Stiven king o Hanibalu

U trpezariji se nalazi cveće, gore sveće i čuje se zvuk čembala: kao na dvoru Henrija VIII – slavimo ljubav! Žena ulazi u prostoriju u svilenoj bež haljini i sa smaragdnim minđušama. Njen pratilac je obučen opušteno ali elegantno : crne pantalone, bela košulja i šal. “Šta to ima?”, pita žena. Njen domaćin, doktor Lektor, u nekim krugovima poznat kao Kanibal Hanibal– prislanjajući kažiprst na usta: “To ne bi trebalo niko da pita. Kvari iznenađenje.”

Tačno tako. Ono što važi za gurmanska jela i kanibalističke fešte, važi i za krimi-romane: ako se unapred previše zna, nema iznenađenja. Najgore što bih mogao da uradim je da prepričam ovu knjigu. Kada bih bio njen urednik, na koricama bi samo stajalo: „Unutra je.“

To bi sigurno bilo dovoljno za fanove Tomasa Herisa koji jedanaest godina čekaju na okršaj između Klaris Sterling, hrabre FBI agentice( „ruralne, ali sa malo ukusa“) i Hanibala Lektora, velikog fiktivnog čudovišta našeg doba.

Većina Herisovih poštovalaca su pročitala sve njegove knjige, a zašto i ne? To su  samo tri knjige. U kulturi u kojoj veliki broj pisaca štancuje do dve knjige godišnje, retko izdavanje čini Herisa jedinstvenim: pisac čiji rad predstavlja celinu, koga ne čitaju samo profesori književnosti i mladi akademci, već i običan narod u avionima i sobama.

Heris naravno nije za sve. Čitaoci sentimentalne Danijele Stil bi verovatno negodovali.  Za ostale, koji ga slave, recenzija nije ni potrebna. Njih samo interesuje da li je „Hanibal“  dobar kao „Kad jaganjci utihnu“ i „Crveni zmaj“(„Crnu nedelju“, teroristički triler, ćemo preskočiti, jer čini se da ni sam autor nije znao šta naslov nosi). Zadovoljsto mi je da odgovorim negativno na ovo pitanje. Ne. Ovaj roman nije tako dobar. Bolji je. U stvari, on je pored „Isterivača đavola“ Vilijama Petera Bletija jedna od strašnijih knjiga našeg doba. Najčešće su nastavci blagi u odnosu na original, slabašni, i ne mogu da drže korak sa originalom. „Hanibal“ nije nastavak, već treći i najzabavniji deo vrlo jedinstvenog, vrlo strašnog putovanja kroz ukleti dvorac abnormalne psihijatrije.

U ovoj trilogiji o Lektoru posmatramo kako se doktor postepeno uobličava, kako od male, potpuno sporedne figure u „Crvenom zmaju“ procveta u važnu figuru u „Kad jaganjci utihnu“, gde njegovo zlo i inteligencija zasenjuju manje interesantan lik Džejm Gamb (Serijski ubica poznat kao Bafalo Bil) i na kraju u knjizi koja nosi njegovo ime postaje glavni lik.  U današnjim književnim krajolicima u kojima su većina psiho zločinaca mali dečaci sa gumenim maskama i noževima i sa teškom seksualnom devijacijom, doktor Lektor zasenjuje.

„Zapravo“, rekao je Heris, opušten, u njegovom prepoznatljivom stilu, „u psihijatrijskim krugovima se nisu složili oko toga da li je on uopšte ljudsko biće.“ Već duže ga posmatraju kao nešto potpuno drugačije. Nazivaju ga monstrumom. Ako Hanibal Lektor nije grof Drakula ere kompjutera i mobilnih telefona, onda nemamo nijednog.

Ako smo godinama žalili što moramo da podnosimo blede Hanibalove kopije (jedno pravilo koje bi trebalo slediti: ne kupujte knjige na kojima piše „naslednik...“), moramo priznati da je čekanje još više učinilo mračnijim senke ovog antiheroja.

Nijedan lik u literaturu nije tako krht kao što je to čudovište i nijedan tako  ne pretenduje da izgubi autoritet  u sledećim nastavku. Fredi Kruger je stvarno bio strašan u prvom delu „Strah u ulici brestova“, u trećem je već postao ortak, a u šestom lik iz vica. A za jedanaest godina  je Hanibalov ugled porastao umesto da nestaje, nije postao komičan dok njemu kao i svim velikim čudovištima ne manjka humora. Barni, njegov čuvar se seća da je dr. Lektor jednom rekao da uvek kada je u mogućnosti jede sveže.

„Hanibal“ je knjiga puna skrivenih šokova i malih saznanja oštrih kao doktorova igla lično. Heris je posmatrao Ameriku sa kultivisanom učtivošću i savršeno koristi južnjačku ekspesiju, onako kako to samo još može Tom Volf. Rezultat je knjiga u kojoj  nikad nemate osećaj kao da nosite komad teškog nameštaja na leđima. „Hanibal“ je balon koji Heris udara sa osmehom na licu. Istina, balon je ispunjen otrovnim gasovima i košmarima, ali kako smo već rekli, Herisovo pisanje nije za svakoga. „Hanibal“ je prava veštičja kaša od gušterovog oka, južnjačke sperme, i bez kokošije supe.

Drugim rečima „Hanibal“ je pravi horor roman. Jedan od pacijenata dr. Lektora je opisao kako ga je doktor ubedio da sa komadom razbijenog ogledala oguli kožu sa lica i time nahrani psa. To nije strašno, samo gadno. Horor sledi: „Kasnije su izvukli moj nos iz utrobe psa i pokušali da mi ga zašiju, ali nije uspelo.“

U „Drakuli“ jedinom genijalnom delu inače netalentovanog pisca, Brem Stoker je bio dovoljno lukav da ga u jednoj epizodi predstavi kao smešnu figuru. U „Hanibalu“ nam Heris daje scenu u kojoj se Lektor sa grupom turista vraća iz Severne Amerike u prsluku hokejaškog tima – spreman za hranu.

I sada kad mislim na doktora kako u svom džemperu brižljivo čuvan obrok daje malom dečaku, moram reći da je to sasvim smireno podneo. Ovo bi mnoge u srce taklo. Da ne pominjemo jetru...

