Hrabri krojač - nakon gledanja najnovijeg filma Deni Bojla "127sati" sigurno nećete tako lako reći: Dao bih desnu ruku za to

Umreti ili  samog sebe osakatiti? Deni Bojl je režirao film 127 sati po istinitoj priči čoveka koji je morao da  odseče sopstvenu ruku čepnim nožem da bi  preživeo. 127 sati je grandiozna drama o snazi ljudske volje.

Mnogi od nas se preznojavaju i pri davanju krvi dok ljubazna medicinska sestra uboda iglu od šprica. Zamislite da morate sami sebi da ubodete tu istu iglu? Tačno: Aaa! A sad zamislite da to isto uradite sa nožem. Nemoguće! I zamislite da nož nije sveže naoštren već tup kao jeftiji standardi iz supermarketa. I sa tim da odsečete desnu podlakticu? Radije ćete umreti?!

Ove muke je 2003. preživeo američki inženjer Aron Ralston. On se zaglavio u pukotini jednog kanjona u Juti sa rukom priklještenom između klanca i kamena koji se kotrljao za njim. Pet dana je Ralston bio u ovom položaju, pre nego što je odlučio da uradi nešto nezamislivo. Život mu je bio važniji od ruke. Ralston je ovu priču pretvorio u roman "Between a Rock and a Hard Place". A film je nominovan za šest oskara, između ostalih kategorija i za najbolji film.

Nakon živopisnog Milionera iz blata Boyle se ovde potpuno odrekao dekora što nije nimalo lak zadatak. Kako održati pažnju i tenziju priče čiji se kraj već unapred zna? Šta se može ispričati osim vrlo redukovane, linearne priče jednog čoveka, osim egzistencijalne drame i njenog šokantnog rešenja? Kako stvoriti simpatiju prema čoveku koji se potpuno nepromišljeno uputio na opasno pentranje bogu iza nogu,  a da nikom nije rekao šta  planira? Bez telefona, rezervi hrane, vode? I malenim nožem kao jedinom alatkom?

Glumac  Džejms Franko (omiljen mi još od Freaks and Geeks) je zaslužan što nam film ulazi pod kožu uprkos dramatuškim teškoćama. Posle tri Spajdermena i Milka, filmova poznatih širokoj publici, dobio je najveću priliku u karijeri: od njegove glume zavisi ceo film.
I Franko je to maestralno uradio i zaslužio nominaciju za Oskara. Njegova gluma Arona Ralstona nam prikazuje čoveka koji je spreman na  okršaj sa divljinom, koji se poput deteta raduje da se nakon naporne nedelje otisne  bajsom u više nadmorske visine u potrazi za uzbuđenjem i avanturom. On ga predstavlja kao nekog out of control ali u osnovi simpatičnog. Na početku filma on sreće dve izgubljene devojke i postaje njihov vodič, pokazuje im kanjon, mesto sa kog se može skočiti u podzemno jezero, nirvana svakog ekstremnog alpiniste. Čini se da zna šta radi u tom negostoljubivom predelu. Kao da sklopio pakt sa njim.

Ipak priroda se pokazala kao surova i nepredvidiva lepotica. Najmoćnija scena  je promena izraza lica od bezazlenog šta treba još da mi se desi do užasnog saznanja da ne može da oslobodi ruku ni posle ogromnih napora. Sad više ne pobeđuje zakone prirode. Mora da pobedi svoje sopstveno telo.

Bilo bi lako, da se 127 sati predstavi kao šok-horor sa tipično žanrovskim porukama: ko se izoluje iz društva i ko ignoriše tradicionalne vrednosti mora umreti sam i u mukama. Ipak sećanja i halucinacije na porodicu, sina i bivšu suprugu ,izgladnelom i  iscrpljenom Ralstonu daju snagu da polomi ruku. Bez religioznih opterećivanja. Bojlov više puta nagrađivan tim kamermana (Andrew Dod Mantle und Enrique Chediak) kao i sjajna montaža Jona Harrisa stvaraju upečatljiv i vrlo efektan kontrast između poetičnog i dinamičkog pejzaža sa početka filma i klaustofobične i ručnom kamerom snimane pukotine u steni u kojoj se odvija više od dve trećine filma. I tu je opet Franko koji pokušava da se izbavi odlično balansirajući između samoironije i panike.

Predivna scena u kojoj Aron već potpuno poludeo intervjuiše sam sebe za imaginarni jutarnji program: stručnjak za survival dolazi do obaveznog pitanja, da li je rekao nekom gde ide. Ralston: “Ups!” Ipak on prevazilazi gađenje, pije sopstvenu mokraću. Prevazilazi i bol i lomi kost.

Ova scena je nešto najstrašnije što ćete videti. Mnogo strašnije od svih scena iz Testere recimo. Jer svest da se to stvarno desilo ne da vam mogućnost abstrahovanja.

Posle ovog filma sigurno nećete tako lako reći: Dao bih desnu ruku za to.