S: Da se vratimo na Turistu – atmosfera je bila napeta.
D: Andželina. Mi smo se upoznali na ovom filmu. Sresti je i upoznati je, je bilo pravo iznenađenje, i to u pozitivnom smislu, ali znaš, uhode je paparaci, ona i njen muž Bred, znaš, slava, njihova deca i njihov sjajan život, ali su mučeni od strane... tako da ne znaš šta da očekuješ, zaista. Ti ne znaš kakva bi mogla da bude – bez imalo smisla za humor, recimo. Ali ona je neverovatno normalna i ima neverovatno mračan i perverzan smisao za humor. Ali raditi zajedno u takvoj situaciji, u kojoj si praćen od paparaca čim napustiš kući i moraš da se kriješ i ne smeš da pričaš otvoreno sa nekim, jer se bojiš da to ne protumače drugačije i pretvore u neko sranje.
S: Na snimanju sam joj rekla da je prelepa. Objasnila mi je ima puno ljudi koji su joj omogućili da bude takva, a da zapravo nije. Zanimljiva je. Ako joj pričaš o njenoj lepoti, sprda se.
D: Tako je sa Angie. Mislim, pogledaš je i odeš. O.K. O, Bože! Boginja, ikona. I za 30 godina ljudi će biti u fazonu: “O Bože!” Kao Elizabet Tejlor. Ali način na koji se ona nosi sa tim. Ona je toliko na zemlji, tako realna i tako bistra. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam Elizabet Tejlor. Znaš. Dobra riba. Sediš sa njom, ona puši hašiš, psuje kao mornar i urnabesna je. Sa Endži je ista stvar. Isti pristup.
S: Nešto sam se stalno pitala: da li ti likovi koje vi oživljavate, da li se ikad vrate ? I da li si u stanju da ih otpišeš? Šta se dešava sa njima?
D: Oni su još tu, što nije najzdravija stvar. U jednoj komodi mog tela je Ed Vud, u drugoj Makazoruki, u trećoj šeširdžija. Hanter je naravno tu, znaš, Raoul Duke. Najuvrnutija stvar je što ih mogu dodirnuti. Oni su tik ispod površine.
S: Mora da je teško imati više ličnosti u sebi. Kao Šeširdžija. Šta on kaže: „Jel gužva?“
D: „Ne sviđa mi se. Strašno je gužva.“ Ali svi oni imaju svoje mesto. Pretpostavljam da su se nekako pomirili.
S: Kad glumiš nekog, da li ti se dešavalo da sanjaš i kažeš to nije moj san, to je san mog lika? Da li likovi sanjaju?
D: Da, Sweeney i Wilmot.
S: Mislim da Wilmot ima najviše želje da isturi glavicu. On je bio najviše čovek. Jedna stvar je predstaviti nekog u fikciji ili prozi . Ali kanalisati nekog ko je stvaran?
D: To je potpuno drugačije. Prva stvar je odgovornost. Imaš odgovornost prema toj osobi i prema sećanju na tu osobu. Naročito igrati nekog poput Johna Wilmota, grofa od Ročestera, jer sam ga smatrao za velikog, velikog pesnika, koji nije bio priznavan za velikog, već za satiričara, blesavog tipa koji je visio na dvoru kralja Čarlsa. On je odmetnik, izuzetno hrabri pesnik. Imao sam ogromnu odgovornost da ga odigram na pravi način – toliko da sam postao opsednut. Pročitao sam sve. Znao sam sve o njemu. Posetio sam mesta u kojima je živeo. Bio sam na mestu gde je umro. Čitao sam pisma u Britanskoj biblioteci i neke delove sam ubacio u scenario.
S: Nekoliko stihova koje si recitovao Samanti Morton koja igra Elizabet Bari - to je bila moja vizija njegove poezije i stvaralaštva. A primetila sam u Alisi, kad je Heter recitovao “Jabberwocky” da imaš dar da nam u potpunosti preneseš svu težinu pesnikove poezije. To je dosta teško. Možeš li da zamisliš da snimaš poeziju?