“Here’s to success in crime" - sa ekspertom za Hemetovo delo, Don Heronom, posetila sam lokacije u San Francisku na kojima je sniman “Malteški soko”. Ovo je možda najzabavniji način da se upoznam sa biografijom ovog pisca.

Dešijel Hemet, svetski poznat hard-boiled pisac “Malteškog sokola” umro je pre 50 godina, 10. januara 1961. Rođen je u Merilendu, živeo u San Francisku od 1921. do 1929.,  gde je i napisao tri  romana: Crvenu žetvu, Malteškog sokola i Kletvu Dejnovih.

 Već trideset godina  Heron vozi posetioce po Hemet turi, ka Flood Buildingu , gde je Hemet privremeno radio kao detektiv u Pinkerton-agenciji i pisao reklame za juvelira Alberta Samuelsa. Jedan od njegovih slogana je  sa srećnim dijamantom Vi ste na vrhu sveta. Heron je ovo citirao, vidno dirnut. Onda smo napravili pauzu u restoranu John’s grill u kom je dvadesetih Hemet bio inventar.  Preporučili su nam Sem Spejdovu  jagnjetinu za 2, 95 dolara. Sa drvenih zidova visile su nostalgične fotografije iz filmova sa Hemfri Bogartom, Piterom Lorijem i Meri Astor, na salvetama je nacrtan moćan crni soko koji još više dočarava muzejski karakter ovog negovanog turističkog mesta.  Na kraju bi nazdravio sa posetiocima čašom Anchor Steama i Sem Spejdovom omiljenom rečenicom: “Here’s to success in crime“. Heron nam je pokazao i prljavu Burrit street u kojoj je na početku romana nađen Semov partner Majls Arčer. Na dva metra visokoj ploči u jednom ćorsokaku stoji: “Ovde je  Brigid O’Shaughnessy upucao Majlsa Arčera.”

A nije li Sem potpuno nezainteresovano primio vest o smrti svog partnera? Nije li on pohlepni ženskaroš, zasenjen lakim dolarima i alhoholnim pićama? Nije li glavni lik alter-ego samog pisca? Hard boiled ne može da se razume kao moralna beskrupuloznost? U čemu se sastoji posebna fascinacija ovog autora, koji očekuje previše od čitaoca, a konsekventno krije unutrašnji život svojih junaka i koristi revolucionarnu biheviorističku tehniku pripovedanja? Heman će odgovoriti prilično zbunjen, ali i oduševljen kada ga pitaju za ove aspekte koji ga zapravo najviše i interesuju: “Imam najviše posla sa teksaškim glupacima koje ne interesuje analitičar i socijalni kritičar Hemet i njegovo pripovedanje, za njih moram da štampam ove majice sa natpisom Lu Arčer je dao svoj život za turiste.”

Nema sumnje, Hemet je kao i njegov kolega Čendler bio nesebično cenjen, on nije ubijao ljude samo da bi bilo više leševa, nego one koji su imali razloga da umru. Njega ne možete čitati kao Agatu Kristi koja štancuje ubistva koja se rešavaju kao ukrštene reči, već kao savremenu kritiku sistema. Nerealni plotovi, silne serijske ubice u današnjim scenarijima?! Ne počiva li uzbudljivi tvrdo kuvani realizam Hemetovih romana na autobiografskom iskustvu jednog bivšeg detektiva? Čovek je tačno znao o čemu piše i nije miksovao psihološke profile psihopata nađenih na internetu.

Fikcija i realnost su kod Hemeta u neverovatnoj simbiozi. “Ništa nije kao što se čini.” Ovo je za biografiju ovog legendarnog mršavka naročito važno. Kao vojnik je bolovao od plućne bolesti. Nakon teških vremena gladnog “Black Mask” palp pisca  uživao je hedonističku fazu u zlatnom kavezu Holivuda koji su Deš kao i Lilijan Helman u predgovoru “Knockovera” definisali kao the hottest thing in town. Dramaturg je tu upoznala pijanog Hemeta na petodnevnoj turneji po kafanama i doživela ga je kao opušteniju varijanti Velikog Getsbija. Njegove simpatije prema Komunističkoj partiji Lilijan nije uzimala za ozbiljno osim kada je u jednoj glamur fazi KP uživanja bio plaćen 1000 dolara mesečno.

Šta se desilo sa ovim čovekom koji bi radije otišao u zatvor nego pričao pred Makartijevim komitetom o komunističkim aktivnostima, šta se desilo sa pijancem i ženskarošem, plejbojem?

“Ja hoću svoje razumevanje demokratije, al ne mogu da dođem na red od ovih lovaca na komuniste”

Nakon zabrane njegovih radio emisija, ogromnih poreza i zabrane u Holivudu  imao je finansijski krah. Dobrostojeća Helman to nije mogla dugo da podnese. Utapao je svoju depresiju i emocionalnu krizu  u alkoholu  i do smrti, dok ga konačno nije smlatila plućna bolest, živeo je od penzije ratnog veterana  u jednom bednom stanu u Njujorku.

Elroj je rekao: “Čendler je opisao svoje junake onako kako ih je video, a Hemet onako kako se pribojavao da su.”

Pod impresijama mračne svakodnevnice u Crvenoj žetvi jasna je beskompromisna kritika američke džungle u kojoj cveta i uspeva kapitalizam. Kompleksna pripovedačka tehnika rascepanog mršavka prikazuje gospođicu Wonderly kao seosku glupačicu, a zatim kao ubicu Brigid O’Shaugnessy, demaskirani Sem i nije bezosećajni voajer.

Hemet je veliki majstor trezvenog laboratorijskog žargona i biheviorističke stimulans – reakcija situacije. Hemet je sa svojim ekstremnim minimalizmom veoma zahtevan. On podrazumeva implicitnog čitaoca koji popunjava otvorena prazna mesta sa odgovarajućim interpretativnim nijansama. To čini dela ovog pisca - šest knijga i kratke priče -  i dalje tako uzbudljivim i ultimativnim merilom za  sve krimiće.

Kalendar događaja u 2011.

