Samo nekoliko dana pre smrti, Roberto Bolanjo je objašnjavao da je izbor njegovog zanimanja njegova velika životna greška. “Radije bih bio detektiv i razrešavao ubistva nego pisac”, izjavio je pedesetogodišnji Bolanjo u jednom intervjuu 9. jula 2003. “U tom sam sasvim siguran. Policajac, koji sam luta noću i vraća se na mesto zločina bez straha od utvara.”
U to vreme je Bolanjo ležao u bolnici u Barseloni, nedaleko od španskog mesta Blanes u kom je živeo više od petnaest godina. Taj gradić je posedovao lepu plažu podeljenu ogromnom stenom. Blanes nije mondemski grad, ali je odličan za odmor. Tu je Bolanjo gledao kako njegova deca odrastaju. Čekao je da doktori nađu zdravu jetru. Bez uspeha.
Svoju poslednju knjigu je napisao u Blanesu. Kucao je na tastaturi skoro reliktnog kompjutera, dok je rok stvar tutnjala sa sterea ili TV-a, sve vreme je pušio i pio čaj od kamilice. Ova knjiga govori o seriji monstruoznih ubistava, o gomili policajaca koji su nesposobni ili nemaju volje da ih reše. Remek- delo je već slavljeno u Španiji i Americi. Njujorški pisac Džonaton Letem nazvao je roman vremenskom bombom, o čijoj eksplozivnoj moći ćemo moći da procenjujemo tek za nekoliko godina. Magazin “Time” je za roman rekao da je izvanredan. U martu 2009. je knjiga dobila najvažniju književnu nagradu u Americi. U međuvremenu je knjiga samo u Americi prodata u 100 000 primeraka i smatraju je najuzbudljivijom knjigom sa latinoameričkog područja dugo posle Markesove „Sto godina samoće“.
Kolumbijanac Markes treba da zahvali svom magijskom realizmu za prodor u svet, a Bolanjo, rođeni Čileanac, koji je više od pola života proveo u Španiji stvorio je manični realizam, prilično zloćudan i brutalan.
U naslovu kombinuje milenijum sa đavoljim brojem. Roman se ne sastoji iz jedne, već iz mnogo priča. Čitalac je zaključan u svet sa genijalnim umetnicima, seksualnim manijacima, ludacima. Jedna priča je o slikaru koji je odsekao svoju ruku i zalepio je na sred svoje slike. Postao je poznat u celom svetu, ali je završio u ludnici, gde se nalazi i njegova slika. U drugoj priči nemački naci-oficir, nakon što priznaje da je na kraju rata ubio na stotine Jevreja, biva zadavljen od pesnika u maniru Inglourious Basterds.
Ovakve jezive scene su ipak sporedne. Pravo srce tame je grad na severu Meksika, na samoj granici sa SAD. Tu je smestio čak pet poglavlja i aktere među kojima su i profesori književnosti iz Španije i Francuske, misteriozni nemački pisac, reporter iz Njujorka.
Svi posetioci, koji dođu u ovaj grad užasa, pričaju o ubistvima. Za kratko vreme je ubijeno na stotine devojčica i mladih žena.Grad u knjizi se zove Santa Tereza, a to je pesnička varijanta za 1, 5 milionski meksički grad na obali Rio Bravo - Sjudad Huarez. U taj grad svakodnevno hrli ogroman broj ljudi u potrazi za poslom ili da bi prešli granicu ka Americi. Banditi i narko bande prolivaju krv u sirotinjskim četvrtima. Grad je postao ozloglašen devedesetih kad je pred očima korumpirane policije ubijen ogroman broj žena. Od 1993., koja se uzima kao godina za početak masovnih ubistava, ovde je ubijeno 370 žena čiji su ostaci pronađeni na nelegalnim deponijama.
Knjiga 2666 izveštava kao po protokolu o više stotina ovih ubistava i sa ogromnim saosećanjem sa jadima žrtava. Neverovatno je da Bolanjo nikada nije posetio ovaj grad. On je proučavao planove meksičkih ulica i svakodnevno se čuo sa jednim meksičkim novinarem koji mu je davao detaljne izveštaje. Pisce, koje najviše daju na sopstveno iskustveno zapažanje, Bolanjo kažnjava rečima: “Samo rđavi komičari i jadnici se hvale time da su učestvovali u nekom odlučujućem momentu za istoriju .” Literarni proces stvaranja 2666 je poput kamermana koji neumorno skuplja fragmente. On fiksira svoj objektiv na povrede žrtava ubistava, skicira njihove životne priče, a onda objektiv izlazi na ulice, onda se ponovo vraća na žrtvu ili nakon duge opservacije traži novu. Kao savršeni kupac, koji dođe po jednu, ali usput kupi i bezbroj drugih stvari.
U velika umetnička dela se skoro nikad ne može u potpunosti proniknuti. Bolanjo je svetski majstor nemilosrdnog, zabavnog raspredanja, bla, bla. Na momente je 2666 kao jedan od ohih dugih apsurdnih viceva, na čiju poentu uzalud čekamo. Kao kod Borhesa, Kafke ili Muzila.
Svet je u 2666 mesto prevarenih, varalica, samoobmanutih, smešhih, zlih, grešnih. Bolanjo ponosno sebe ubraje u pesnike željne jada, strastvene ljubavnike i pesnike nalik na potpuno pobesnelog salonskog tigra. Najmanje je učinio da se stilizuje za krimić.
Bolanjo je godinama bio heroinski ovisnik. Njegova bolest jetre je posledica uzimanja heroina. Mnogi poriču njegovu zavisnost, između ostalih i njegova žena Karolina. Ali ta slika se savršeno uklapa u Poete maudit, u roman krimić, koji je sam podhranjivao.
Morbidno
ОдговориИзбриши