недеља, 09. јануар 2011.

Gužva u glavi - Džoni Dep u razgovoru sa rok legendom Peti Smit (prvi deo)

Džoni Dep je na setu u Pinewood studiju, van Londona; poslednji dani snimanja sledećeg nastavka Pirata sa Kariba - On Stranger Tides. Sedimo na podu njegove prikolice, dostojne kapetana Džeka Sparoa, pretrpane sitnicama njegovog kolege iz stvarnog života: Džonijeva plava sočiva, pohabane marame, kaubojke, Viper Room  kačket, u činiji prstenje sa kosturskim glavama, scenario za film Tamne senke prema Kit Ričarsonovom životu, beleške njegovog osmogodišnjeg sina Džeka i jedanaestogodišnje ćerke Lili Rouz. Tu je i  akustična gitara koju ne može da odoli da ne okida i tiho štimuje. Džoni radi dvanaestočasovnu smenu. Dan mu počinje u šminkarnici, mnogo pre jutarnjeg špica. Zatim pozivi novinara, potpisivanje gomile slika, čitanje scenarija i porodične obaveze. Ukrade i neki sat za san, često sa gitarom na grudima.
Prvi put sam ga upoznala pre nekoliko godina u bekstejdžu Orfej teatra u L.A.-u, gde sam nastupala sa bendom. Kad se nasmejao, primetila sam razdvojene zube, detalj koji je pozajmio od svoje šarmantne žene Vanese Paradis, pripremajući se za ulogu potpuno frenetičnog Med Hetera u Tim Bartonovoj Alisi u zemlji čuda. Tada sam po treći put odgledala Libertine. Džoni strastveno igra Džona Vilmota, ročesterskog grofa, koji je napisao sjajno delo Satira na čovečanstvo. Na početku filma Vilmon se obraća gledaocima: „Nećete me voleti.“ Ali mu je Džoni veoma sličan. Energija koja pleni pomešana sa izvesnom stidljivošću. Razgovarajući, Džoni i ja, oboje knjiški moljci, lako smo prelazili  sa Vilmota do Bodlera i Hantera Tompsona. I obučeni smo slično: iscepane farmerke, pohabane kožne jakne, stare majice. Moj sin Džekson, koji je bio sa mnom, gitarista, primećuje da Džoni pre izgleda kao muzičar nego glumac.
Kasnije kada sam posetila njegov dom u L.A.-u, upoznala sam se sa njegovim retkim knjigama i dragocenostima. Ne smatra sebe vlasnikom tih knjiga već samo njihovim čuvarem. Čuvar je Džon Dilindžerovog  pištolja, rukopisa Artura Remboa i poslednje pisaće mašine Džeka Keruaka. Džoni je ovde na zemlji, ali kao da deluje u nekom drugom univerzumu. Vreme je dragoceno, ali i bezvredno. U njemu ima i  Kuma i prosjaka. Buntovnik je kao Ročester, voli kao Heter, i loših je manira kao Džek Sparou. Takođe je konstantno lojalan.  Portoriko, gde je snimao film po Hanter Tompsonom romanu iz kasnog perioda Dnevnik ruma, Hanterov duh, kog je Džoni voleo proželi su atmosferu. Režiserska stolica je bila ukrašena Hanterovim imenom i sprovodili su se mali rituali u njegovu čast. Sati su bili dugi, džungla obasjana mesečevom svetlošću i puna komaraca. Džonijeva uloga – tamne naočare, kosa zalizana – Pol Kemp, novinar natopljen rumom.
Na Londonskoj premijeri  Alise u zemlji čuda imala sam prvi uvid u lik koji će zameniti Pola Kempa – Frank Tupelo, zbunjeni profesor matematike u filmu Turista. Džoni ne gleda svoje filmove, pa je te noći na kiši pozdravljao  redove svojih fanova, kasnije se pridružio proslavi čiji je domaćin bio kapriciozni genije Tim Barton. Potom sam ga našla kako sedi sam sa čašom vina. Nosio je smoking, zarastao u bradu, tamna kosa nešto duža nego obično. Njegov bled ten obasjavao je samo jedan slap svetlosti. Zabacio je glavu i zatvorio oči. Ostavio je Hetera i Kempa iza sebe i već utonuo u svet Franka Tupela. Po prvi put sam primetila kako dobro izgleda.
Nekoliko dana nakon premijere bio je raspakovan u Veneciji, zabijen u privatnom delu hotela zabačenom na kraju kanala, na korak do fontane Palazi. Mistična svetlost Venecije i zgode i nezgode Džonija i njegove koleginice Andželine Džoli su bile spremne da budu zarobljene u ekran. Film je stilizovan, uzbudljivi caper u maniru Sever-severozapada. Plan je bio udarnički, a vreme – izazov: vrelo preko dana, veoma hladno noću. U ponoćnoj pauzi smo jeli picu u kaputima, a onda je Džoni zbrisao na set u taksiju na vodi. Andželina je čekala svoj red, prekrivena kapuljačom ispod koje će iskočiti glamur. Bred Pit je brinuo o deci, ali njen majčinski radar je uvek bio uključen. Paparaci su držani po strani, ali se osećalo njihovo prisustvo.