JANUAR

Ples u pački  je telegram zemlji sa zahtevom da se odrekne gravitacije – Fred Aster

Peta, prsti, jedan, dva, tri

Nova godina je startovala i predstoje moćni događaji: berlinski fashion week , zatim  pariska Haute-Couture. Posmatranjem ulica velikih gradova , razgledanjem internet stranica i modnih blogova primećujemo da til ne služi samo za zavese,  donji veš i pačke. Ljupke haljine i strogo upletena kosa pokazuju da balerine inspirišu modu. Za razliku od savremenih koreografa koji je već dugo i ne koriste. Ko želi klasični balet  i pačke ove godine mora ići ga gleda film „Crni labud“ sa Natali Portman, koji ima četiri nominacije za Zlatni globus. I još u januaru:

- hip –hop ples Funky Ex Machina 

-50ogodišnjica smrti Dešijal Hemeta

-rođendan Ališe Kiz i Džastina Timberlejka

FEBRUAR

FREAKSHOW Le Freak, c'est chic! (Chic)

Februar je frik među mesecima, drugačiji od drugih, smešno kratak sa svojih 28 dana i svake četvrte mutira. I ovaj februar nudi svim frikovima i neshvaćenima utočište. 21godišnji kanadski režiser Ksevijer Dolan debituje sa filmom “Ubio sam moju majku”. Teško je poverovati da je ovaj lepotan, koji glumi, koji je  sam napisao scenario, pobrinuo se za muziku i kostime zapravo monstrum. Film je autobiografski. Profesionalni frikovi kao umetnički duo Gilbert i Džordž ili pevačica i živi lik iz crtaća Keti Peri su spremni za izložbe i turneje po domovini. Mejnstrim pisac Filip Rot, koji je objavio roman „Nemezis“ ima svoju logiku. Sa godinama čovek postaje sve čudniji. I naravno frik nad frikovima Lejdi Gaga najavljuje  novi singl „Born this way“ za koji kažu je je novi „I will survive“. i još u februaru:

 - nerd legende otvaraju Berlinale sa „True giftom“
  - mjuzikl „Spajdermen“ startuje u Njujorku

 -  za londonsku nedelju mode treba skinuti šešir za hrabrost – dizajner Nasir Mazhar

 -  zlatna malina – za sve gubitnike i neshvaćene genije

MART

Mart je ušećeren bez obzira na dan zdrave hrane. Koncerti Tejlor Svift i Džastina Bibera, Biber u 3D izdanju. Šećer u kombinaciji sa absintom. Onda je život mnogo uzbudljiviji, a to je i cilj. Sacha Sperling, osamnaestogodišnji Francuz, a već skandal majstor piše o događajima u privatnim školama za bogate prepunim droge, seksa i alkohola. I još u martu:

-novi Rušdi

-sajam kulinarskih knjiga u Parizu

-festival hrane i vina u Melburnu

-sajam knjiga u Lajbcigu

APRIL

 Srce i kruna

Ceo mesec je podređen jednom događaju: 29. će se venčati princ Vilijam i Kejt Midlton. Nepozvani će moći da prate događaj bar na TV-u. Oni su samo poželeli lepo vreme, a mi držimo palceve, jer je prošle godine u Londonu bilo samo 12 stepeni. I još u aprilu:

-internacionalni dan dečije knjige

-ceo album Lejdi Gage

-“The fighter” i “Tor”kreću u bioskope

-record store dan

-strip festival Fumetto u Lucernu

MAJ

Poplava

U maju se sve događa na vodi i oko vode. Startuje četvrti deo “Pirata sa kariba” i bina predstave “Das Werk. Im Bus. Sturz”(Delo. U autobusu. Pad.) će biti poplavljena. Aleksandar Mekvin je preminuo prošle godine, a ove godine ćemo videti izložbu njegovih nacrta inspirisanih vodom Savage Beauty (Divlja lepota). Sa predivnim pogledom na more  moći će se za vreme Kanskog festivala na terasi hotela Cap d'Antibe videti najbolje obučeni u koralnoj boji. Kome je sve ovo previše mokro, može slaviti dan peškira. I još u maju:

-sedamdeseti rođendan Boba Dilana

-Elbjazz-Festival, Hamburg

-svetski dan muzeja

nastaviće se...

Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (drugi deo)

S: Da se vratimo na Turistu – atmosfera je bila napeta.

D: Andželina. Mi smo se upoznali na ovom filmu. Sresti je i upoznati je, je bilo pravo iznenađenje, i to u pozitivnom smislu, ali znaš, uhode je paparaci, ona i njen muž Bred, znaš, slava, njihova deca i njihov sjajan život, ali su mučeni od strane... tako da ne znaš šta da očekuješ, zaista. Ti ne znaš kakva bi mogla da bude – bez imalo smisla za humor, recimo. Ali ona je neverovatno normalna i ima neverovatno mračan i perverzan smisao za humor. Ali raditi  zajedno u takvoj situaciji, u kojoj si praćen od paparaca čim napustiš kući i moraš da se kriješ i ne smeš da pričaš otvoreno sa nekim, jer se bojiš da to ne protumače drugačije i pretvore u neko sranje.

S: Na snimanju sam joj rekla da je prelepa. Objasnila mi je ima puno ljudi koji su joj omogućili da bude takva, a da zapravo nije. Zanimljiva je. Ako joj pričaš o njenoj lepoti, sprda se.

D: Tako je sa Angie. Mislim, pogledaš je i odeš. O.K.  O, Bože! Boginja, ikona. I za 30 godina ljudi će biti u fazonu: “O Bože!” Kao Elizabet Tejlor. Ali način na koji se ona nosi sa tim. Ona je toliko na zemlji, tako realna i tako bistra. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam Elizabet Tejlor. Znaš. Dobra riba. Sediš sa njom, ona puši hašiš, psuje kao mornar i urnabesna je. Sa Endži je ista stvar. Isti pristup.

S: Nešto sam se stalno pitala: da li ti likovi koje vi oživljavate, da li se ikad vrate ? I da li si u stanju da ih otpišeš? Šta se dešava sa njima?

D: Oni su još tu, što nije najzdravija stvar. U jednoj komodi mog tela je Ed Vud, u drugoj Makazoruki, u trećoj šeširdžija. Hanter je naravno tu, znaš, Raoul Duke. Najuvrnutija stvar je što ih mogu dodirnuti. Oni su tik ispod površine.