D: Ne znam, to je zastrašujuće. Ne znaš tačno…Možeš da dešifruješ namere, ali opet ne znaš kako bi je pesnik pročitao.
S: Da, ali to se ne razlikuje od toga da Glen Guld ne zna da li dobro i na pravi način svira Baha. Mislim da je Heterovo čitanje bilo nadahnuto. Juče si mi čitao pesmu Elephant Mana. Nisam znala da je pisao poeziju. Pesma je srceparajuća. Kako si je pronašao?
D: Posetio sam bolnicu gde su njegovu posmrtni ostaci. Skelet, gipsana maska, šešir, veo i sve druge stvari su tu. A desno na zidu od njega je ova divna pesma koju je napisao o sebi i svom životu: vučem svoje zlo telo, godinama, nisam ono na prvi pogled, bezosećajno čudovište, bez suza i nade.“ Ovaj momak je bio nadaren i misleći.
S: Gledala sam Libertine nebrojeno puta. Režija, scenario – sve je sjajno. Kostimi, kasting, žene – sve je izvanredno. Ali film je sahranjen.
D: Da, sahranjen. Bez pogovora. Želeo sam da odem do crtača grafita Benksija, i da uradi grafit sa Vilmotovom glavom i jednostavnom rečenicom iz filma: „Vi me nećete voleti“. Mislio sam da je to pravi način za predstavljanje. Ali reakcija je bila: “Benski, ko?“
S: Postoji li neki glumac iz prošlog doba, glumac za sva vremena koga si proučavao i koji ti je bio od koristi za neku ulogu ili uopšte za glumu?
D: Momci koje obožavam su uglavnom iz nemih filmova: prvo Baster Kiton, Lon Čejni, Čaplin naravno. I Džon Barimor. Bogovi, oni su bogovi. Ali Brando, sve dok nije došao Brando. To je revolucija, sve je promenjeno. Stvari koje je radio, sasvim drugačija jebena životinja. I svi su promenili pristup od njega.
S: On je bio veći nego, ne znam kako da opišem, njega ekran nije mogao da izdrži. Ima li to smisla?
D: Apsolutno. Ja ne znam šta je to, ili šta je bilo, ali u to vreme- naročito u to vreme – je itekako imalo. Oblik njegovog lica, njegov nos, rastojanje između čela i obrva. Stvoren je da bi to radio. I pokidao je.
S: Interesantno je koliko su ti pojedinci, kao i Dilan, Koltrejn, Džekson Polok, koliko su bili inspirativni, stvorili su škole sledbenika, ali niko im nije bio ni blizu.
D: A Brando je to mrzeo, odbijao je celu tu ideju, znaš, da se pravi zabava od toga. Ali ja znam da je to sranje. Znam da je bio sposoban i da je radio vredno kad mu se radilo. Bilo mu je stalo.
S: Pomenuo si tri majstora nemog filma. Ti si majstor reči, scenarija, glasa. A nabrojao si njih.
D: Oni nisu imali lukzus jezika. Sve što su radili, osećali, što su pokušali da prikažu, je moralo da izađe iz bića, iz očiju. Njihova tela su morala to da izraze.
S: Imao si dobar odnos sa svojim mentorima, Brandom, Hanterom, Alenom Ginzbergom. I držiš se tih ljudi. Je li to nešto što je došlo samo od sebe ili nešto za čim tragaš?
D: Verovatno kombinacija. Nije bila svesna potraga, ali se sa ovim momcima desila. Verovatno se za razlog moram vratiti u prošlost i na sećanje na mog dedu. Bili smo vrlo, vrlo bliski, a izgubio sam ga sa devet godina.
S: Da li si njega istetovirao na ruci?
D: Da, bio je sjajan model. Džim. Danju je vozio autobus, noću dilovao moonshine. Bio je Robert Mičam tip čoveka. On je uvek nazivao stvari pravim imenima. Pik je pik i naljutiće se ako mu se ne dopadnete. Bio je drugačiji. Potpuno drugačiji kao i Brando, Hanter, Kit Ričardson u izvesnoj meri i Alen naravno. Zaista verujem da je to bilo bolje vreme. Ako si rođen šesdesetih, ti si istrgnut. Uvek sam osećao da pripadam drugom dobu.