Sada, u Londonu, na setu po zimi, Džoni je opet u kostimu kapetana Džeka. Susrešće se sa jednom drugom mračnom lepotom – Penelope Kruz je spremna da se bori sa Džekom. U Pinevudu se nad bazenima i vinom koji imitiraju fizičku atmosferu toliko traženog Izvora mladosti spustila magla. Džonijev sin, koji ima pogled svoje majke, a držanje svog oca, prati ga na snimanju. I Čarli i fabrika čokolade je tu sniman, ali više nema reke čokolade. Tu je neka čudna voda koja obiluje misterioznim organizmima. Vlažno je i hladno. Scena kojoj sam svedok je mešavina mačovanja i slepstika. Zatim garderober skida kapetanove lance – ukršteni kosturi i lobanje. Set se menja i zatišje je, tako da sedimo na podu njegove prikolice, redak trenutak mira, dečak je u njegovom naručju. Pritisnuo je snimi na malom diktafonu. Smeje se onako kako samo on ume. On je samo Džoni, i uistinu, ta uloga je sasvim dovoljna.
Smit: Kad god bih te videla, u prikolici, u kući, u hotelskoj sobi, imao si bar jednu gitaru sa sobom. Ponekad i pričaš dok okidaš gitaru. Na koji način si povezan sa muzikom?
Dep: Ona je i dalje moja prva ljubav kao što je bila od detinjstva, prvo sam uzeo gitaru i pokušao da shvatim kako funkcioniše. Odlazak u glumu je bio čudno odstupanje od određenog puta, koji se desio u kasnim tinejdžerskim, ranim dvadesetim, jer nimalo nisam imao želju, interesovanje za nju. Bio sam muzičar, gitarista, i to je bilo ono što sam želeo.
Ali možda zbog tog odstupanja, i zato što to još nisam učinio, možda sam zato sposoban da održim tu vrstu nevine ljubavi prema njoj. Uvrnuto je što mislim da moj rad koncipiram na isti način na koji sviram gitaru – na ulogu gledam kao na pesmu.
S: Čula sam na snimanju, nisam sigurna, ili Dnevnika ruma ili Turiste, da je neko iz tvoje ekipe rekao kako si nestrpljiv da se vratiš kapetanu Džeku i kako ste vrlo slični. Kako se osećaš kad uđeš u kožu kapetana Džeka?
D: Slobodan, slobodan da budem irreverent. Kao da si oslobodio jedan deo sebe koji je bio zaključan i pustio ga da samo postoji. Kako se to zove? ID, štagod, samo da postoji, bez obzira na okolnosti. Najbliža stvar sa kojom mogu da uporedim je poznavanje Hantera Tompsona – mi smo vrlo, vrlo bliski – sledio sam ga – studirao sam ga do tančina i jedno vreme sam živeo sa njim da bih pokušao da postanem Raoul Duke, da postanem Hanter. Sloboda koju je posedovao, ili kontrola ili komanda nad situacijom – nije postojalo ništa što nije mogao da dobije. Verbalno je bio tako pametan, brz, slobodan. I nije ga bilo briga za posledice.
S: Bio je revolucionarni Johnny Carson. Mislio da je uvek imao punch line.
D: Jednom ga je neko pitao: „Kakav je zvuk kad šaka pljesne?“ I on ga je šljepio. Kapetan Džek je bio za mene otvaranje onog dela sebe koji donekle postoji u svima nama – znaš – mali Duško Dugouško.
S: Klinci vole, ali zaista vole, kapetana Džeka. Ko je još mistično nestašan i sjajan na svoj način pored Duška Dugouška?
D: Gledao sam crtaće sa Lili Rouz. Ne pamtim kad sam pogledao nešto osim crtaća. Dobri stari Warner Bros. I pomislio sam, likovi iz crtaća odgovaraju i trogodišnjaku i 93-godišnjaku. Kako da ti to uradiš? Kako da stigneš tamo? To je bila neka vrsta početka.
S: U kapetanu sam videla i Džon Barimora. Humor i ekcentričnost. On čuva svoju inteligenciju kao malu riznicu. Ne želi da ljudi shvate da on sve zna.
D: Procenjuje situacije.
S.: Šta si čitao da se informišeš o životu Kapetana Džeka, njegovom stilu života?
D: Čitao sam puno literature o ranim piratima. Jedna od knjiga je bila veoma korisna -Pod crnom zastavom. Jedna od stvari koju shvatiš je, voleo ih ili ne, da su ti momci bili vrlo pressganged, a ti nisi. Knjiga Bernarda Moitessiera mi je pomogla sa Džekom, tu sam pronašao moto za prvi piratski film. Pisci su se čudili, rekli bi: “I šta s tim?“ I nikom nije zasijala lampica. Čitao sam je na krstarenju i on je pisao o tome koliko je  horizont ultimativan za mornare i želja da  ga dostignu, a horizont ih neće i često ih odgurne. Mislio sam: „To je to!“ Otišao sam i rekao im: „Imam vodilju – vodi me do horizonta. Gledali su me i otišli. Ne, to nije to. Ali posle 45 minuta su došli po mene i otišli. To je to. Da, to je ono što svi žele. To je ono što svi muškarci žele. Daj mi horizont. A ti nikad nećeš biti tamo.
S: Kako se Dizni oseća zbog Džeka? Doneli su oblak kontraverze oko njega.