S: Mora da je teško imati više ličnosti u sebi. Kao Šeširdžija. Šta on kaže: „Jel gužva?“

D: „Ne sviđa mi se. Strašno je gužva.“ Ali svi oni imaju svoje mesto. Pretpostavljam da su se nekako pomirili.

S: Kad glumiš nekog, da li ti se dešavalo da sanjaš i kažeš to nije moj san, to je san mog lika? Da li likovi sanjaju?

D: Da, Sweeney i Wilmot.

S: Mislim da Wilmot ima najviše želje da isturi glavicu. On je bio najviše čovek.  Jedna stvar je predstaviti nekog u fikciji ili prozi . Ali kanalisati nekog ko je stvaran?

D: To je potpuno drugačije. Prva stvar je odgovornost. Imaš odgovornost prema toj osobi i prema sećanju na tu osobu. Naročito igrati nekog poput Johna Wilmota, grofa od Ročestera, jer sam ga smatrao za velikog, velikog pesnika, koji nije bio priznavan za velikog, već za satiričara, blesavog tipa koji  je visio na dvoru kralja Čarlsa. On je odmetnik, izuzetno hrabri pesnik. Imao sam ogromnu odgovornost da ga odigram na pravi način – toliko da sam postao opsednut. Pročitao sam sve. Znao sam sve o njemu. Posetio sam mesta u kojima je živeo. Bio sam na mestu gde je umro. Čitao sam pisma u Britanskoj biblioteci i neke delove sam ubacio u scenario.

S:  Nekoliko stihova koje si recitovao Samanti Morton koja igra Elizabet Bari  - to je bila moja vizija njegove poezije i stvaralaštva. A primetila sam u Alisi, kad je Heter recitovao “Jabberwocky” da imaš dar da nam u potpunosti preneseš  svu težinu pesnikove poezije. To je dosta teško. Možeš li da zamisliš da snimaš poeziju?

D: Ne znam, to je zastrašujuće. Ne znaš tačno…Možeš da dešifruješ namere, ali opet ne znaš kako bi je pesnik pročitao.

S: Da, ali to se ne razlikuje od toga da Glen Guld ne zna da li dobro i na pravi način svira Baha. Mislim da je Heterovo čitanje bilo nadahnuto. Juče si mi čitao pesmu Elephant Mana. Nisam znala da je pisao poeziju. Pesma je srceparajuća. Kako si je pronašao?

D: Posetio sam bolnicu gde su njegovu posmrtni ostaci. Skelet, gipsana maska, šešir, veo i sve druge stvari su tu. A desno na zidu od njega je ova divna pesma koju je napisao o sebi i svom životu: vučem svoje zlo telo, godinama, nisam ono na prvi pogled, bezosećajno čudovište, bez suza i nade.“ Ovaj momak je bio nadaren i misleći.

S: Gledala sam Libertine nebrojeno puta. Režija, scenario – sve je sjajno. Kostimi, kasting, žene – sve je izvanredno. Ali film je sahranjen.

D: Da, sahranjen. Bez pogovora. Želeo sam da odem do crtača grafita Benksija, i da uradi grafit sa Vilmotovom glavom i jednostavnom rečenicom iz filma: „Vi me nećete voleti“. Mislio sam da je to pravi način za predstavljanje. Ali reakcija je bila: “Benski, ko?“

S: Postoji li neki glumac iz prošlog doba, glumac za sva vremena koga si proučavao i koji ti je bio od koristi za neku ulogu ili uopšte za glumu?

D: Momci koje obožavam su uglavnom iz nemih filmova: prvo Baster Kiton, Lon Čejni, Čaplin naravno. I Džon Barimor. Bogovi, oni su bogovi. Ali Brando, sve dok nije došao Brando. To je revolucija, sve je promenjeno. Stvari koje je radio, sasvim drugačija jebena životinja. I svi su promenili pristup od njega.

S: On je bio veći nego, ne znam kako da opišem, njega ekran nije mogao da izdrži. Ima li to smisla?

D: Apsolutno. Ja ne znam šta je to, ili šta je bilo, ali u to vreme- naročito u to vreme – je itekako imalo. Oblik njegovog lica, njegov nos, rastojanje između čela i obrva. Stvoren je da bi to radio.  I pokidao je.

S: Interesantno je koliko su ti pojedinci, kao i Dilan, Koltrejn, Džekson Polok, koliko su bili inspirativni, stvorili su škole sledbenika, ali niko im nije bio ni blizu.

D: A Brando je to mrzeo, odbijao je celu tu ideju, znaš, da se pravi zabava od toga. Ali ja znam da je to sranje. Znam da je bio sposoban i da je radio vredno kad mu se radilo. Bilo mu je stalo.

S: Pomenuo si tri majstora nemog filma. Ti si majstor reči, scenarija, glasa. A nabrojao si njih.

D: Oni nisu imali lukzus jezika. Sve što su radili, osećali, što su pokušali da prikažu, je moralo da izađe iz bića, iz očiju. Njihova tela su morala to da izraze.

S: Imao si dobar odnos sa svojim mentorima, Brandom, Hanterom, Alenom Ginzbergom. I držiš se tih ljudi. Je li to nešto što je došlo samo od sebe ili nešto za čim tragaš?

D: Verovatno kombinacija. Nije bila svesna potraga, ali se sa ovim momcima desila. Verovatno se za razlog moram vratiti u prošlost i na sećanje na mog dedu. Bili smo vrlo, vrlo bliski, a izgubio sam ga sa devet godina.

S: Da li si njega istetovirao na ruci?

D: Da, bio je sjajan model. Džim. Danju je vozio autobus, noću dilovao moonshine. Bio je Robert Mičam tip čoveka. On je uvek nazivao stvari pravim imenima. Pik je pik i naljutiće se ako mu se ne dopadnete. Bio je drugačiji. Potpuno drugačiji kao i Brando, Hanter, Kit Ričardson u izvesnoj meri i Alen naravno. Zaista verujem da je to bilo bolje vreme. Ako si rođen šesdesetih, ti si istrgnut. Uvek sam osećao da pripadam drugom dobu.

S: Mislila sam da se vratimo na Makazorukog. On ima očinsku figuru i mentora, lik Vinsenta Prajsa. Jednom si mi ispričao priču o Vinsentu Prajsu.

