недеља, 02. јануар 2011.

Holokaust i pornografija - Između Ajhmana i “Inglourious Basterds”: dokumentarac “Stalags” (stalag je skraćenica za zatvorenike u logorima) bavi se petparačkim romanima koji su početkom šezdesetih izlazili u Izraelu – i opisuju eksplicitan seks iza kulisa koncentracionih logora.


U Izraelu su ovi romani početkom šezdesetih bili čitani kao “Playboy” u zapadnim zemljama. Muška omladina kojoj je često prava žena bila nepoznanica, ovde je učila o seksu. Ali umesto obnaženih žena, „Stalag“ je nudio SM seks, i tako mnogo više menjao percepciju muškog roda nego „Playboy“. 80 000 hiljada primeraka se prodavalo po broju.  Za jednu malu zemlju poput Izraela ovaj broj bi samo mogla da sanja većina izdavača.
Priče su na principima žanra bile uvek iste: ugledni američki ili britanski padobranac dospeva u Nemačku za vreme Drugog svetskog rata i nacisti ga zatvaraju u logor. Ali stražari nisu muškarci, već ženski SS-oficiri sa otkopčanim  crnim bluzama i lakovanim crnim čizmama, koje oficire seksualno ponižavaju, muče, i na kraju ih ubiju. Sočne naslovnice sa opasnim nacistickim nevestama kopirane su sa američkih naslovnica, a i pseudonimi autora sugerišu na američko poreklo, na primer Ralph Longshot. Stil je prepoznatljiv jer je prevod sa engleskog bio vrlo nespretan, ali kao autori su se predstavljali samo mladi Izraelci i uglavnom deca preživelih u Holokaustu.
Jedan od njih je i Eli Kajdar koji je napisao prvi „Stalag“ roman i on u filmu „Stalags“ priča o počecima ovih romana. Njegova majka je u koncentracionom logoru izgubila čitavu porodicu. Ona nikad ne priča o tome, plače pri pomenu ove teme i kada njen sin kaže nešto pogrešno. Genocid može biti tema da se okrutnim zločinima nađe ventil. Moto kreativnih ljudi iz Stalag produkcije je glasio: „Udišite vazduh ugnjetavanih, potlačenih.“
Preteča „Inglourius basterds“
Da li su pornografske slike zapravo odraz kolektivne traume? Režiser Ari Libsker, rođen 1972. je mogao da analiza ovu temu sa istorijske distance. Nije mogao da ne dovede u vezu  izlazak prve sveske 1961. sa Ajhmanovim procesom u Tel Avivu iste godine. Tokom dugih suđenja o zločinima prvi put je u  izraelskoj javnosti tema bila genocid u logorima.  Sado-mazo scenarija „Stalag“ literature mogu se čitati kao erotizacija dugogodišnjih potisnutih trauma.
Sprovođenje zločina bez ikakvog morala u Ajhmanovom „Konačnom rešenju“ i pomešani krv i sperma „Stalag“ magazina bile su dve slike iste društvene epidemije. 1962., nakon Ajhmanovog hapšenja to je postalo još jasnije na naslovnici najpopularnijeg  magazina: slavljeno je vešanje nacističkog menadžera.
Izraelsko društvo, koje je pedesetih bilo veoma kruto u pogledu seksualnog morala, iznenada se suočavalo sa dve različite stvari: na površinu su prodrli zločini Drugog svetskog rata, ali su se manifestovale i potisnute seksualne želje. I jedno i drugo je imalo jak podkontekst.
Ali, ko je konzumirao „Stalag“ romane i iz kog razloga? Režiser Libsker se potrudio da u svom devedesetominutnom dokumentarcu da odgovor. Preživeli iz logara mogu svoju seksualnost da dožive samo preko erotizovanja preživljenih strahova, dakle preko dobrovoljnog  sado-mazo tlačenja. Libsker postavlja pitanje sa kom se mlađi identifikuju. Zamišljaju li pri čitanju da su u ulozi nasilnika?  
Bilo kako bilo, mladi Izraelci su ovim romanima uspeli da isprovociraju. Nasilje utkano  u žanr je još jednom drastično prikazano. Dela kao što je „Ja sam pukovnik Šulc kučka“ dovela su do nastanka Stalag pod-žanra, skoro pedeset godina pre Tarantinovog filma koji je prikazivao zlostavljanja i ubijanja Nemaca od strane Jevreja.
Ari Libsker filmom mnogo manje pompeznijeg naslova “Stalags” prikazuje svu kompleksnost i višeznačnost ovih pornografskih romana. Oni su za vrlo krhko  izraelsko društvo bili i spas i opasnost.

Нема коментара:

Постави коментар