Nekada bluzerka, danas uznemirena patriotkinja: sa „Let England Shake“ PJ Harvey peva svojoj zemlji otrovnu serenadu.
Od svih slika PJ Harvey koje je moguće pronaći, samo je jedna na kojoj se polu smeši, dok kažiprstom isteže drugi ugao usana na gore praveću vrlo zastrašujuću grimasu. Ne, pevačica nije nimalo vesela priroda. Najskorije su se u to uverili i gledaoci BBS-jegov jutarnjeg programa. Gost je bio i borbeni Gordon Brown, koji je komentarišući predstojeće izbore strastveno govorio i o ostanku britanskih trupa u Avganistanu i Iraku. Kao i obično na kraju emisije je gost izveo muzičku numeru – i nastao je vrlo neprijatan sukob između popa i politike. Potpuno u crnom, sa ukrasom od vraninog pera u kosi izgledala je poput ožalošćenog i drhtavim glasom izvela isto tako zloslutnu pesmu: „Let England shake / Weighted down with silent death / I fear our blood will rise again / England’s dancing days are done“.
Nije bio neobičajen bes kojim je pevačica prenosila poruku. Neobično je da PJ Harvey nikada do tada nije iznosila političke poruke. Od 1992. PJ Harvey istražuje nepristupačne granične oblasti bluz-roka. Polly Jean je stasavala i sazrevala uz pravi, prljavi bluz, uz ploče Howlin’ Wolf, Robert Johnson, John Lee Hooker i Captain Beefheart, koji će kasnije postati njen mentor i očinska figura. U lirskom pogledu, introspektivna ozbiljnost njenih tekstova je njena jačina. Ona je liberalna žena koja nije prihvatala ni feminizam ni monopolizam. Njen osmi album sadrži novinu. Ljuta devojčica ne peva o problemima svoje duše, već uzdrmana patriotkinja o demonima iz prošlosti.
Svaka pesma je napisana na citri, odsvirana na akustičnim instrumentima sa korenima duboko na rodnom tlu, u narodnim pesmama – što ne može biti dalje od popularnog. Let England Shake ne može biti pop, ali PJ Harvey nikad nije zvučala pristupačnije. On Battlefield Hill zvuči kao nežno sećanje na rani Belle & Sebastian dok ne uđu usamljene klavirske kadence i ne slome srce, a završa kao world music.The Word That Maketh Murder kreće u potpuno nepoznatom pravcu, a završava kao referenca na Eddie Cochraneov Summertime Blues. What if I take my problem to the United Nations? Njen dugogodišnji partner upada sa ksilofonom, a pred svaki refren tople trube. Reči Amerika i Engleska ona izgovara Ameri-cah i En-gerrr-land.
Muzika je grandiozna sama po sebi, ali je potpuno u funkciji teksta. Dve godine joj je trebalo da poeziju pretvori u koreografiju, da bi to konačno i uspelo u beautiful England.
Njena muzika je već duže vreme vanvremenska. Njen sveti bes i čista lepota sad su u odorama prošlosti ali nikad aktuelniji. Ko bi pomislio da će trebati još jedno mesto za tron, između Kate Bush i Patti Smith?
Нема коментара:
Постави коментар