D: Vinsent je igrao mog oca u filmu. Bio je pristojan čovek. Bio je u stanju da se kreće. Bio je kul. I bio je star.

S: To je bio njegov poslednji film?

D: Mislim da jeste.

S: Tako divan film za kraj.

D: I isti žanr u kom je plovio duže vreme. Ja ga obožavam. Kao i Tim mnogo pre mene. Provodili smo vreme zajedno, visili. Bio sam potpuno opčinjen. I imao sam to izdanje Edgara Alena Poa koje sam hteo da mu pokažem, jer sam voleo ilustracije Heri Klarka. Doneo sam ga Vinsentu i sedili smo u prikolici. Rekao je da je divno, okretao debele, teške listove. Našao je „The Tomb of Ligeia” i počeo da čita. Pročitao je pola stranice naglas, a onda je zatvorio knjigu i nastavio. Znao ju je napamet.

S: Kad smo kod knjiga – razmišljala sam o rukopisima koje poseduješ – Dilan Tomas, Keruak, Rembo. Sećaš li se prvog koji si nabavio i kako si došao do njega?

D: Bilo je to 1991. kada sam snimao “Arizonu drim” u Njujorku i želeo sam da posetim Keruakov grad Lovel, Masačustes. Tamo sam se zakačio za Džona Sampasa, brata njegove žene. Pričali smo. Sproveo me je kroz grad, vodio u barove, i tako smo proveli nekoliko dana. On mi je dozvolio da pristupim svim njegovim stvarima. Samo je otvorio. Bum! Pročitao sam Knjigu snova koja je bila ispod kreveta. Od korice do korice. To je ova, baš ispred mene.

S: Njegov rukopis?

D: Rukopis, akvareli. Mala beležnica koju je nosio u džepu. Otvorio sam kofer koji nije otvaran godinama. Sve ove divne stvari. Džon Sampas mi je pozajmio kaput, pa smo šetali po groblju. Kaput je bio Džekov. Crni, kišni, tričetvrt. Zaronio sam šake u džepove i u jednom pronašao maramicu, u drugom šibicu. Kao da mi je Smitsonov muzej bio u džepu.

S: Verovatno si se osećao kao da si upao u zečiju rupu.

D: Nisam bio srećan što je napuštam.

S: Šta trenutno čitaš?

D: Pored scenarija, The thin man, Dešijal Hemetovu knjigu  da vidimo šta možemo da iskopamo iz toga. To je nešto što bi mogao da režira Rob Maršal, a ja da igram Nika. Nadam se da će Penelope Kruz igrati Noru.

S: A scenarija?

D: Nacrte za Tamne senke. To je nešto što zaista želim. Samo Tim, ja, i pisac treba da sednemo i dogovorimo se.

S:  Da li si razmišljao o bini? Bilo bi sjajno da te vidimo uživo.

D: Da, da, da. Gorka pilula koju sam progutao sa Marlonom koji me je pitao koliko filmova radim godišnje. Rekao sam, ne znam, tri. On je rekao: „Trebalo bi da usporiš, dete. Zašto ne uzmeš slobodnu godinu i studiraš Šekspira ili Hamleta. Idi studiraj to delo i igraj ga. Igraj ga dok ne ostariš.” Mislio sam, dobro. Poznajem Hamleta. Dobar komad, znaš, ovo, ono.

A onda je ubica došao. Rekao je: “Ja nikad nisam. I nikad nisam dobio šansu. Zašto ne učiniš to?” On je bio jedan koji je trebao to da učini, a nije. A ja želim, stvarno bih voleo.

Devojka sa tetovažom zmaja na Društvenoj mreži - intervju sa Dejvidom Finčerom

Film o fejsbuku je prva drama karaktera američkog režisera Dejvida Finčera. U intervjuu objašnjava zašto je neke scene ponavljao po devedeset puta , šta misli o filmskim blogovima i zašto ne želi da vidi Stig Lašonovu knjigu “Devojka sa tetovažom zmaja” u 3D verziji.

Hajp za Društvenu mrežu je bio veliki, ali podaci o gledanosti u Americi prosečni. Da li priča o nastanku internet fenomena još nije prava stvar za Holivud?

D.F.: Društvena mreža sigurno nije film koji bi Holivud inače producirao. To mi je odmah bilo jasno. Soni je jedva izdvojio 40 miliona dolara.

Što je za jednu veliku produkciju malo...

D.F.: Pritom su se svi koji su učestvovali na filmu odrekli dela zarade. Ali ko kaže da se moraju snimati samo superherojske priče? Pitali smo se samo: “Možemo li napraviti film koji je vredan ove žrtve?” A u to nismo sumnjali.

Odakle takvo samopouzdanje? Imate armiju fanova?

D.F.: Verujte mi, ima puno ljudi koji ne vole filmove Dejvida Finčera. Ključna stvar je scenario Erona Sorkina. Pre tog scenarija nisam obraćao pažnju na Fejsbuk-priče. Likovi su bili pametni, strastveni, intelektualni, kompleksni i scenario ih je suprotstavljao, a njihove perspektive su bile logične. Protivnik Marka Cukenberga misli: “Ispalio si me!” A Mark Cukenberg se izjašnjava:  “Bez mene ne bi ni bilo ovih 50 milijardi dolara , koje hoćeš da podelimo.“ Želeo sam da se gledalac identifikuje sa svakim likom.

Ali Eron Sorkin  je rekao da je scenario zbog savršenih dijaloga pogodan za radio dramu.  Zašto ste onda napravili  film?

D.F.:  Može biti da je to njegovo gledište. Zato što on želi da piše priče koje funkcionišu bez slika. Uvodna scena u kojoj devojka raskida sa Markom bi odlično funkcionisala i na radiju  i razumeli bi šta se događa. Ali videti izraze lica Džesi Ejzenberga i Runi Mare -  gde gledaju, kako merkaju druge, prave distancu - to povećava dejstvo i ubedljivost. Zato mislim da je ovakav tip karakterne drame  dobar i za ekran.

Glumci su neke scene morali da ponavljaju i po 90 puta. Jel to zaista bilo neophodno da biste postigli takav efekat?

