobitnik za prošlu godinu, ove godine ga dobija neko drugi.

Jel istina da Vas i radnici u supermarketu oslovljavaju sa dude?

Dž: Stalno i svuda. Ja to dobro podnosim. Sasvim dobro. Ja ga volim, razumete, volim dude.

Kako izgleda  kamin u Vašoj dnevnoj sobi na ranču u Santa Barbari?

Dž: Veliki, ogroman, ako i svi kamini na selu.

Imate li konje?

Dž: Imao sam, ali su uginuli od starosti.

Krave, svinje, petlove?

Dž: Imam ranč i u Montani. Tamo imam sve životinje.

Kako Vam se zove omiljeni pas?

Dž: To je pas iz mog detinjstva, Bonzo.

Skoč ili burbon?

Dž: Ja sam više za votku.

Hašiš ili trava?

Dž: Trava.

Levis ili vrangler?

Dž: Levis.

Šta je potrebno jednom šeširu da postane dobar šešir?

Dž: To je večna tajna. Iznošen šešir je dobar šešir. Novi je praktično nenosiv.

Kako izgledaju dobre sandale?

Dž: Kao one koje nosi dude  u  The Big Lebowski. To su moje sandale. Imam više pari.

Kuda ide Amerika?

Dž: Nažalost, ne u dobrom smeru. Ali sam optimista.

Ocenite sopstveni talenat u sledećim kategorijama od jedan do deset: hipik?

Dž:  Pet.

Keramičar?

Dž: Devet.

Crno- bele fotografije?

Dž: Devet.

Pobednik?

Dž:Devet.

Luzer?

Dž: Devet.

Suprug?

Dž: Devet.

Tajna Vaše lepe kose?

Dž:  Geni. Moje mame.

Usamljeni?

Dž: Retko.

Šta Vam kaže psihijatar?

Dž: Nemam psihijatra.

Šta je sa Piterom Bogdanovičem?

Dž: O, dobro je. Videli smo se pre neki dan u Teksasu. Planiramo nastavak The Last Picture Show. Sjajno!

Da li Vam nedostaje Denis Hoper?

Dž: Nisam ga baš dobro poznavao, ali sam vrlo svestan njegovog nestanka. Bio je jako talentovan umetnik i čudesna duša.

Marshal Reuben J. Cogburn kaže: „Trudim se da uvek budem u pripravnosti.“ Na šta sve Vi spremni?

Dž: Na sve, i ni na šta.

Kad bi ste se poslednji put kao umetnik obraćali pesmom, koja bi to bila?

Dž: Toast, pesma koju sam sam napisao.