U trpezariji se nalazi cveće, gore sveće i čuje se zvuk čembala: kao na dvoru Henrija VIII – slavimo ljubav! Žena ulazi u prostoriju u svilenoj bež haljini i sa smaragdnim minđušama. Njen pratilac je obučen opušteno ali elegantno : crne pantalone, bela košulja i šal. “Šta to ima?”, pita žena. Njen domaćin, doktor Lektor, u nekim krugovima poznat kao Kanibal Hanibal– prislanjajući kažiprst na usta: “To ne bi trebalo niko da pita. Kvari iznenađenje.”
Tačno tako. Ono što važi za gurmanska jela i kanibalističke fešte, važi i za krimi-romane: ako se unapred previše zna, nema iznenađenja. Najgore što bih mogao da uradim je da prepričam ovu knjigu. Kada bih bio njen urednik, na koricama bi samo stajalo: „Unutra je.“
To bi sigurno bilo dovoljno za fanove Tomasa Herisa koji jedanaest godina čekaju na okršaj između Klaris Sterling, hrabre FBI agentice( „ruralne, ali sa malo ukusa“) i Hanibala Lektora, velikog fiktivnog čudovišta našeg doba.
Većina Herisovih poštovalaca su pročitala sve njegove knjige, a zašto i ne? To su samo tri knjige. U kulturi u kojoj veliki broj pisaca štancuje do dve knjige godišnje, retko izdavanje čini Herisa jedinstvenim: pisac čiji rad predstavlja celinu, koga ne čitaju samo profesori književnosti i mladi akademci, već i običan narod u avionima i sobama.
Heris naravno nije za sve. Čitaoci sentimentalne Danijele Stil bi verovatno negodovali. Za ostale, koji ga slave, recenzija nije ni potrebna. Njih samo interesuje da li je „Hanibal“ dobar kao „Kad jaganjci utihnu“ i „Crveni zmaj“(„Crnu nedelju“, teroristički triler, ćemo preskočiti, jer čini se da ni sam autor nije znao šta naslov nosi). Zadovoljsto mi je da odgovorim negativno na ovo pitanje. Ne. Ovaj roman nije tako dobar. Bolji je. U stvari, on je pored „Isterivača đavola“ Vilijama Petera Bletija jedna od strašnijih knjiga našeg doba. Najčešće su nastavci blagi u odnosu na original, slabašni, i ne mogu da drže korak sa originalom. „Hanibal“ nije nastavak, već treći i najzabavniji deo vrlo jedinstvenog, vrlo strašnog putovanja kroz ukleti dvorac abnormalne psihijatrije.
U ovoj trilogiji o Lektoru posmatramo kako se doktor postepeno uobličava, kako od male, potpuno sporedne figure u „Crvenom zmaju“ procveta u važnu figuru u „Kad jaganjci utihnu“, gde njegovo zlo i inteligencija zasenjuju manje interesantan lik Džejm Gamb (Serijski ubica poznat kao Bafalo Bil) i na kraju u knjizi koja nosi njegovo ime postaje glavni lik. U današnjim književnim krajolicima u kojima su većina psiho zločinaca mali dečaci sa gumenim maskama i noževima i sa teškom seksualnom devijacijom, doktor Lektor zasenjuje.
„Zapravo“, rekao je Heris, opušten, u njegovom prepoznatljivom stilu, „u psihijatrijskim krugovima se nisu složili oko toga da li je on uopšte ljudsko biće.“ Već duže ga posmatraju kao nešto potpuno drugačije. Nazivaju ga monstrumom. Ako Hanibal Lektor nije grof Drakula ere kompjutera i mobilnih telefona, onda nemamo nijednog.
Ako smo godinama žalili što moramo da podnosimo blede Hanibalove kopije (jedno pravilo koje bi trebalo slediti: ne kupujte knjige na kojima piše „naslednik...“), moramo priznati da je čekanje još više učinilo mračnijim senke ovog antiheroja.
Nijedan lik u literaturu nije tako krht kao što je to čudovište i nijedan tako ne pretenduje da izgubi autoritet u sledećim nastavku. Fredi Kruger je stvarno bio strašan u prvom delu „Strah u ulici brestova“, u trećem je već postao ortak, a u šestom lik iz vica. A za jedanaest godina je Hanibalov ugled porastao umesto da nestaje, nije postao komičan dok njemu kao i svim velikim čudovištima ne manjka humora. Barni, njegov čuvar se seća da je dr. Lektor jednom rekao da uvek kada je u mogućnosti jede sveže.
„Hanibal“ je knjiga puna skrivenih šokova i malih saznanja oštrih kao doktorova igla lično. Heris je posmatrao Ameriku sa kultivisanom učtivošću i savršeno koristi južnjačku ekspesiju, onako kako to samo još može Tom Volf. Rezultat je knjiga u kojoj nikad nemate osećaj kao da nosite komad teškog nameštaja na leđima. „Hanibal“ je balon koji Heris udara sa osmehom na licu. Istina, balon je ispunjen otrovnim gasovima i košmarima, ali kako smo već rekli, Herisovo pisanje nije za svakoga. „Hanibal“ je prava veštičja kaša od gušterovog oka, južnjačke sperme, i bez kokošije supe.
Drugim rečima „Hanibal“ je pravi horor roman. Jedan od pacijenata dr. Lektora je opisao kako ga je doktor ubedio da sa komadom razbijenog ogledala oguli kožu sa lica i time nahrani psa. To nije strašno, samo gadno. Horor sledi: „Kasnije su izvukli moj nos iz utrobe psa i pokušali da mi ga zašiju, ali nije uspelo.“
U „Drakuli“ jedinom genijalnom delu inače netalentovanog pisca, Brem Stoker je bio dovoljno lukav da ga u jednoj epizodi predstavi kao smešnu figuru. U „Hanibalu“ nam Heris daje scenu u kojoj se Lektor sa grupom turista vraća iz Severne Amerike u prsluku hokejaškog tima – spreman za hranu.
I sada kad mislim na doktora kako u svom džemperu brižljivo čuvan obrok daje malom dečaku, moram reći da je to sasvim smireno podneo. Ovo bi mnoge u srce taklo. Da ne pominjemo jetru...
Нема коментара:
Постави коментар