D.F.: Kada se u jednom scenariju krije takva emocionalna kompleksnost, onda da. Borio sam se sa mojim glumcima da nađu vreme da bi uspeli. Jer oni su trebali da prenesu i fraktalni prostor na ekran.

Fraktalni prostor?

D.F.: To je prostor između pojedinačnih ideja. U filmu bi trebalo da se vidi kako junaci prelaze sa jedne ideje na drugu.

To zahteva puno sati snimanja. A to je skupo. Kako Vam je to pošlo za rukom sa umanjenim budžetom?

D.F.: Ne razumem zašto se ljudi koncentrišu samo na količinu sredstava. Da smo imali više sredstava, to je opet ludilo. Morali bi da menjamo lokacije, restorane, svetlo. A kad nekom kažeš odigraj ovu jednu i po stranicu još jednom, onda je to jeftinije nego sve drugo.

 Neke Vaše filmove kao Soba panike ili Bendžamin Baton ne sačinjavaju samo glumci, već  i tehničke i vizuelne inovacije.  Kako ste uspeli da ih ipak držite po strani?

D.F.: Sva sredstva koja koristim, pa i tehnologije, su samo tu da bih postigao željene emocije. Gledalac možda nije svestan, ali reaguje na sve – svetlo, kostime, glumce, ton. A ja i muziku, slike, glasove moram tako da orkestriram da izazovu pravu reakciju. Slabo svetlo šalje drugačiju emociju od jakog svetla. Drugačije je ako uperim svetlo na glumca bez šminke. Ne stvaram slike, već emocije. Snimanje filma je alhemija – nije nauka.

To znači da ne možete da kontrolišete  ni efekat Vaših filmova?

D.F.: Potpuno tačno. Ali se ipak trudim da poštujem elemente koji privlače ljude i koji ih odbijaju. Mogu do određene granice da kontrolišem situaciju zahvaljujući informacijama kojima posredujem. Kao što pokazujem da je u nekoj sobi jutro a ne veče, ili da je neko upravo napustio krevet. Za to postoje načini i putevi. Pritom uvek osećam strahopoštovanje prema publici kada prvi put prikazujem film. Iz iskustva znam da je publika vrlo pametna . Ali ipak joj promaknu neki elementi i informacije. Zato nisam želeo probnu projekciju za Društvenu mrežu.

Iako biste već tada mogli videti reakcije.

D.F.: Da, i to bi zauzelo sav prostor na fejsu. Ko šest meseci unazad sluša o filmu, pozitivno, negativno ili neutralno, ne može ga sagledati otvorenog  uma i objektivno. Potpuno je drugačiji osećaj kada se zavesa digne i ti gledaš  film, nezaprljan. Skidam šešir za šefa studija koji je rekao: “Film je takav, kakav je. Nećemo vući prolaznike iz šoping molova na projekciju i moliti ih da napišu reakcije na karti.“ Baš iz ovog razloga su gledaoci bili iznenađeni filmom.

D.F.: Šta će biti sa Devojkom sa tetovažom zmaja, bestselerom Stig Lašona, čiji rimejk upravo pripremate? Očekivanja su već prevelika, smete li proći bez probne projekcije?

D.F.: To ćemo tek da vidimo. Sa Društvenom mrežom smo imali prednost, jer je relativno jeftin. Ali mislim da nam blogovi u kojima ljudi pišu i diskutuju o još nezavršenim filmovima ne čine uslugu. Naprotiv.

Blogeri su se već okomili na Devojku sa tetovažom zmaja. Hoćete li posle neuspeha Osmog putnika 3  da stvorite sopstvenu filmsku franšizu?


D.F.: Trenutno je u planu samo prvi deo, dalje od toga ne razmišljam. Ali priznajem da sam se zainteresovao za ovo, jer su šefovi studija „Soni“ želeli da naprave franšizu za zrelu publiku. I bili su spremni da film pusti svoje evropske korene. Niko nije rekao: „Idi u Sijetl, tamo pada kiša kao u Švedskoj.“ Ovo će biti veliki, zreo film za koji ima publike. I ti počni bez ikakvih ograničenja. Rekao sam: „U redu.“

Znači da su iza Vas vremena kad ste morali da se borite sa studijima?
D.F.: Uvek ima borbe. I previše nivoa kontrole prođe pre nego što neko odobri ček za film. Bendžamin Baton je čekao šest godina da bude snimljen, jer nismo mogli da se dogovorimo oko budžeta.


Jedna od metoda da se skupe prihodi je 3D. Mnogi režiseri, kao i Nolan su skeptični.


D.F.: Ako Nolan nije video treći deo svoje franšize u 3D, sigurno ima svoje razloge. Ali nema sumnje da to omogućuje jednom filmu poput Avatara da u potpunosti zaronite u njegov svet. Jer je on dobro urađen. Loša 3D je vrlo uznemiravajuća.
Da li ste Vi zainteresovani za ovo sredstvo?


D.F.: Da, želim da uradim film u 3D, ali ne bih ekranizovao neki bedan scenario samo zarad toga.


A ako Sony bude želeo Devojku sa tetovažom zmaja u 3D?


D.F.: Mislim da to ne ide uz ovu priču. „Milenijum“ priče stavljaju ljude na pozicije iz kojih bi najranije pobegli. Kakva publika bi želela film o incestu u 3D?

Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (prvi deo)

Džoni Dep je na setu u Pinewood studiju, van Londona; poslednji dani snimanja sledećeg nastavka Pirata sa Kariba - On Stranger Tides. Sedimo na podu njegove prikolice, dostojne kapetana Džeka Sparoa, pretrpane sitnicama njegovog kolege iz stvarnog života: Džonijeva plava sočiva, pohabane marame, kaubojke, Viper Room  kačket, u činiji prstenje sa kosturskim glavama, scenario za film Tamne senke prema Kit Ričarsonovom životu, beleške njegovog osmogodišnjeg sina Džeka i jedanaestogodišnje ćerke Lili Rouz. Tu je i  akustična gitara koju ne može da odoli da ne okida i tiho štimuje. Džoni radi dvanaestočasovnu smenu. Dan mu počinje u šminkarnici, mnogo pre jutarnjeg špica. Zatim pozivi novinara, potpisivanje gomile slika, čitanje scenarija i porodične obaveze. Ukrade i neki sat za san, često sa gitarom na grudima.