S: Mislila sam da se vratimo na Makazorukog. On ima očinsku figuru i mentora, lik Vinsenta Prajsa. Jednom si mi ispričao priču o Vinsentu Prajsu.
D: Vinsent je igrao mog oca u filmu. Bio je pristojan čovek. Bio je u stanju da se kreće. Bio je kul. I bio je star.
S: To je bio njegov poslednji film?
D: Mislim da jeste.
S: Tako divan film za kraj.
D: I isti žanr u kom je plovio duže vreme. Ja ga obožavam. Kao i Tim mnogo pre mene. Provodili smo vreme zajedno, visili. Bio sam potpuno opčinjen. I imao sam to izdanje Edgara Alena Poa koje sam hteo da mu pokažem, jer sam voleo ilustracije Heri Klarka. Doneo sam ga Vinsentu i sedili smo u prikolici. Rekao je da je divno, okretao debele, teške listove. Našao je „The Tomb of Ligeia” i počeo da čita. Pročitao je pola stranice naglas, a onda je zatvorio knjigu i nastavio. Znao ju je napamet.
S: Kad smo kod knjiga – razmišljala sam o rukopisima koje poseduješ – Dilan Tomas, Keruak, Rembo. Sećaš li se prvog koji si nabavio i kako si došao do njega?
D: Bilo je to 1991. kada sam snimao “Arizonu drim” u Njujorku i želeo sam da posetim Keruakov grad Lovel, Masačustes. Tamo sam se zakačio za Džona Sampasa, brata njegove žene. Pričali smo. Sproveo me je kroz grad, vodio u barove, i tako smo proveli nekoliko dana. On mi je dozvolio da pristupim svim njegovim stvarima. Samo je otvorio. Bum! Pročitao sam Knjigu snova koja je bila ispod kreveta. Od korice do korice. To je ova, baš ispred mene.
S: Njegov rukopis?
D: Rukopis, akvareli. Mala beležnica koju je nosio u džepu. Otvorio sam kofer koji nije otvaran godinama. Sve ove divne stvari. Džon Sampas mi je pozajmio kaput, pa smo šetali po groblju. Kaput je bio Džekov. Crni, kišni, tričetvrt. Zaronio sam šake u džepove i u jednom pronašao maramicu, u drugom šibicu. Kao da mi je Smitsonov muzej bio u džepu.
S: Verovatno si se osećao kao da si upao u zečiju rupu.
D: Nisam bio srećan što je napuštam.
S: Šta trenutno čitaš?
D: Pored scenarija, The thin man, Dešijal Hemetovu knjigu da vidimo šta možemo da iskopamo iz toga. To je nešto što bi mogao da režira Rob Maršal, a ja da igram Nika. Nadam se da će Penelope Kruz igrati Noru.
S: A scenarija?
D: Nacrte za Tamne senke. To je nešto što zaista želim. Samo Tim, ja, i pisac treba da sednemo i dogovorimo se.
S: Da li si razmišljao o bini? Bilo bi sjajno da te vidimo uživo.
D: Da, da, da. Gorka pilula koju sam progutao sa Marlonom koji me je pitao koliko filmova radim godišnje. Rekao sam, ne znam, tri. On je rekao: „Trebalo bi da usporiš, dete. Zašto ne uzmeš slobodnu godinu i studiraš Šekspira ili Hamleta. Idi studiraj to delo i igraj ga. Igraj ga dok ne ostariš.” Mislio sam, dobro. Poznajem Hamleta. Dobar komad, znaš, ovo, ono.
A onda je ubica došao. Rekao je: “Ja nikad nisam. I nikad nisam dobio šansu. Zašto ne učiniš to?” On je bio jedan koji je trebao to da učini, a nije. A ja želim, stvarno bih voleo.
Нема коментара:
Постави коментар