D: Tada je bio potpuno drugačiji režim. Oni ga ne bi mogli podneti. U to vreme mislim da je Michael Eisner, šef Diznija, rekao: „Upropastio je film.“ Bilo je ekstremnih pisama, pošiljki, i ludilo, telefonski pozivi i agenti, advokati, ljudi su vrištali, pozivi direktno, znate, iz gornjeg štaba Diznija sa pitanjima šta nije u redu sa njim, je l’ on neka vrsta lude, je l’ pijan, by the way, je l’ gej, je l’ ovo, je l’ ono. Ja sam odgovorio toj ženi koja je predstavljava Dizni štab: „Niste znali da su sve moje uloge gay?“ Što ju je učinilo vrlo nervoznom.
S: Uloga Frenka iz Turiste je veoma različita od uloga kapetana i Hetera – dosta je suptilnija. Mislim da je teže da se uradi.
D: Za mene je veliki izazov takve uloge to što je on bilo ko. Nije luda, samo običan lik. Gospodin Prosečni. Samo profesor matematike. Oduvek bio fasciniran ljudima koji se smatraju sasvim normalnim, jer mislim  da su zapravo najčudniji.
S: Pa gde si pronašao Frenka?
D:  Kombinacija ljudi koje znam godinama. Poznavao sam računovođu koji je želeo da putuje. Bio je vrlo strejt tip. I želeo je da putuje i fotografiše mesta i ulice ili radnje koje imaju isto prezime kao on.  To ga je pokretalo.
S: Posedovao je ekscentričnost koju niko nije video, dok umetnikovu svi primete. Ali ekscentričnosti poput Frenkove su tako posebne.
D: Frenk je, na primer, ostavio pušenje, ali je bio opsednut elektronskim cigaretama i opremom, da je bio spreman satima da objašnjava u sitne detalje.
S: Frenk je nosio vrlo lepu pidžamu. Pamučnu. Svetlo plavu. Nosiš li ti pidžamu?
D: Povremeno. Da, kad je hladno.
S: Dobro. Ali ja sam videla i par tvojih Miami Dolphin čarapa, sem ako ne misliš da to treba da ostane tajna?
D: I ti imaš jedne. Nema više tajni. Zajedno smo u tome.
S: Imamo jednu malu prljavu tajnu. Monkees song.
D: O, Daydream Believer, sjajna pesma. Baš me briga šta drugi kažu.
S: Daydream Believer je išla na radiju dok smo se vozili na snimanje. Kakva radost! To je čista, vesela pesmica. Kako mogu da pričaju loše stvari o njoj?
D: Nema ništa loše u guilty pleasure. Znaš na šta mislim?
S: I Monky i ja slavimo isti rođendan…
D:  Micky Dolenz?
S: Ne, zapravo dva Monkees, Mike i Davy. Nekada sam bila užasnuta tom činjenicom, ali me sad baš briga. Ja sam rođena kad i Bo Diddley, Rudyard Kipling, i Paul Bowles… i dva Monkees.
D: To je odlično. Dobar balans.

Нема коментара:

Постави коментар