Prvi put sam ga upoznala pre nekoliko godina u bekstejdžu Orfej teatra u L.A.-u, gde sam nastupala sa bendom. Kad se nasmejao, primetila sam razdvojene zube, detalj koji je pozajmio od svoje šarmantne žene Vanese Paradis, pripremajući se za ulogu potpuno frenetičnog Med Hetera u Tim Bartonovoj Alisi u zemlji čuda. Tada sam po treći put odgledala Libertine. Džoni strastveno igra Džona Vilmota, ročesterskog grofa, koji je napisao sjajno delo Satira na čovečanstvo. Na početku filma Vilmon se obraća gledaocima: „Nećete me voleti.“ Ali mu je Džoni veoma sličan. Energija koja pleni pomešana sa izvesnom stidljivošću. Razgovarajući, Džoni i ja, oboje knjiški moljci, lako smo prelazili  sa Vilmota do Bodlera i Hantera Tompsona. I obučeni smo slično: iscepane farmerke, pohabane kožne jakne, stare majice. Moj sin Džekson, koji je bio sa mnom, gitarista, primećuje da Džoni pre izgleda kao muzičar nego glumac.

Kasnije kada sam posetila njegov dom u L.A.-u, upoznala sam se sa njegovim retkim knjigama i dragocenostima. Ne smatra sebe vlasnikom tih knjiga već samo njihovim čuvarem. Čuvar je Džon Dilindžerovog  pištolja, rukopisa Artura Remboa i poslednje pisaće mašine Džeka Keruaka. Džoni je ovde na zemlji, ali kao da deluje u nekom drugom univerzumu. Vreme je dragoceno, ali i bezvredno. U njemu ima i  Kuma i prosjaka. Buntovnik je kao Ročester, voli kao Heter, i loših je manira kao Džek Sparou. Takođe je konstantno lojalan.  Portoriko, gde je snimao film po Hanter Tompsonom romanu iz kasnog perioda Dnevnik ruma, Hanterov duh, kog je Džoni voleo proželi su atmosferu. Režiserska stolica je bila ukrašena Hanterovim imenom i sprovodili su se mali rituali u njegovu čast. Sati su bili dugi, džungla obasjana mesečevom svetlošću i puna komaraca. Džonijeva uloga – tamne naočare, kosa zalizana – Pol Kemp, novinar natopljen rumom.

Na Londonskoj premijeri  Alise u zemlji čuda imala sam prvi uvid u lik koji će zameniti Pola Kempa – Frank Tupelo, zbunjeni profesor matematike u filmu Turista. Džoni ne gleda svoje filmove, pa je te noći na kiši pozdravljao  redove svojih fanova, kasnije se pridružio proslavi čiji je domaćin bio kapriciozni genije Tim Barton. Potom sam ga našla kako sedi sam sa čašom vina. Nosio je smoking, zarastao u bradu, tamna kosa nešto duža nego obično. Njegov bled ten obasjavao je samo jedan slap svetlosti. Zabacio je glavu i zatvorio oči. Ostavio je Hetera i Kempa iza sebe i već utonuo u svet Franka Tupela. Po prvi put sam primetila kako dobro izgleda.

Nekoliko dana nakon premijere bio je raspakovan u Veneciji, zabijen u privatnom delu hotela zabačenom na kraju kanala, na korak do fontane Palazi. Mistična svetlost Venecije i zgode i nezgode Džonija i njegove koleginice Andželine Džoli su bile spremne da budu zarobljene u ekran. Film je stilizovan, uzbudljivi caper u maniru Sever-severozapada. Plan je bio udarnički, a vreme – izazov: vrelo preko dana, veoma hladno noću. U ponoćnoj pauzi smo jeli picu u kaputima, a onda je Džoni zbrisao na set u taksiju na vodi. Andželina je čekala svoj red, prekrivena kapuljačom ispod koje će iskočiti glamur. Bred Pit je brinuo o deci, ali njen majčinski radar je uvek bio uključen. Paparaci su držani po strani, ali se osećalo njihovo prisustvo.

Sada, u Londonu, na setu po zimi, Džoni je opet u kostimu kapetana Džeka. Susrešće se sa jednom drugom mračnom lepotom – Penelope Kruz je spremna da se bori sa Džekom. U Pinevudu se nad bazenima i vinom koji imitiraju fizičku atmosferu toliko traženog Izvora mladosti spustila magla. Džonijev sin, koji ima pogled svoje majke, a držanje svog oca, prati ga na snimanju. I Čarli i fabrika čokolade je tu sniman, ali više nema reke čokolade. Tu je neka čudna voda koja obiluje misterioznim organizmima. Vlažno je i hladno. Scena kojoj sam svedok je mešavina mačovanja i slepstika. Zatim garderober skida kapetanove lance – ukršteni kosturi i lobanje. Set se menja i zatišje je, tako da sedimo na podu njegove prikolice, redak trenutak mira, dečak je u njegovom naručju. Pritisnuo je snimi na malom diktafonu. Smeje se onako kako samo on ume. On je samo Džoni, i uistinu, ta uloga je sasvim dovoljna.

Smit: Kad god bih te videla, u prikolici, u kući, u hotelskoj sobi, imao si bar jednu gitaru sa sobom. Ponekad i pričaš dok okidaš gitaru. Na koji način si povezan sa muzikom?

Dep: Ona je i dalje moja prva ljubav kao što je bila od detinjstva, prvo sam uzeo gitaru i pokušao da shvatim kako funkcioniše. Odlazak u glumu je bio čudno odstupanje od određenog puta, koji se desio u kasnim tinejdžerskim, ranim dvadesetim, jer nimalo nisam imao želju, interesovanje za nju. Bio sam muzičar, gitarista, i to je bilo ono što sam želeo.

Ali možda zbog tog odstupanja, i zato što to još nisam učinio, možda sam zato sposoban da održim tu vrstu nevine ljubavi prema njoj. Uvrnuto je što mislim da moj rad koncipiram na isti način na koji sviram gitaru – na ulogu gledam kao na pesmu.

S: Čula sam na snimanju, nisam sigurna, ili Dnevnika ruma ili Turiste, da je neko iz tvoje ekipe rekao kako si nestrpljiv da se vratiš kapetanu Džeku i kako ste vrlo slični. Kako se osećaš kad uđeš u kožu kapetana Džeka?

D: Slobodan, slobodan da budem irreverent. Kao da si oslobodio jedan deo sebe koji je bio zaključan i pustio ga da samo postoji. Kako se to zove? ID, štagod, samo da postoji, bez obzira na okolnosti. Najbliža stvar sa kojom mogu da uporedim je poznavanje Hantera Tompsona – mi smo vrlo, vrlo bliski – sledio sam ga – studirao sam ga do tančina i jedno vreme sam živeo sa njim da bih pokušao da postanem Raoul Duke, da postanem Hanter. Sloboda koju je posedovao, ili kontrola ili komanda nad situacijom – nije postojalo ništa što nije mogao da dobije. Verbalno je bio tako pametan, brz, slobodan. I nije ga bilo briga za posledice.

S: Bio je revolucionarni Johnny Carson. Mislio da je uvek imao punch line.

D: Jednom ga je neko pitao: „Kakav je zvuk kad šaka pljesne?“ I on ga je šljepio. Kapetan Džek je bio za mene otvaranje onog dela sebe koji donekle postoji u svima nama – znaš – mali Duško Dugouško.

S: Klinci vole, ali zaista vole, kapetana Džeka. Ko je još mistično nestašan i sjajan na svoj način pored Duška Dugouška?

D: Gledao sam crtaće sa Lili Rouz. Ne pamtim kad sam pogledao nešto osim crtaća. Dobri stari Warner Bros. I pomislio sam, likovi iz crtaća odgovaraju i trogodišnjaku i 93-godišnjaku. Kako da ti to uradiš? Kako da stigneš tamo? To je bila neka vrsta početka.

S: U kapetanu sam videla i Džon Barimora. Humor i ekcentričnost. On čuva svoju inteligenciju kao malu riznicu. Ne želi da ljudi shvate da on sve zna.

D: Procenjuje situacije.

S.: Šta si čitao da se informišeš o životu Kapetana Džeka, njegovom stilu života?

D: Čitao sam puno literature o ranim piratima. Jedna od knjiga je bila veoma korisna -Pod crnom zastavom. Jedna od stvari koju shvatiš je, voleo ih ili ne, da su ti momci bili vrlo pressganged, a ti nisi. Knjiga Bernarda Moitessiera mi je pomogla sa Džekom, tu sam pronašao moto za prvi piratski film. Pisci su se čudili, rekli bi: “I šta s tim?“ I nikom nije zasijala lampica. Čitao sam je na krstarenju i on je pisao o tome koliko je  horizont ultimativan za mornare i želja da  ga dostignu, a horizont ih neće i često ih odgurne. Mislio sam: „To je to!“ Otišao sam i rekao im: „Imam vodilju – vodi me do horizonta. Gledali su me i otišli. Ne, to nije to. Ali posle 45 minuta su došli po mene i otišli. To je to. Da, to je ono što svi žele. To je ono što svi muškarci žele. Daj mi horizont. A ti nikad nećeš biti tamo.

S: Kako se Dizni oseća zbog Džeka? Doneli su oblak kontraverze oko njega.

D: Tada je bio potpuno drugačiji režim. Oni ga ne bi mogli podneti. U to vreme mislim da je Michael Eisner, šef Diznija, rekao: „Upropastio je film.“ Bilo je ekstremnih pisama, pošiljki, i ludilo, telefonski pozivi i agenti, advokati, ljudi su vrištali, pozivi direktno, znate, iz gornjeg štaba Diznija sa pitanjima šta nije u redu sa njim, je l’ on neka vrsta lude, je l’ pijan, by the way, je l’ gej, je l’ ovo, je l’ ono. Ja sam odgovorio toj ženi koja je predstavljava Dizni štab: „Niste znali da su sve moje uloge gay?“ Što ju je učinilo vrlo nervoznom.

S: Uloga Frenka iz Turiste je veoma različita od uloga kapetana i Hetera – dosta je suptilnija. Mislim da je teže da se uradi.

D: Za mene je veliki izazov takve uloge to što je on bilo ko. Nije luda, samo običan lik. Gospodin Prosečni. Samo profesor matematike. Oduvek bio fasciniran ljudima koji se smatraju sasvim normalnim, jer mislim  da su zapravo najčudniji.

S: Pa gde si pronašao Frenka?

D:  Kombinacija ljudi koje znam godinama. Poznavao sam računovođu koji je želeo da putuje. Bio je vrlo strejt tip. I želeo je da putuje i fotografiše mesta i ulice ili radnje koje imaju isto prezime kao on.  To ga je pokretalo.

S: Posedovao je ekscentričnost koju niko nije video, dok umetnikovu svi primete. Ali ekscentričnosti poput Frenkove su tako posebne.

D: Frenk je, na primer, ostavio pušenje, ali je bio opsednut elektronskim cigaretama i opremom, da je bio spreman satima da objašnjava u sitne detalje.

S: Frenk je nosio vrlo lepu pidžamu. Pamučnu. Svetlo plavu. Nosiš li ti pidžamu?

D: Povremeno. Da, kad je hladno.

S: Dobro. Ali ja sam videla i par tvojih Miami Dolphin čarapa, sem ako ne misliš da to treba da ostane tajna?

D: I ti imaš jedne. Nema više tajni. Zajedno smo u tome.

S: Imamo jednu malu prljavu tajnu. Monkees song.

D: O, Daydream Believer, sjajna pesma. Baš me briga šta drugi kažu.

S: Daydream Believer je išla na radiju dok smo se vozili na snimanje. Kakva radost! To je čista, vesela pesmica. Kako mogu da pričaju loše stvari o njoj?

D: Nema ništa loše u guilty pleasure. Znaš na šta mislim?

S: I Monky i ja slavimo isti rođendan…

D:  Micky Dolenz?

S: Ne, zapravo dva Monkees, Mike i Davy. Nekada sam bila užasnuta tom činjenicom, ali me sad baš briga. Ja sam rođena kad i Bo Diddley, Rudyard Kipling, i Paul Bowles… i dva Monkees.

D: To je odlično. Dobar balans.